Највеће претње глобалној безбедности у 2018. години

Амерички савет за спољне односе сматра могућим рат САД и Русије, затим нуклеарни рат, као и обнављање сукоба на Балкану

Као период празничног ишчекивања, децембар је за највећи број људи месец у којем се бриге, макар за кратко, повлаче пред новогодишњим оптимизмом. Aли не и за безбедносне аналитичаре, којима децембар служи за сумирање „утисака године“ и формулисање прогноза на основу тих утисака. А оне су ретко кад оптимистичне, самим тим што је смисао безбедносних прогноза у припремљености за најгоре, што захтева дозу интелектуалног песимизма.

Најновији годишњи извештај америчког Савета за спољне односе о глобалним конфликтима на које би требало обратити пажњу у наредној години објављен је прошлог понедељка и у потпуности испуњава наведени критеријум „интелектуалног песимизма“. Штавише, може се констатовати и да је ово вероватно најпесимистичнији документ овог типа који је Савет објавио још од 2007, од када их израђује. Закључци попут оног да су „САД најнепредвидивији актер данашњице“ и да је нуклеарни конфликт централна безбедносна претња за 2018. чине овај документ премијерним иако највећи број у њему побројаних безбедносних претњи суштински није нов. Осим тога, српска јавност би морала да му посвети нарочиту пажњу самим тим што је ово први извештај овог типа још од 2009. у коме се Балкан нашао „на радару“ аналитичара Савета за спољне односе, и то у трећем степену безбедносних претњи.

ДИСКРЕТНИ КРЕАТОР АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Но, пре него што пређемо на детаљнију анализу овог документа, ваљало би посветити коју реч самом Савету за спољне односе. Свако иоле упућенији у функционисање америчког политичког и безбедносног система морао је да чује за ову престижну институцију, чији је утицај на државну политику САД неупитан. Основан 1921. у Њујорку, Савет данас има око 5.000 угледних чланова из света финансија, безбедности, медија, корпоративног, академског и државног сектора, који чине „труст мозгова“ способан за формулисање експертских анализа и саветодавних докумената за усмеравање америчке државне политике. О калибру ове организације довољно говори чињеница да су његово оснивање финансијски помогли Џон Д. Рокфелер, Џон Пијерпонт Морган, Пол Варбург и Јакоб Шиф, као и да су чланови организације учествовали у оснивању УН. Током Хладног рата број чланова Савета на највишим државним функцијама у САД варирао је од 40 одсто током Ајзенхауерове администрације до 57 одсто током администрације Линдона Џонсона, а на листи његових чланова нашла су се имена попут Збигњева Бжежинског, Хенрија Кисинџера, Дејвида Рокфелера, Дика Чејнија, Џорџа Буша Старијег, Медлин Олбрајт, Џоа Бајдена, Колина Пауела, па чак и холивудских звезда попут Анђелине Џоли и Џорџа Клунија. У сваком случају, важно је разумети да Савет за спољне односе није било каква или „само још једна“ невладина организација или академски институт – ради се о институцији са фундаменталним утицајем на америчку политику, утицајем који представља константу без обзира на то да ли се у Белој кући налази демократа или републиканац.

Упркос дугој историји Савета, пракса објављивања прогноза о глобалним конфликтима крајем сваке године релативно је нова. Она датира од 2007, и спада у надлежност Центра за превентивну акцију при Савету за спољне односе. Од тада ови извештаји излазе сваког децембра у Форин аферс, елитном листу у власништву Савета. Формално насловљени као Прегледи превентивних приоритета, ови извештаји имају троделну структуру, у којој се сваки од три степена безбедносних претњи, односно приоритета, даље унутар себе рангира према последицама и вероватноћи у оквирима тзв. „матрица ризика“. Претње са „снажним последицама“ (high impact) су оне које угрожавају „америчку домовину“, захтевају директно учешће америчких оружаних снага по основу уговорних обавеза са савезницима или угрожавају слободан проток стратешких ресурса неопходних за стабилност САД. Претње „умерено снажних последица“ (moderate impact) тичу се држава које су стратешки важне за САД, али према којим Вашингтон нема уговорних обавеза. Коначно, претње са „слабим последицама“ (low impact) су оне које могу да изазову велике хуманитарне катастрофе, али немају стратешког утицаја на интересе САД (у овој групи нашао се Балкан у овогодишњем извештају). Вероватноћа се такође рангира од високе, преко умерене, до ниске. Извештаји наводе безбедносне претње по тезама и готово никад не улазе у детаљну елаборацију појединачних теза. Важно је указати и на то да се ови извештаји заправо формулишу на основу анкетних истраживања ставова америчких функционера и службеника вишег ранга при различитим државним институцијама, а пре свега Стејт дипартменту.

“АМЕРИЧКА НЕПРЕДВИДИВОСТ“ И ОПАСНОСТ ОД НУКЛЕАРНОГ АРМАГЕДОНА

Фокус Прегледа превентивних приоритета је читаву деценију био на идентификацији спољних претњи по америчку безбедност, међутим, ове године се први пут поставља питање безбедносних претњи које САД представљају за свет и себе саме. “САД су данас најнепредвидивији актер у свету, што је изазвало дубоку нелагоду“, изјавио је директор Центра за превентивну акцију Пол Стејрс. „Некад сте могли да ставите САД на једну страну и третирате их као константу док посматрате остатак света и размишљате где се налазе највећи извори нестабилности и непредвидивости. Сада морате да уврстите САД у ту групу. Нико не може да процени како ћемо ми Американци реаговати у било ком потенцијалном сценарију ако узмемо у обзир како људи посматрају актуелног председника“, додао је Стејрс. Површни би рекли да се ради о пројекцији Трамповог хировитог карактера на спољнополитички домен. На крају крајева, актуелни председник је још 2015. саопштио да не воли када људи знају шта он тачно мисли или ради, јер их тако „држи изван баланса“. Међутим, мало је вероватно да би се било која друга особа у Овалној соби другачије понашала у тренутним околностима – непредвидивост је пратећа особина сваке посрнуле империје, а израњање мултиполарног света слама устаљене обрасце међународног понашања.

Било како било, америчка непредвидивост је од суштинског значаја за питање превенције две централне безбедносне претње које извештај Савета за спољне односе ставља у први степен за 2018. годину: (1) могућност оружаног сукоба који би укључивао Северну Кореју, САД и севернокорејске суседе; и (2) могућност оружаног сукоба између Ирана и САД или Ирана и америчких савезника поводом иранске умешаности у регионалне сукобе. „Ради се о две најзапаљивије кризе које се тренутно кувају“, констатовао је овим поводом директор Центра за превентивну акцију. Заиста, макар када је Северна Кореја у питању, сада је већ читавом свету јасно да би из кризне ситуације која се „кува“ на Корејском полуострву могла да се изроди незапамћена глобална трагедија са десетинама милиона мртвих као последицом прве нуклеарне размене у историји ратовања. Експерти Савета за спољне односе се овим поводом готово једногласно слажу да се ради о сценарију који би имао снажне последице, али је умерено вероватан (мада, како Атлантик примећује, „снажне последице“ је формалистички еуфемизам – евентуални рат на Корејском полуострву подразумевао би најжешће и најсмртоносније борбе још од Другог светског рата). Иако је Северна Кореја у готово сваком извештају овог типа досад нашла своје место у првом или ређе другом степену безбедносних претњи, муњевити развој ракетних капацитета ове земље којим би она могла да пројектује смртоносну силу на територију САД, уз последичне претње Вашингтона војном интервенцијом и све личнијим „ратом речима“ између Трампа и Ким Џонг Уна, чини опасност од ратног расплета извеснијом него икад пре. Додатно забрињавају скорашње америчке претње поморском блокадом Пјонгјанга, што би уствари могао да буде параван за припремно размештање Еџис система у непосредној близини Северне Кореје са циљем пресретања следеће Кимове ракете (која ће, ако не пре, вероватно бити лансирана током зимске олимпијаде у Пјонгчангу) одмах по њеном лансирању – потез који би директно могао да испровоцира ратну ескалацију. Осим тога, Рекс Тилерсон је на конференцији за медије у петак саопштио да „САД неће прихватити било какве предуслове за преговоре са Северном Корејом“, конкретизујући ову изјаву поновљеним захтевом да Пјонгјанг одустане од свог (сада већ комплетираног) нуклеарног програма иако је јасно да се Кимов режим ни у ком случају неће определити за одрицање од нуклеарног гаранта свог опстанка. Све ово су потези који у најмању руку одржавају опасно висок ниво тензија на Корејском полуострву, а вероватно их и увећавају.

Широј јавности мање приметан, али можда чак извеснији ратни сценарио је онај који се тиче Ирана и растуће стрепње Вашингтона и америчких заливских сателита од све већег утицаја Техерана на регионалне конфликте од Сирије и Ирака до Јемена и Авганистана. Иако је Иран преко шиитског фактора расутог широм Блиског истока одавно умешан у читав низ жаришта у региону, оно што је драстично погоршало изгледе за дипломатско решавање спорних питања (и утицало на то да се Иран ове године нађе на врху листе предвиђених безбедносних претњи) јесте Трампово настојање да одбаци ирански нуклеарни дил, који је постигао његов претходник Барак Обама. Ово је ућуткало струју умерењака у Техерану, а Иран уверило да се Вашингтону ни у ком случају не може веровати, што носи опасност од „пјонгјангизације“ иранске политике. Док су очи света упрте у Северну Кореју, Иран би веома брзо могао да развије сопствене интерконтиненталне балистичке ракетне капацитете. Респектабилни ниво иранске ракетне технологије већ је демонстриран крајем септембра, када је успешно тестирана ракета Корамшар (нека врста иранске варијанте Хвасонг-10), способна да понесе неколико бојевих глава и погоди циљеве на раздаљини од најмање две хиљаде километара. Притом није само развој ракетних капацитета могући окидач за војну конфронтацију са Америком, то би лако могао да буде и растући утицај Техерана на послератно устројство Ирака и Сирије или подршка милитантним групама у Јемену и Либану, које угрожавају америчке савезнике. Поучена примером Северне Кореје, Трампова администрација би могла да одлучи да је боље неутралисати иранску претњу пре него што она постане ојачана нуклеарном компонентом, што би имало несагледиве последице по читав Блиски исток. Као и у случају рата са Северном Корејом, експерти Савета за спољне односе и ову претњу квалификују као умерено вероватну, али са снажним потенцијалним последицама.

Ни осталих шест превентивних приоритета првог степена наведених у извештају Савета за спољне односе нису занемарљиви за неамеричку јавност. Као још једна латентна претња која носи опасност од нуклеарног рата јесте „намерна или ненамерна војна конфронтација између Русије и НАТО“, што је сценарио који је такође квалификован као умерено вероватан, али са очекивано снажним последицама уколико би се реализовао. У истој категорији налази се и опасност од оружаног сукоба између Кине и једне или више земаља југоисточне Азије (извештај ту убраја Брунеје, Малезију, Филипине, Тајван и Вијетнам) поводом територијалних спорова у Јужном кинеском мору, као и две претње које би директно погодиле америчко становништво, а које већ годинама налазе своје место у првом степену претњи у оваквим извештајима: (1) паралишући сајбер-напад на америчку критичну инфраструктуру и мреже; и (2) терористички напад са масовним бројем жртава на територији САД или територији америчког савезника од стране домаћих или иностраних терориста. Као једине две безбедносне претње првог степена са „високом вероватноћом“ реализације су „насилна реконсолидација државне власти у Сирији уз пратеће тензије са спољним интересентима“ и „повећано насиље и нестабилност у Авганистану услед талибанске побуне и потенцијалног колапса државне власти“. Иако извесне, овим претњама се даје квалификација „умерено снажних последица“. Готово невероватно, али опасност од дезинтеграције Ирака се ове године уопште није нашла на листи иако је пре две године била у првом степену приоритета превенције, а прошле године у другом. Поред тога, ни злогласна Исламска држава није поменута ни једном речју, што би могло да буде преурањено стављање овог проблема ad acta, упркос војном поразу ове терористичке групе и неутрализацији њених територијалних достигнућа из 2014/15.

ЗАПОСТАВЉАЊЕ ПАЛЕСТИНСКОГ ЖАРИШТА

У другом степену превентивних приоритета налази се само једна претња која би могла да има снажне последице, мада јој се придаје мала вероватноћа реализације – оружани сукоб између Кине и Јапана у Источном кинеском мору поводом контроле над спорним острвима Дјаоју/Сенкаку. Наредних осам претњи квалификоване су као умерено вероватне и са умерено снажним последицама. Ту су ескалација криминалном узрокованог насиља у Мексику, интензивирање оружаних сукоба у Донбасу између украјинских и проруских снага, ескалација конфликта између ирачких снага безбедности и курдских сепаратиста, ескалација насиља и нестабилности у Пакистану услед акција различитих милитантних група, али и тензија између власти и опозиције, озбиљна индијско-пакистанска војна конфронтација узрокована терористичким нападом у Кашмиру (подсећања ради, обе земље су нуклеарне силе), интензивирано насиље између Турске и различитих оружаних група Курда унутар Турске и у њој суседним земљама, као и две безбедносне претње које се тичу Израела – сукоби израелских снага и Хезболаха дуж либанско-израелске или сиријско-израелске границе и појачане тензије између Израелаца и Палестинаца које би резултовале нападима на цивиле, насилним протестима или оружаним сукобима. Како је анализа састављана пре Трампове одлуке да призна Јерусалим за престоницу Израела, ове две претње делују као неоправдано ниско квалификоване. Сада слободно можемо рећи да обе имају веома високу вероватноћу реализације у наредним месецима. Осим тога, евентуални конфликт Израела са Хезболахом лако би могао да ескалира у ширу конфронтацију Израела и САД са Ираном, што значи да је ова претња у директној вези са првим степеном превентивних приоритета, па јој је потребно посветити много већу пажњу него што то извештај чини.

У другом степену нашле су се и четири претње којим се придаје мали значај у смислу последица, али велики у смислу вероватноће. Прва у овој категорији је Венецуела којој извештај предвиђа продубљивање економске и политичке кризе што ће резултовати насилним уличним немирима и таласом избеглиштва у суседне земље. Одмах затим је Јемен, којем аутори извештаја предвиђају још дубљу хуманитарну катастрофу узроковану спољном агресијом Саудијске Арабије (извештај еуфемистички каже „пролонгирана спољна интервенција“), као и Сомалија и њени суседи, којима прете напади исламистичке терористичке групе Ал-Шабаб. На последњем месту у овој категирији је верски узроковано насиље између владиних снага Мијанмара и муслиманских побуњеника, што доводи до масовног избеглиштва становника у суседни Бангладеш. Поједини представници УН су дешавања у овом конфликту оценили као „геноцид“, а Савет за спољне односе је пропустио да га региструје у ранијим извештајима.

ШТА ОЧЕКУЈЕ СРБИЈУ?

Коначно стижемо и до трећег степена превентивних приоритета у којем се ове године нашао и наш Балкан. Извештај дословно каже: „Ескалација тензија и екстремистичко насиље на Балкану – Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија – што резултује политичком нестабилношћу и оружаним окршајима“. Као и све друге ставке у овом степену превентивних приоритета, и ова је квалификована као „умерено вероватна“ и са „слабим последицама“. Иако у суштини сврстан у групу нископриоритетних безбедносних претњи, чињеница да се Балкан нашао у овом извештају први пут од 2009 – када је Босна и Херцеговина наведена као земља у којој је потребно превентивном акцијом спречити евентуални конфликт – говори о томе да је наш регион поново у америчком видокругу, макар и периферном.

У том смислу, овогодишњи извештај Савета за спољне односе допуњује скорашњу студију Атлантског савета о новој америчкој стратегији за Балкан и могао би да послужи као додатни аргумент за јаче војно присуство САД не само у Бондстилу и на територијама суседних НАТО чланица, него и у Босни и Херцеговини, и то у Дистрикту Брчко како би се неутралисао маневарски простор Бањалуке. Поједини лобисти унутар САД увелико позивају на овакву меру „превентивног деловања“. Све ово ће несумњиво бити правдано „сузбијањем малигног руског утицаја“ и „превенцијом дестабилизације региона“, али ће суштински резултовати угрожавањем српских интереса на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и у Македонији. Зато је важно да Србија, поред проактивне дипломатије, настави, па и интензивира процес материјалне модернизације својих оружаних снага како би оне представљале кредибилан фактор одвраћања било ког потенцијалног агресора и гарант безбедности Републике Српске и Срба на Косову и Метохији.

У АФРИЦИ (НЕ)ЋЕ БИТИ ПО СТАРОМ

Све остале ставке унутар трећег степена превентивних приоритета тичу се Африке, што никако не би требало да наведе на погрешне закључке да то рефлектује слабу заступљеност конфликата на овом континенту, или слабо интересовање америчке политике за њега, већ просту приоритетизацију у односу на далеко драматичније кризе на Далеком и Блиском истоку, које би могле озбиљно да угрозе САД. Тако извештај наводи ескалацију насиља и политичке нестабилности у Нигерији и суседним земљама услед акција терористичке групе Боко Харам, ескалацију насиља у Либији, ескалацију насиља у региону Сахела, укључујући Мали и Нигер, услед пролонгираних сукоба милитантних група, ескалацију грађанског рата у Јужном Судану уз опасност од преливања нестабилности и насиља на суседне земље, пораст политичке нестабилности и насиља у ДР Конго, где је недавно убијено 15 мировњака УН, пораст политичке нестабилности и насиља у Кенији као последице овогодишњег изборног процеса, распрострањено насиље и немире у Зимбабвеу услед пада 40 година дугог Мугабеовог режима, као и ескалацију верски мотивисаног насиља у Централноафричкој Републици (где Србија иначе држи мировни контингент од 75 војника) између муслиманских Селека и хришћанских антибалака што доводи до таласа избеглица и преливања нестабилности у суседне земље.

У вези са овим последњим, интересантно је поменути помало неочекивану вест која се пре неколико дана појавила о руском захтеву да УН направе изузетак поводом ембарга на оружје за Централноафричку Републику и дозволе опремање два батаљона владиних снага које су обучавали инструктори из ЕУ руским наоружањем и опремом. Штавише, још интересантније је што су западне чланице СБ УН генерално позитивно реаговале на овај предлог, захтевајући једино да Русија пружи гаранције да оружје неће завршити у погрешним рукама. Русија има сличне амбиције и у погледу опремања војске Конга својим оружјем у намери да спречи колапс ове геостратешки изузетно значајне земље. Ни Либија није изван стратешких пројекција Москве – утицајни фелдмаршал Калифа Хафтар, који својом “Либијском националном армијом“ контролише Тобрук, Бенгази и источне и централне делове земље – ужива руску подршку, а јануара ове године је чак био и гост на руском носачу авиона “Адмирал Кузњецов“, где је имао видео-конференцију са министром Сергејем Шојгуом. Према појединим изворима, Хафтар је том приликом Русима обећао отварање војно-поморских база на либијским обалама уколико консолидује власт у земљи. Отварање поморске базе Москви однедавно нуди и Судан, што би зацементирало руско стратешко присуство у Црвеном мору. Све ове иницијативе савршено су синхронизоване са кинеским настојањима да консолидују своје геополитичке позиције на црном континенту повољним економским и инфраструктурним аранжманима. То значи да би невидљиво геополитичко надметање које у Африци воде САД и НАТО, са једне, и Кина, са друге стране, могло да добије нову динамику повратком Русије у афричка збивања, наравно у тандему са Пекингом.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Све у свему, овогодишњи извештај Савета за спољне односе о превентивним приоритетима одражава хаотично и турбулентно стање у којем се свет налази већ неколико година уназад, а које се продубљује сразмерно динамици колапса светског поретка успостављеног 1991. Ограничен на тридесет приоритета, Извештај није обухватио поједине претње које су анкетирани експерти наводили попут политичке дестабилизације ЕУ услед сепаратистичких и националистичких тензија или драстично погоршање безбедносне ситуације у Египту узроковано тероризмом. Ова друга претња је потврду своје озбиљности добила свега десет дана након закључења истраживања Савета за спољне односе, и то бруталним нападом џихадиста на Синају, у којем је преко три стотине људи изгубило живот.

Узрок евентуалних мањкваости лежи у методологији израде извештаја – он једноставно предствља попис безбедносних претњи које је највећи број анкетираних експерата споменуо. Уколико је неку претњу навео мали број експерата, она бива занемарена, углавном без обзира на аргументациону уверљивост која је прати. Оно по чему ће међутим овај извештај бити упамћен, осим као јубиларни, јесте забрињавајуће постојан консензус његових аутора о опасности од нуклеарног сукоба као могућем сценарију, што је феномен незапамћен још од Хладног рата. Како Атлантик примећује: „Оно што оставља можда најснажнији утисак поводом последњег истраживања јесте то да када је Савет за спољне односе питао државне службенике и експерте за спољну политику за мишљење о блиској будућности – рат између две нуклеарне силе није одбачен као плод бујне маште. Није занемарен ни као умерена опасност. Уместо тога, стигао је на сам врх претњи предвиђених за долазећу годину“. Изгледа да се, макар у овој тихо изреченој стрепњи за опстанак човечанства, а сасвим сигурно и невољно, Савет за спољне односе слаже са недавно изнетим упозорењем руског патријарха Кирила о приближавању краја света и „страшних историјских тренутака које је описао Јован Богослов“.

Тагови: