Бранко Милановић: Миграције и неједнакост су облици испољавања глобализације

Кинеске инвестиције у Африци дају резултате и доприносе бржем развоју континента. То је добро за Европу, јер ће миграциони притисак бити мањи

Зашто је неједнакост важна тема? Зашто тако погубно делује на друштво?
— Верујем да је то постала важна тема пре свега због кризе. Она је приморала људе да схвате да је када им банка, на пример, одузме кућу јер више не могу да плаћају хипотеку или кредит – то последица превелике задужености. Схватили су да средња класа у Америци – па и у западној Европи, у нешто мањој мери – свој удобан живот већ дуго финансира задуживањем. Раста реалног дохотка није било. Наравно, истовремено су приметили да су неки људи са врха лествице у истом периоду пролазили веома добро. Мислим да је због тога проблем неједнакости доспео у први план. Зашто је она начелно важна? Верујем да је то, између осталог, због ефеката које има на економски раст. Покушаћу да то прикажем што једноставније. Знамо да се у друштвима веома високе неједнакости друштвене привилегије преносе директно на потомство и да у таквим друштвима нема међугенерацијске мобилности. Велики број људи никада не добије прилику да допринесе друштву својим радом или талентом или на други начин, просто зато што нису имали довољно новца да то покушају.

Веома висок ниво неједнакости очигледно није добар. С друге стране је пример бивших социјалистичких економија у којима је неједнакост практично била елиминисана, а са њом и подстицаји за рад и учење. Тако низак ниво неједнакости је неодржив и лоше утиче на економски раст. Очигледно треба прихватити чињеницу да не само да постоји одређени ниво неједнакости који је оптималан, него и да имамо посла са два типа неједнакости, као што постоје две врсте холестерола. Неједнакост која је добра, она која нас подстиче да прихватамо ризике, да радимо више, да учимо више. И неједнакост која је лоша, чији је једини ефекат то што елитама омогућује да сачувају позиције и онда када не дају никакав допринос друштву.

Да погледамо главне узроке неједнакости на глобалном нивоу, можда уз посебан осврт на трендове у Европи.
— Неједнакост на глобалном нивоу, мерена индикаторима као што је Ђинијев коефицијент, опада. До пада је дошло захваљујући расту дохотка у Азији, пре свега у Кини, Индији и тако даље. Али проблем је у томе што немамо приступ прецизним подацима о дохотку на самом врху. Прво, анкете домаћинстава углавном не захватају тај сегмент, јер су ти људи веома малобројни и често не желе да учествују у анкетама или пријављују ниже дохотке. Или покушавају да прикрију свој доходак, као што показују афере са пореским рајевима. Могуће је, ако бисмо покушали да прилагодимо прорачуне укључивањем процењене разлике, да се тренд опадања глобалне неједнакости ипак не би променио, чак и уз таква прилагођавања. Али ако упоредимо дохотке на врху са дохоцима до средње вредности на лествици дохотка, показује се да неједнакост расте. Толико о глобалној неједнакости.

Што се тиче нивоа у појединчаним земљама, очигледно је да се ситуација разликује од земље до земље, нарочито у периоду после кризе. Ако трендове посматрамо у дужој временској перспективи и упоредимо данашње стање са стањем средином 80-их година прошлог века, видећемо да је неједнакост у порасту у готово свим богатим земљама. Мислим да је у земљама OECD, са изузетком две или три земље, неједнакост свуда расла. Такође уочавамо раст неједнакости у Кини, Русији, Индији или Јужној Африци на пример, где је неједнакост већ била огромна, а сада је још већа. Једини изузетак од тог тренда су земље Јужне Америке које су имале веома високе нивое неједнакости, као Бразил на пример, где неједнакост у последњих 15 година опада.

Шта је са Европом? Да ли ту видите неке посебне трендове?

— Доминантан тренд на нивоу појединачних земаља у Европи, такође на дужи рок, јесте раст. Имамо земље као што је Шведска, која се и даље наводи као узоран пример социал-демократске државе, иако у њој неједнакост приметно расте. То не значи да је Шведска постала земља неједнакости, али нема сумње да се приближава нивоу неједнакости у другим земљама, мада је и даље испод просека ЕУ. После кризе неједнакост је нарочито порасла у Шпанији, Грчкој и Португалији. Земље централне Европе су биле и остале земље релативно ниске неједнакости. Али то су мале земље, веома хомогене у погледу образовног система, па и етничког састава. Мађарска, Аустрија, Словачка, Чешка, Словенија, то су све земље са релативно ниском неједнакошћу.

Ако погледамо мало ширу слику и покушамо да повежемо неједнакост са неким другим важним питањима која се налазе у средишту политичке дебате – као што су глобализација и миграција – шта нам можете рећи о њиховој интеракцији са проблемом неједнакости?
— 
Верујем да се глобализација налази на самом врху пирамиде, изнад свега. Другим речима, глобализацију видим као најшири оквир у коме данас живимо, јер смо међусобно повезани и међузависни као никада у историји. Када кажем „ми“, мислим на грађане читавог света. Капитал се данас креће слободније него икада, осим можда крајем 19. века, док је рад мање мобилан него у оно време. Покрети популација су тада ипак били већи. Али и то је у порасту. Очигледно је да захваљујући технологији све више зависимо једни од других. Глобализација је тај општи оквир у коме се одвијају промене нивоа неједнакости. Као што сам већ рекао, неке од промена су добродошле, као што је пад глобалне неједнакости захваљујући економском расту у Кини и Индији. Неки други трендови, за које такође верујем да су блиско повезани са глобализацијом, нису тако добри. То су раст неједнакости у већини богатих земаља и пропадање средње класе.

Глобализацију свакако треба поставити као носећи оквир. Унутар њега можемо говорити о неједнакости, као и о миграцији, јер и она је један од облика испољавања глобализације. То је компликована тема, јер се и ту морају правити компромиси између различитих нивоа. Може се тврдити, прилично убедљиво, да би већа миграција допринела смањењу глобалне неједнакости. Ниво глобалног сиромаштва би тако свакако опао, што је позитиван развој догађаја. С друге стране, миграција може изазвати раст неједнакости у одређеним земљама, јер прилив миграната врши притисак на ниво надница у земљи, а то може донети политичке проблеме. И ту се мора тражити компромис. Мислим да овде не можемо примењивати црно-бела решења. Слободна миграција није политички одржива, а потпуно укидање миграције би било економски штетно за земље које прибегну тој мери.

Неједнакост се однедавно доводи у везу са успоном десног популизма у западним друштвима. Како ви тумачите ту везу?
— Они јесу повезани. Мислим да ту постоји конзистентан образац, али још немамо много емпиријских истраживања. У ствари, знам за само два. Једно се односи на САД, а друго на Европу. У овим истраживањима се закључује да су узроци успона онога што се назива ’популизмом’, односно бирања или пружања подршке лидерима и партијама које не припадају политичком естаблишменту, економске природе, а да је за усмеравање те промене искоришћен канал културе.

Другим речима, мислим да је низ догађаја којима присуствујемо последица изостајања економског напредовања, незадовољства економским статусом, можда и неизвесности на тржишту рада. На пример, ако се вашем партнеру смањи плата или ако изгуби посао, нећете моћи да пошаљете децу у школу јер нећете имати новца за то. Многи су незадовољни. А незадовољни људи траже кривце. Криви могу бити припадници елита или Кинези или имигранти. Верујем, а рекао бих да су то и поменута истраживања потврдила, да је главни узрок раста популизма економско незадовољство.

У неким новијим истраживањима се тврди да је на делу сложена интеракција друштвено-економских и културних фактора. У разговору који смо недавно водили са Питером Халом са Харварда сложили смо се да се успон десног популизма у САД и Европи може објаснити друштвено-економским факторима. Али то објашњење није довољно за Мађарску и Пољску, које постижу добре економске резултате, а опет су се окренуле десном популизму. Да ли ви ту примећујете неке значајне културне факторе?
— Мислим да одбијање да се прихвате мигранти у источној Европи проистиче из два историјска тока који су углавном заборављени или занемарени. Прво, све те земље су у последњих 200 година, у неким случајевима и дуже, биле у веома тешком положају и под снажним притиском великих светских сила док су покушавале да створе сопствене државе – и то, колико год је могуће, етнички хомогене државе. Управо то смо видели након пада комунизма, после рушења Берлинског зида. Ако погледамо, на пример, Пољску, то се десило већ 1945. Хетерогено друштво Немаца, Украјинаца, Јевреја и Пољака постало је 99 одсто пољско. Исто смо видели у Чешкој и Словачкој. Мађарска је хомогена још од Првог светског рата. У Хрватској је нестала српска мањина.

Све те земље су се хомогенизовале. Револуције изведене 1989. укључивале су и снажан елемент национализма. Сада од тих земаља тражимо да се одрекну два века историје, два века покушаја да добију националну државу тако што ће прихватити прилив људи који се разликују од њих. Мислим да је то позадина и да се тако може објаснити опирање Пољске или Мађарске, па и Чешке, Словачке или било које од тих земаља да прихвате мигранте који долазе из земаља изван Европе.

Када погледамо резултате недавних немачких избора уочава се знатна разлика између источне и западне Немачке. То је повезано са темом коју сте управо дотакли, јер источноевропске земље нису имале историју имиграције какву је имала, на пример, западна Немачка са имигрантима из Италије и Турске када је у послератном периоду требало обновити земљу и индустрију. Према једном тумачењу, људи који немају искуства са имиграцијом слушају о проблемима других са имигрантима па кажу: „Нећемо то код нас“. Притом занемарују 98 одсто случајева у којима је све у најбољем реду. Наводно се зато јавља отпор који се испољава позивањем на заштиту сопствене културе. Да ли бисте се сложили са таквим тумачењем?
— 
Тешко је извлачити закључке, али економија јесте веома важна. Као што сам описао на примеру источне Европе важна је и историјска позадина. Видели смо на примеру брегзита како региони са најмањим уделом становништва рођеног у иностранству највише гласају против имиграције. Верујем да се то може објаснити и чињеницом да се плаше Лондона. Велики градови који су имали историјско искуство миграције, у неким случајевима и вишевековно, способнији су да апсорбују усељенике. Јер знају да се то већ догађало и да је упркос имиграцији све добро функционисало. Други пример је Беч. То је град чија једна трећина становника није рођена у Аустрији. У мањим местима, у градићима где имате неколико продавница и један кафић или ресторан, где живи можда 50, 200 или 2.000 људи, људи се плаше да ће се њихов начин живота радикално променити ако се међу њих досели и мали број људи који су упадљиво другачији. Мислим да је то разлог зашто људи у руралним областима и мањим местима, парадоксално, више страхују од миграције него људи у великим градовима.

Да, брегзит је добар пример. Мислим да имате уверљиво друштвено-економско објашњење зашто је велики део деиндустријализованог севера Енглеске гласао за брегзит. Али економски аргумент је теже одбранити ако узмете у обзир Севеноукс или Кент који је богат град. Изгледа да су овде на делу били и културни фактори. Пред крај разговора бисмо могли да се вратимо на неједнакост у контексту глобализације и све јаче миграције. Имајући у виду разлоге због којих људи мигрирају, шта би по вашем мишљењу требало да буду главни приоритети да бисмо одговорили на најдраматичније ефекте миграције?

— Нисам стручњак за ту област. До теме миграције сам стигао зато што је то једна од манифестација глобализације. Технички говорећи, проучавање миграције се не разликује много од проучавања кретања капитала. И једно и друго су производни фактори. Разлике, наравно, постоје из разлога политичке природе. Ако треба да се фокусирамо на политике, мислим да став према миграцији треба разматрати на дужи рок, нарочито у Европи. То је за њу веома важно из два разлога. Један је то што Европу чине земље у којима број становника стагнира или опада. Знамо да ће се број становника у њој у наредних 50 година смањивати. То можда неће бити велики пад, али стагнација или опадање су неизбежни. А онда имате подсахарску Африку која има два пута више становника него ЕУ. До краја века тај однос ће бити приближно 5 према 1.

Ту су и велике разлике у дохотку, што је друга важна ставка, велике разлике за које нема много изгледа да буду премошћене у догледно време. То ствара миграциони притисак за који можемо очекивати да ће се временом појачавати. Мислим да креатори политика у Европи треба да размисле о одрживом или бар донекле одрживом и контролисаном управљању миграцијом. На томе треба заједно да раде Европска унија и Афричка унија, можда кроз заједнички механизам финансијске подршке. Такође треба размотрити такозвану циркуларну миграцију. На пример, дозволити људима да уђу у неку богату земљу, раде тамо пет година, а онда се врате кући.

У сваком случају, какав год модел да се одабере, мислим да и Европа и Африка треба што пре да се посвете том питању и покушају да спрече ескалацију проблема. То је боље него да се проблем сваког лета испочетка решава ангажовањем Фронтекса и слањем још бродова. Ту је и проблем унутрашњих односа у Европи, сукоб интереса Италије и Грчке као главних прималаца миграната и остатака Европе. За то су потребни лидери способни да размишљају о будућности. То би вероватно укључивало и много већу помоћ за Африку. Ево занимљивог детаља који може бити користан за Европу. Изгледа да кинеске инвестиције у Африци дају резултате и доприносе бржем развоју континента. То је добро за Европу, јер ће миграциони притисак бити мањи. То такође показује висок степен међузависности у данашњем свету.

Чини ми се да би прво требало раздвојити неколико питања која се обично разматрају у пакету. Прво је слобода кретања унутар ЕУ. Друго је имиграција из земаља изван ЕУ у европске земље и коначно, питање азила. Сви ти елементи су сада помешани, нарочито у Британији, а то не помаже решавању проблема. Немачка на пример предлаже закон о имиграцији за усељенике који не потичу из ЕУ. Такође мислим да треба ускладити политике азила и закон о имиграцији. На пример, особи која је ушла у земљу и поднела захтев за азил одобрава се привремени боравак. Шта ћемо када се грађански рат у Сирији заврши? Да ли та особа мора да се врати кући? Требало би регулисати начин преласка из статуса азиланта/избеглице у статус усељеника.
— Што се тиче статуса азиланата, на снази су међународна правила која датирају из времена између два светска рата. И она су јасна. Војни сукоби изазивају велике покрете становништва. Ја долазим из бивше Југославије, из Србије. Велики број људи је отишао из Босне. Мислим да је у једном тренутку чак два милиона људи из Југославије било расељено или су тражили азил у другим земљама. То је било за време сукоба, али сукоби се једног дана заврше. Део који је регулисан, а опет нејасан, јесте миграција из земаља изван ЕУ у земље ЕУ. Ту се сваког лета сусрећемо са два проблема које третирамо као један. Имиграцију из Сирије третирамо исто као имиграцију из Бангладеша, Пакистана или Малија, са Мадагаскара или Маурицијуса. То су два засебна проблема. Често се догађало да мигранти тврде да су из Сирије иако потичу из неких других земаља.

Одсуство јасног оквира за имиграцију из земаља изван ЕУ подстиче људе да се одлучују за азил, иако мигрирају из економских разлога. Да ли има других мера у домену државних политика које могу допринети решавању проблема неједнакости? Шта ЕУ и појединачне земље треба да предузму да би решиле најважније проблеме везане за неједнакост?
— 
Ту се намеће закључак да је наш доходак у све већој мери одређен збивањима на глобалном нивоу, јер се сви ми на овај или онај начин надмећемо са остатком света. То важи за многе послове, чак и за ово што ми радимо, држање предавања и слично. Предавања данас могу да се држе на даљину, не морате уопште да будете физички присутни. Што је добро за људе чија су предавања популарна, јер ће тако зарадити више, док ће неки други бити истиснути са тржишта.

Конкуренција је данас глобална. Међутим, када смо на губитку, када имамо проблем са проналажењем посла, када нам се доходак и плата смањују, ми се и даље обраћамо држави јер нема никога ко је за такве проблеме глобално надлежан. Ту постоји нека врста несклада. У прошлости, када су националне економије биле релативно затворене, сви ваши проблеми, питање вашег дохотка, све се решавало на нивоу државе, обраћали сте се директно својим политичким представницима. Данас су државе углавном заузете решавањем проблема које је произвела глобализација.

Постоје алатке које се могу користити на нивоу држава. Када говоримо о опорезивању, о незапослености, о здравству, то су теме које се разматрају у оквирима државе. Наравно, повећање минималне наднице, давање већих синдикалних права и тако даље може побољшати положај радништва. Када говорим о синдикалној организацији не мислим на Европу, већ на ситуацију у САД. Има начина да све то постигнемо. Можемо образовање учинити доступнијим и тако даље. То су политике које се уређују на нивоу државе, али данас смо у томе све више ограничени ефектима глобализације.

У томе је проблем. Можда би неке земље заиста повећале порезе, али не могу то да учине због конкурентних пореских политика других земаља и велике покретљивости капитала и рада. Националне владе су тако ограничене у мерама које могу предузети ради решавања проблема који су у многим случајевима настали управо због глобализације. То је озбиљан проблем и зато нисам превише критичан према креаторима државних политика, јер је очигледно да због поменутих ограничења не могу да учине више, не могу да буду дарежљивији према широј популацији. Јер би то било погубно за конкурентност земље на глобалној сцени.

Такође треба решити бројне проблеме који се тичу колективног деловања?
— 
Да, то је тешко питање јер проблем колективног деловања имамо и на глобалном нивоу. Данас смо на овом скупу разговарали о правима радника која би требало глобално квантификовати. Проблем је очигледно у великим разликама у погледу права радника од једне до друге земље. Та права нису квантификована и то сужава простор за деловање Међународне организације рада. Као што смо данас чули, немамо много сазнања нити постоји усаглашен индекс тих права у различитим земљама. То је међудржавни проблем на глобалном нивоу. А ту је и проблем колективног деловања на нивоу држава. Они су наравно повезани. Да смо ефикасније наступали као националне државе на глобалном нивоу, онда би се и део проблема колективног деловања на нивоу националне државе сада вероватно лакше решавао. Можда ће звучати апсурдно, али верујем да се може бранити следећа теза: ако бисмо постигли сагласност о минималним радним правима, то би државама омогућило да спроведу политике које су повољније за раднике, јер би онда знале да друге државе не могу искористити разлике у нивоима заштите радничких права у своју корист. То је основно.

 

Разговарао Хенинг Мејер

 

 

Social Europe/Пешчаник

Тагови: