F. VILIJAM ENDGAL
Popović je prekomandovan u Mađarsku, gde su naproleće zakazani izbori, na kojima će SAD pokušati da sruše Viktora Orbana
Mnogi čitaoci verovatno nisu čuli za istaknutog srpskog političkog operativca Srđu Popovića. On i njegova organizacija CANVAS odigrali su ključnu ulogu u većini obojenih revolucija CIA nakon svrgavanja srpskog predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine (prema poslednjem proračunu, najmanje u 50). Sada se usmerio na Mađarsku i mađarskog narodnog i prkosnog premijera Viktora Orbana.
Profesionalni smenjivač režima Srđa Popović 8. septembra je stigao u Budimpeštu i pridružio se antiorbanovskim opozicionim grupama ispred mađarskog parlamenta. Jasno je da Popović nije u gradu da promoviše svoju knjigu o nenasilnim smenama režima, već da pomogne antiorbanovskim partijama pred mađarske izbore zakazane za proleće 2018. Mnogi Mađari u Popovićevom pojavljivanju u Budimpešti vide dugu ruku rođenog Mađara i finansijera svrgavanja režima Džordža Soroša.
Zbog veštačke aure „modernog dobročinitelja”, koja prati ličnost Srđe Popovića, bilo bi korisno detaljno razmotriti ko finansira njegovu impresivnu karijeru od trenutka kad je u Beogradu 1998. osnovao malu studentsku opozicionu NVO pod nazivom Otpor sa sada čuvenim logom stegnute pesnice. Karijera Srđe Popovića od 2000. do danas ukazuje da se radi o izuzetno nečasnom manipulatoru u službi stranih obaveštajnih agencija i vlada uprkos njegovom žestokom insistiranju da to nije tačno.
SRBIJA I OTPOR
Popović je prvi put privukao međunarodnu pažnju kao osnivač beogradske organizacije političkih aktivista Otpor. Oktobra 1998. Popović je osnovao Otpor kao studentsku protestnu grupu sa Beogradskog univerziteta, koja se bavila problemima studenata. To se ubrzo promenilo. On i drugi osnivači Otpora su, podučeni metodama američkog specijaliste za smene režima Džina Šarpa, osnivača Instituta Albert Anštajn u Kembridžu (Masačusets), i drugih specijalista Stejt departmenta za meke pučeve, poput ambasadora u Beogradu Ričarda Majlsa (od 1996. do 1999. američki „šef misije“ u Beogradu; prim. prev.) i drugih američkih obaveštajnih operativaca, uključujući specijaliste za izborne procese i stručnjake za kreiranje imidža i odnose sa javnošću.
Upravljajući Otporovom operacijom svrgavanja Miloševića, američki ambasador u Srbiji Ričard Majls bio je stručnjak za smene režima daleko više nego za klasičnu diplomatiju. Pre nego što je došao u Beograd, organizovao je puč CIA u Azerbejdžanu 1993. godine, koji je doveo Alijeva na vlast, a nakon Beograda je organizovao puč CIA u Gruziji, uz pomoć kojeg je vlast preuzeo američki kadar Mihail Sakašvili.
Preko Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), široko poznate po tome što predstavlja fasadu CIA, kanalisani su milioni dolara za Otpor kroz komercijalne sporazume i nevladine organizacije koje finansira američka vlada: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Nacionalni demokratski institut, Međunarodni republikanski institut… Institut Otvoreno društvo Džordža Soroša je takođe dolivao novac Popovićevom Otporu sa ciljem svrgavanja Miloševića. Još uvek nisam naišao na smenu režima ili obojenu revoluciju CIA i Stejt depratmenta u kojoj fondacije za „izgradnju demokratije“ Džordža Soroša nisu bile u nekoj vrsti harmonije sa agendom Stejt departmenta i CIA. Možda je to samo slučajnost.
Nacionalna zadužbina za demokratiju, sa svim svojim podružnicama, bila je projekat Reganovog šefa CIA Bila Kejsija, osnovan u ranim 80-tim sa ciljem da iza vela „privatne“ demokratske NVO (odosno NED) sakrije operacije CIA za smene režima širom sveta. Alen Vajnstin, suosnivač NED, to je priznao u Vašington postu: „Mnogo toga što danas radimo je pre 25 godina tajno radila CIA“.
Prema Majlu Dobsu, koji je bio spoljni istraživački novinar Vašington posta tokom Miloševićevog svrgavanja, Međunarodni republikanski institut (IRI) je Popoviću i dvadesetak drugih lidera Otpora platio da učestvuju na trenažnom seminaru o nenasilnom otporu u hotelu Hilton u Budimpešti oktobra 1999. godine. Tamo su Popović i drugi izabrani srpski studenti obučavani npr. kako da organizuju štrajk ili kako da komuniciraju simbolima, kao što je stegnuta pesnica, koja je bila njihov logo. Naučili su kako prevladati strah i kako podrivati autoritet diktatorskog režima.
Glavni predavač na tajnom sastanku u hotelu Hilton bio je stručni saradnik Džina Šarpa (na slici ispod u sredini), penzionisani pukovnik Robert Helvi (na slici ispod desno), bivši analitičar Vojno obaveštajne agencije (DIA), koji je obučavao aktiviste Otpora i potom ih iskoristio za distribuciju 70.000 kopija priručnika za nenasilni otpor prevedenih na srpski jezik. Helvi je sarađivao sa Džinom Šarpom, osnivačom kontroverznog Instituta Albert Ajnštajn, koji američku vladu podučava kako da iza maske nenasilnosti sakrije svoje državne udare. Šarpa je Helvi opisao kao „Klauzevica nenasilnog pokreta“, referišući na čuvenog pruskog vojnog stratega.
Popović i njegova NVO Otpor su primili celih 41 milion dolara od američke vlade za kampanju „izgradnje demokratije“ u Srbiji. Dobs opisuje američku umešanost:
„Iza prividne spontanosti uličnog ustanka koji je primorao Miloševića da poštuje rezultate žestoko osporavanih predsedničkih izbora od 24. septembra, bila je pažljivo proučena strategija koju su osmislili srpski demokratski aktivisti, uz aktivnu podršku zapadnih savetnika i anketara… Konsultanti finansirani od strane SAD odigrali su ključnu zakulisnu ulogu u bukvalno svakom aspektu kontradelovanja: anketiranje, treniranje hiljada opozicionih aktivista i pomaganje da se organizuje paralelno brojanje glasova, koje je bilo od ključne važnosti. Američki poreski obveznici platili su 5.000 sprejeva sa bojom koje su studentski aktivisti koristili za pisanje grafita protiv Miloševića na zidovima širom Srbije.“
Ukratko, Popović je svoju karijeru revolucionara počeo kao specijalista za smenu režima u operaciji koju su finansirali CIA, Stejt department i američke vladine NVO, uključujući zloglasni NED i Institut otvoreno društvo Džordža Soroša. Postavlja se pitanje šta je Srđa Popović radio nakon prve pomoći Vašingtonu 2000. godine?
GLOBALIZACIJA REVOLUCIJA
Nakon uspeha u svrgavanju Miloševića u korist svojih sponzora u američkoj vladi, Popović je osnovao organizacuju pod nazivom CANVAS. Odlučio je da globalizuje biznis model koji se dobro pokazao u Beogradu 2000. i postane međunarodni igrač za izvođenje lažnih demokratskih smena režima američkog Stejt departmenta. CANVAS, odnosno Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategije, sebe naziva neprofitnom, nevladinom „obrazovnom institucijom fokusiranom na upotrebu nenasilnih sukoba“. Prema Vikipediji, CANVAS nastoji da „obrazuje prodemokratske aktiviste širom sveta o onome što smatra univerzalno uspešnim principima za nenasilnu borbu“.
Popović i CANVAS tvrde da najmanje 50 odsto očigledno zamašnih sredstava za njihov filantropski rad dolazi od Popovićevog kolege iz Otpora Slobodana Đinovića (na slici ispod levo), kopredsedavajućeg CANVAS za kojeg se navodi da je generalni direktor nečeg što se zove Orion telekom u Beogradu. Blumbergova Standard & Poors biznis pretraga ne otkriva ništa o Orion telekomu osim činjenice da je u potpunosti u vlasništvu amsterdamskog Greenhouse Telecommunications Holdings B.V., gde se samo daje informacija da je Slobodan Đinović generalni direktor holdinga za koji se navodi da pruža „alternativne telekomunikacione usluge na Balkanu“. Zvuči kao nekakva korporativna verzija poznate ruske matrjoške, odnosno ugneždenih kompanija koje nešto kriju.
Na stranu neuverljiva tvrdnja Popovićevog CANVAS da finansijska sredstva dolaze od Đinovićeve nesebične velikodušnosti, koja potiče iz njegovog bajkovitog uspeha na poziciji generalnog direktora telekomunikacione kompanije u Srbiji, ostaje pitanje šta je sa ostalih 50 odsto sredstava CANVAS, budući da Popović odbija da otkrije bilo šta o izvorima, tvrdeći da su privatni i nevladini. Naravno da su vašingtonske NVO formalno privatne, jer im sredstva uglavnom dolaze od USAID. Naravno da je Soroševa Fondacija otvoreno društvo privatna. Da li su to možda neki od privatnih patrona Srđinog CANVAS? Ne znamo, jer odbija da otkrije na bilo koji pravno proverljiv način.
Radionice CANVAS su besplatne, a njihov revolucionarni know-how se može besplatno preuzeti na internetu. Ova velikodušnost, u kombinaciji sa zemljama gde je CANVAS obučavao „prodemokratske aktiviste“, odnosno opozicione grupe koje žele da smene režim, ukazuje da drugih 50 odsto – ako ne i više –sredstava dolazi putem finansijskih kanala koji barem delimično vode do američkog Stejt departmenta i CIA. Za vašingtonski Fridom haus se zna da je finansirao bar deo aktivnosti CANVAS. Fridom haus, blisko povezan sa američkim neokonzervativnim ratnim lobijem, najveći deo svojih sredstava dobija od američke vlade.
Popovićev CANVAS tvrdi da je trenirao „prodemokratske aktiviste“ u više od 50 zemalja, uključujući Ukrajinu, Gruziju, Zimbabve, Burmu (zapravo je od sticanja nezavisnosti od Britanije zvanično ime Mjanmar, ali Vašington insistira na kolonijalnom nazivu), Ukrajinu, Gruziju, Eritreju, Belorusiju, Azerbejdžan, Tunis, Egipat i Siriju. Popovićev CANVAS imao je učešća u neuspelim pokušajima smene režima pokretanjem obojenih revolucija protiv Uga Čaveza u Venecueli i tokom propale iranske Zelene revolucije iz 2009. godine.
Svaka od ovih zemalja se slučajno našla i na listi Vašingtona za smenu režima koji odbijaju da slede liniju SAD u ključnim političkim pitanjima ili koji poseduju vitalne sirovine kao što su nafta, prirodni gas ili strateški minerali.
GOLDMAN SAKS I STRATFOR
Nedavno su obelodanjeni još zanimljiviji detalji o prisnim vezama između američke agencije za „obaveštajni konsalting“ Stratfora, poznatog kao „CIA u senci“ zbog svojih korporativnih klijenata poput Lokid Martina, Nortrop Grumana, Rajetona i američkih vladnih agencija u koje spadaju Odeljenje za unutrašnju bezbednost (Deparment of Homeland Security) i Vojno-obaveštajna agencija.
U velikom curenju internih podataka iz Stratfora 2012 (oko pet miliona mejlova koje je pribavila hakerska zajednica Anonimusi) otkriveno je da je Popović nakon osnivanja CANVAS takođe održavao i bliske odnose sa Stratforom. Sudeći po interim mejlovima te agencije, Popović je za Stratfor špijunirao opozicione grupe. Veza između njih je bila toliko intimna da je Popović zaposlio ženu u Stratforu i pozvao nekoliko ljudi iz agencije na svoje venčanje u Beogradu.
Vikiliks je iz iste Stratforove elektronske pošte otkrio i interesantnu informaciju da je jedna od „zlatnih koka“ među finansijerima misterioznog CANVAS bila i Volstrit banka Goldman saks. Kada je Marko Papić, Stratforov tadašnji analitičar za Evroaziju, upitan od kolege iz Stratfora da li je jedna od „zlatnih koka“ CANVAS Sater Munir, partner Goldman saksa, odgovario je: „Mislim da oni imaju nekoliko zlatnih koki. On je svakako jedna od njih“.
Izuzetnog gospodina Popovića njegova prljava karijera dovodi do Mađarske, gde se na meti njegovog jedinstvenog brenda Stejt departmentove lažne demokratije našao ne diktator, nego veoma popularni istinski demokrata koji svojim biračima nudi mogućnost izbora. To ni najmanje neće biti lako kao rušenje Miloševića i pored toga što ima pomoć studentskih aktivista koji se obučavaju u Soroševom Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti.
F. Vilijam Endgal je savetnik za strateške rizike i predavač. Diplomirao je politikologiju na Univerzitetu Prinston i autor je bestselera o nafti i geopolitici
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
