КУЛТУРА ПОСТДЕМОКРАТИЈЕ

postkultura01

МАРИЈА ВАУДА И НИКОЛА ПИЛИПОВИЋ – МАНИК

Последица губитка слободе је процес губитка идентитета, док на крају тог губитка почиње губитак субјектности

 

МНЕЊЕ И СЛУТЊА

Култура као исказ или једначина стоји на разделници два могућа „модела“ које друштва дефинишу за своје потребе. Овде ћемо посветити пажњу оном типу културе која није у функцији маркета, дакле капитала и идеолошких изведеница које одатле произилазе. Пошто та и таква култура, субкултура, метакултура, авангарда или мањинска култура и слично нема тржишну вредност која произилази из интереса званичне идеологије да кроз такву културу утврђује и шири свој утицај, тај „други културни образац“ најчешће остаје негледан, неслушан. Остаје непрочитан и не/домишљен као двосмерна комуникација уметника и публике. Ефекти те културе често нису „мерљиви“ јер се испољавају на местима која нису видљива за медијску инфраструктуру владајућег културног обрасца. Чак и најгори уметник бива препознат као део културе ако је његов рад  представљен у медијима који припадају владајућем естаблишменту или припадају политичкој опцији која има друштвени утицај. Дакле, да би култура дошла на место на којем ће бити видљива ширем аудиторијуму, она мора да се измени, да постане компатибилна са идеологијом, која ће је заузврат учинити видљивом.

Култура коју виђамо у mainstream медијима ослобођена је „вишкова“ које доноси замишљајуће (имагинативно). Та култура има једну основну функцију – да опслужују машину капитала (Arbeitangst – Konzumterror)… Антиципација, интензитет и концентрација увек будних за креативно остаје тајни простор за „оне-без-снова“ апсорбоване симулакрумом, који се појављује званично и под рефлекторима као једина валидна култура. Остало су све некакви „експерименти“ (како је један домаћи ликовни критичар рекао за изложбу радова које није могао да кодира као део уметности коју он препознаје, дакле као исказ идеологије којој служи. „Кич и Ништа“ (тела слутње формализована су у култури), филозофија, уметност, наука… у сталној су контратежи/контратези „мнењу“, које је консензус мањине о питањима већине. Као да култура и уметност ван институција система могу да припадају само „слепим гусларима“ и/или Хомерима који нису ни могли да нађу друго место због свог хендикепа осим у својој „слепости која види јер нема очију“ (Лакан). Они производе есенцију одређеног колективитета који егзистира изван или поред упркос официјелној култури као имагинативно/замишљајуће оне групе људи који могу и хоће да нас упуте према креативном и конструктивном у култури, да дефинишу место у друштву са којег ће се повести расправа о питањима од виталне важности за живот сваког грађанина тог друштва, уместо што ће подржавати наметнуту медијску културу и културу спектакла које подржава и шири трансгресија капитализма. Управо зато што нису „слепи код очију“, они су способни да другима укажу да је могуће гледати упркос насилној зауларености у које нас стављају системи који подржавају глобалну идеологију неолибералног капитала. Креативно антиципрање догађања, то се подрзумева, смета хегемонима, тојест онима који владају над мањом или већом територијом и који имају већину становништва као своје поданике са којима су потписали „уговор“ о подразумевајућој коегзистенцији. У таквом уговору култура која се формира изван mainstream мнења, дакле изван „консензуса мањине о питањима већине“ не може да прође јер негира тај уговор у зачетку, откривајући његову злу и поробљивачку природу.

Култура која препознаје ове израбљивачке уговоре као изразе и изведенице из лажне демократије које су формализоване на начин неолиберлног капитализма, која је прозрела испразну идеологематичност званичне етатистичне културе (јер се ради о култури која терору пребогате мањине над осиромашеном већином даје легитимитет „надградње“) увек је у подређеном положају и у борби за место на којем може да постоји и са којег може да дејствује. Цинизам који процесе миноризације и гушења културе која не служи капиталу иде дотле да сугерише да се  избор између ова два модела културе посматра као „слободни избор“.

Званична култура се свим силама свог бирократизованог апарата обрушава на „незваничну културу“, културу која обитава у сивим зонама одбачености, скрајнута јер афирмише „некоректне” политичке опције, указује на формалне и материјалне схеме, где се медији такмиче да афирмишу слободно време, уживања културе и слично. Интерес владајуће идеологије и тржишта толико је подразумевајући да само они који су искључени из ефеката тог „подразумевајућег“ могу да виде да је тај избор тек симулакрум на месту стварних избора, да се ради о симулирању поштовања воље већине на месту где се она уствари потпуно игнорише.

Када се тај несрећни konzumterror, оваплоћен у масама без класног, расног или националног осећања, дакле без препознатљивог идентитета или било које друге позитиво обједињујеће и идентитификујуће идеологеме, пробуди са осећањем да ништа није онако како је речено да јесте, да живот међу кулисама чини да су им и животи постали кулисе сопствених живота, кад та спознаја као подмукла болест почне да се манифестује код великог броја људи, а одједном свет се суочава са нултом тачком свога опстанка, из које се излаз увек налази у сукобу.

Уметник је онај којег Делез и Гатари означавају као одабраног и преосталог да нам (по)каже оно што се дешава и зашто се то дешава управо на тај начин: он се не зауставља ни у перецепцији ни у афекту, већ их ствара дајући их нама на увид. Он преузима на себе ону најтежу борбу –против клишеа мнења, које са своје стране уображава да нас штити од хаоса гурајући нас у исти. „Шта би уопсте значило мислити ако не стално одмеравање са хаосом (?), а то значи са јавним мнењем? Мишљење и јесте стварање, а не воља за истином“. (Ф. Ниче). У том простору, где се „воља“ и „истина“ као непрозирне онтолошке категорије не налазе на истом месту са „стварањем“, читамо речи Петера Хандкеа, који – на прозивку списатељице како он „нема појма о стварности у Србији“, јер није одавде и не зна језик –уводи појам „слућења“: „Имати појма, у смислу слућења, за мене је кључно” (П. Хандке).

Питање, најзад, и није која је „истина” неког догађаја, већ који је смисао тог догађаја. Поље смисла је увек шире од поља „стварног” и „истинитог” који су као онтолошке категорије увек двосмислени. На њиховом месту се јавља процеп ка коме иду и из којег крећу манипулације (оног који је на власти, који производи дискурсе кадре да опишу свет онако како га описују рекламе, да опишу процесе у свету онако како их описују холивудски филмови, да измисле друге историје и другачија читања „истинитог” и „стварног”, које по правилу дефинишу свет тако да буду у функцији експанзије „Средишњег Субјекта” (САД, по Хабермасу).

Ретки умови иду у сусрет идентификацији, производе идентификацију на месту разлике, дакле ризикују, уносе, улажу, покрећу своју инвенцију и тако из латентно-различитог стварају фактички различито („само се разлике понављају, само се понављања разликују”; Левинас).

Замисао је разликовање без негације.

Понављање је једна од кључних философских тема: Ничеово „вечно враћање“ наставља се на Хераклитово сунце које је сваки дан ново. Понавља се, раштркана на свим местима и у свим временима, људска радозналост, која би, да разуме, прихвати и најзад да се помири са (не)смислом живота и смрти. Отуда промишљање сталног настајање и нестајање кроз понављање живота и понављање смрти. Код Делеза и Гатарија понављање је кључна тема. Они не виде понављање само као органско понављање – дакле кроз понављање идентитета или интезитета (нпр. Сунце). За филозофију ре-презентације; значи (ре-) поновног (презентација) појављивања, понављање се догађа само кроз копију Истог. Једно је Сунце, а не узимају се у обзир сви они „додаци“, инвенција, креативност, шумови, генеза, живот, историја… (све оно што понавља тајанстевно „better than original”, поништавајући читав свет устаљених хијерахија и вредновања феномена).

Зато случај као што је Хандкеов, али само као илустрација једног вида додавања разлике, може да илуструје стварање разлике која није настала пуким понављањем једног – „истог-патерна-модела“, није пука копија закона-мнења, већ настаје упркос, поред, усусрет, наопако, у отпору, као псовка, крик преосетљивости, језик онога без права или онога који се својих права одрекао због права на „бити изван”, заједно са онима који то право нису тражили, али су га добили насилним избацивањем изван Центра, на периферије цивилизованог, у Verwerfung-у (одбачености, изопштености – Фројдов термин). Бити са онима који су изван сталних амплитуда које прате велике цивилазације од Месопотамије до Запада, али и ипак у сталном настајању – бити онај који, избачен из свих договора „мањине о питањима већине”, трансцендира све постојеће договоре у не-договоре да би остао у самој оси слободе. Бити конститушући Други, а уједно и језик/тело отклона од разуздане простоте Великог Другог, стварати али не и владати. Хандкеово чињење јесте исказ једне приточне историје, има „свој“ смер као ток који иде низводно враћајући се према ушћу. Према „para –doxa“, то јест прелеће доксу као јавно мнење да би се нашло у жижи креативног, настајућег… Сви наши животи, бар у неком тренутку, јесу место креативног, на неком месту додају распршеним конструкцијама људске културе своје разлике, своја исклизнућа, своја мрмљање и шумове. Као микро-историје сливају се у пара-докс, без којег је Живот незамислив јер је недостатак парадокса немање простора за слободу.

postkultura02

ТРАГЕДИЈА ЈЕ КРИЗА ПРОСТОРА

Више историја и више факата истовремено и описују и постају трагично место. Трагички сукоб је криза простора: читав трагични расплет условљен је једноставним почетним проблемом – “нема места за двоје” (парафраза из текста Ролана Барта Расинов човек). Медијска, дакле пропагандна, војна, економска и све друге врсте надмоћи, када су толико убедљиве да изазивају стање понижености код онога који је потчињен тој надмоћи, постају апсурдне јер после „извршеног задатка“ оне не могу да живе живот оних над којима је извршена детериторијализација и демократизација. Случајеви Египта, Ирака, Либије… довољно су убедљиви. Да би једно било велико, друго мора да буде мало. Из контраста настају хијерахије. Признати сопствену сићушност и рањивост у исто време значи увећати моћ „Средишњег Субјекта”, али и себе ставити у позицију „изван“ токова, који су налик некаквој контра-револуцији или пучу, који прави много више штете него користи. Отуда и појава да они понижени и мали бивају увучени у мрежу Моћи, из које не виде излаз јер не могу да одреде меру своје величине. Похарани музеји у Багдаду, заједно са зверски мученим и јавно убијеним председником, показују домете демократских промена које се уносе насиљем. Пошто на овај начин потлачени народи не знају да су они конструктивни и саставни део процеса конституисања Средишњег Субјекта, не слуте да су и обнављајућа енергија, коју моћ вампирски узима из њих. Сви ти народи нису само и неизбежно конститутивна „сива маса” и погонско/потрошно гориво те моћи већ су и много више од тога, али сложене проплете узајамних односа треба стално преиспитати на посебним случајевима, „свака побуна почиње локално” (М. Фуко). Преосетљиви су поробљени и понижени народи – болесни од преосетљивости јер не замишљају себе као поље и место за слободу, већ се баве бројањем и калкулацијама – колико узети неслободе у форми кредита или уступака у сировинама или природним, привредним ресурсима да би „челична плућа” колонизатора наставила да дишу за њих и поред њихових властитих плућа.

Овисност о Сили је најтежи облик неслободе. Номинално, нумеричко, а не духовно и кретивно, они који служе завојевачу и/или експлоататору преузимају примат јер они већ антиципирају уступке плашећи се да ће њихов положај у новим околностима бити угрожен. Бар што се тога тиче, претпостављамо да су у праву. Изабрали су пут према ропству via несувереност (и зато су сви који не могу у себи да сачувају осећај за слободу „дискретно обележени смрћу“). Осећају то перманентно насиље над чињеницом свог постојања у Ververwerfung-у (изопштености, скрајнутости-термин С. Фројда) као неизвесност будућности јер је будућност нешто што им се одузима, а не оно што они сами креирају. Отуда је погубна небрига малих народа за своју културу, отуда је највећа могућа грешака предавати у руке капитала културне и уметничке ресурсе који су еталон идентитета народа, нације. Они који не партиципирају у Моћи као глобалном Молоху често су „изузети“ – искључени из глобалне размене, затворени у своја мала академска или квазиелитна гета, у своје деспотије над којима бди сенка Средишњег Субјекта у свим могућим анаморфозама и трансфигурацијама… Презрени су – у „сивој зони“ са сопственим системима вредности који се таложе као ситна прашина на намештају који се распада у дуго напуштеној кући, дотрајавају… (Нема празнијег места од напуштене куће.) Или су месо које пасивно ишчекује свој крвави крај у зони могућег сукоба или рата.

postkultura03

ТЕШКИ РАД СЛОБОДЕ

Креативни умови су угрожени. Не само зато сто говоре „у име некога или нечега другачијег“, нечега што не може да буде политички коректно у неслободи средине где се процеси прилагођавају вољи и потребама Средишњег Субјекта, већ говоре „испред” (avant guarde – предстража, извидница), јер „осећају унапред”, јер су као „часовник што жури“. Они могу и хоће да избегну ту присилу поједностављења и свођења мноштва несводивости на мнење, на једно, на апсолутно једно (мнење је воља и говор већине), „оно је апстрактно мишљење и неправда игра важну улогу у тој апстракцији зато што мнење изражава опште функције посебних стања” (Р. Барт). „Мнење је мишљење које настаје по калупу препознавања” (Барт). „Мнење је демократски консензус о питањима општости…), које, да поновимо, уопштава и своди, и отуда суштинска неправда у апстракцији које мнење производи јер „толико тога“ у њему остаје неапстраховано. Читави светови пропадају у тој недовршивости. Нестају језици, нестају народи и цивилизације јер се мења парадигма.

Можда ту треба потражити нама несхватљиву љутњу многих на апстрактну слику јер се онај насупрот – гледалац – у највећем броју случаја, осећа искљученим и изопштеним, апстрахованим из призора, дакле из искуства слике која га – по његовом мишљењу, које је погрешно јер полази од незнања, неинтенционалности – исмева, пориче, искључује, јер слика је свој корак према посматрачу направила док овај стоји у пасивном бесу неразумевања.

Постоје дакле само две сукобљене позиције, конститутивни-трауматични антагонизми (као у Расиновим трагедијама), два супростављена избора, хегемонизам бинарности: ми-ви, моје-твоје, мушко-женско, природа-култура, суверен-поданик, богат-сиромашан. А то све продужава и подржава Мит о дијалектици (коју је Ниче назвао рђавим укусом у филозофији или плебејским укусом – „бедно стање мишљења”). Дијалектика је увек у служби хегемоније, неког привилегованог тоталитаризма.

Новински извештаји, саме медијски пласиране информације, уопште читава медијска јавна инфраструктура моћи, или само једно самозадовољно искуство – одвојено од свега осталог – не могу да буду релевантни за „истину”, али могу да буду релевнтни и подстицајни за слутњу оних који слутњу негују као непосредовану информацију. Један случај, а камоли један суд, један догађај, једна могућност – нису само „усамљено једно”. Нису ни само ни невино „једно“. Прекривени су толиким наносима да је са њих потребно све прво састругати, очистити од очигледности која се чини као једини посредник према „истини”, која увек служи за идентификацију у односу мнења према извору моћи, али не и према чињеницама. Рефлексија се покреће на тим местима манипулације. То је оно што раде мислиоци, забринути, филозофи, уметници јер они виде препреку. Препрека боли… Иду у сусрет препреци и дефинишу је као оно што је у служби Центра Моћи, Закона Јачег, који се у бескрајним понављањима обнављају, стално и поново потврђујући своју угњеталачку, нефлексибилну, мистично-тоталитарну природу.

postkultura04

НАРОД КОЈИ НЕДОСТАЈЕ, ЗЕМЉА КОЈА НЕДОСТАЈЕ

Дело Делеза и Гатарија, који су апсолутно против преузимања глобалне доминације било ког постојећег народа, или идеолошког обрасца, или постојеће културне схеме противи се: „европеизацији“ (или, да будемо ближе актуелности – Американизацији ), које није постајање, оно је само етапа у повести капитализма, који омета постајање потчињених народа на путу према ослобађању. Уметност и филозофија удружују се у изградњи једног народа („народа који недостаје”) у стварање „земље која недостаје”, у један недостајући простор, који би заједно био корелат стварању у релиозном смислу – генези постајања безусловне слободе. За такав развој догађаја не залажу се популистички, већ најаристократскији аутори. Тај народ и та земља, тај простор стварања, не могу се наћи у нашим „демократијама”. Демократије су већине, а постајање по својој приоди увек измиче већини“ (из књиге Шта је филозофија? Делеза и Гатарија (1991).

postkultura05

СВОЈИНА, ПОКЛОН И ГЕОГРАФИЈА

Ово је и повод да се сетимо како Делез и Гатари промишљају однос између својине-територије и људских права, што је и проблем свих изгнаника, избеглица који су присилно морали да напусте своје куће широм света и управо сада су на некој крвавој „Петровачкој цести”. Однос између приватне својине и људских права Ниче дефинише „као нечисту мешавину или нечисто суседство”. Тако се поставља још једно питање: да ли сиромашни и они немоћни, мањински, егзекуцијом или колонизацијом начињени невидљивима, сем када нису политички занимљиви и употребљиви – да ли такви уопште имају права да располажу било каквом својином и/или територијом и да ли кршење тих њихових права декларисаних међународним нормама, својинским правима и/или територијалним, уопште улазе у корпус кршења људских права? Односно, да ли само Моћни, дакле богати, полажу право на декларативно „општељудско право на посед територије за живот”, па самим тим и право на место за културу? (Свако право је зато договор који није обавезујући када га суспендује неки нови, па макар и тренутни договор оних који су у прилици да се договарају – они моћни који креирају само њима потребне законе). Одговор је познат – културе америчких Индијанаца, Маја, Ацтека, Афричка племена… некада, а данас су то они које је процес новог робовласништва, кроз неприродну и неправедну расподелу богатства, која се обавља и даље несметано, сада кроз мисију „тоталитарне-колонизаторске демократије“, „фикцију хуманистичког империјализма“, „хуманитарне, месијанске интервенције и интелигенције – „уображености либералног хуманизма“, „културне доминације“… О праву на било какво својатање-освајање-запоседање територије-Другог, о самом осећају својине као таквом овде не можемо говорити без сталног осећања да Моћ оружја стоји иза као иманентна заповест која свему даје форму или облик: укратко и то „право својине“ проистекло из силе оружја је једна форма „културе” – моја кућа, мој компјутер, моја пушка, моја атомска бомба, моја плажа, моја жена, моја корпорација, моје право да другима узмем кућу, жену, државу, да им наметнем шта ће гледати и слушати, читати…

Шта та права „раде“ и како су оформила и означила нашу културу? Свако од нас за себе може да креира адекватан одговор. Али сви неће креирати исти одговор, па се поставља питање о досегу тих посебно конструисаних културних департмана који заједно или у синергији конструишу права и законе који из њих произилазе а који су, по дефиницији, универзално и неотуђиво право сваког човека да, по својој слободној вољи, бира и креира услове свог политичког и културног живота ставили у простор арбитрарног, несупстанцијалног и апроксимативног. Слободна политичка воља одређене групе људи или народа, нације … да се понаша „овако” или „онако”, у складу са потребама своје политике или економије, менталитета и традиције, најчешће све ово заједно бива суспендовано да би се „усагласило“ са глобалним неоколонијалним трендом. Можемо са „пуно ентузијазма” да се уверимо, у Хагу на пример, како изгледа у пракси „универзалност” неолибералне културе права, са обзиром на ефекте примене таквог права.

postkultura06

Да ли зато што нећемо/не можемо да прихватимо Мит о правима као квазикултурни конструкт Средишњег Субјекта (над туђим својинама), који произилази из поседовања средстава уништења а за које кажу и да су „општељудска својина”, ми испадамо из симболичког ланца хуманитета, остајући у сивим зонама, на рубовима цивилизације? То су, јасно је, политичке одлуке: да ли ће их агресор-окупатор тако и звати или ће се то назвати ослобађањем, демократијом, хуманитарном помоћи, културном разменом…? Они који су у процесу губитка идентитета, као последицу тог губитка, осећају и губитак субјектности. Све више су у улози објеката над којим се извршава примена неоколонизаторског права. Они су пристали да се одрекну својих ингеренција над властитим суверенитетом, не одлучују ни о чему. Политичке одлуке – договор уз гаранцију Средишњег Субјекта постаје норма или табу. Не постоји правна регулативе (Фукујама би могао да пише о „крају права”, а не о „крају историје”) које су општеобавезујуће. Право делује и дејствује арбитрарно, суштински је дефинисано плацебо ефектом када се примени на просторе који не припадају Моћи.

Сад знамо зашто су тако лако и брзо нестале Маје: зато што никакав осећај за својину, за право над својином нису имали, а освајачи нису делили са њима тај не-осећај. Напротив! Излаз из ове људске, превише људске ситуације, дао је Батај предлогом који, по њему, има највише изгледа да обнови људско друштво као уједињену и функционалну целину, а то је да најбогатији поклоне онима мање развијеним део свог богатства. Дакле не да им дају кредите, да их не условљавају већ, да им поклоне новац. Већ је проучено зашто се све људске заједнице на планети нису развијале равномерно: не зато што су неки били лењи, а неки радни, већ зато што климатски услови, значи географски положај, нису дозвољавали припитомљавање животиња и богатство биљних врста. На пример, у Гвинеју Бисао још и данас део становништва има само једну камену алатку, ниједну припитомљену животињу и само неколико врста биљака које му служе за исхрану: такво је поднебље. Мада Батајева замисао о поклону има скоро дадаистичку дозу пароксизма, иза те идеје стоји један етички утемељен захтев. Није Батај чудан што је изнео ту конструктивну и вероватно неоствариву идеју – криви смо сви ми који немамо снаге да ту идеју претворимо у ултиматум.

„Која социјална демократија не би издала наређење да се пуца на сиротињу када би ова прешла границе своје територије и свог гета? Права не спасавају… Права човека неће нас навести да благосиљамо капитализам (Делез и Гатари, Шта је филозофија?). Много је наивности и препредености потребно једној философији комуникације која је себи поставила за циљ да обнови друштво пријатеља или чак мудраца на тај начин што ће изградити универзално мнење, као „консензус“ кадар да морално препороди нације, државе и тржишта. Људска права ништа не кажу о иманентним начинима егзистенције човека који тим правима располаже. А стид што смо људи не осећамо само у екстремним ситуацијама које је описао нпр. Варлам Шаламов у Причама из Колиме, већ и у свакодневном животу, пред нискошћу и вулгарношћу егзистенције која се одомаћила у демократијама, пред ширењем тих начина егзистенције и мишљења-за-тржиште, пред main-stream вредностима економије, које су увек науштрб сиромашних а у корист богатих, понижени смо идеалима и мнењима наше епохе који се могу свести на Arbeitangst-Konzumterror. Цинизам животних могућности које су нам понуђене од Средишњег Субјекта долазе дакле изнутра, из срца капитала. Ми не постојимо изван своје епохе, напротив, са њом склапамо наизглед скромне компромисе који нас скупо коштају. То осећање срама је најјачи мотив философије, напосе културе.

Нисмо ми, који подржавамо дух креативног и имагинације, одговорни за жртве нечовечног поретка у свету. Али јесмо одговорни пред жртвама тог поретка.

Нама не недостаје комуникација, напротив имамо је одвише. Недостаје нам ултимативна креативност, исказ слободе.

Прва верзија овог текста објављена је 2008. године на културном блогу SEEcultura. Ово је прво објављивање текста у измењеној верзији

Тагови: