Глобално економско ресетовање и проблем образовања

„Унапређење“ високог школства у Србији према моделу ЕУ не служи интересима Србије, већ пре свега интересима држава ЕУ

Током више од деценије и по, од када је, испоставило се, један деструктивни поредак свргнуо други деструктивни идеолошки концепт, свака администрација у Србији истицала је важност високог образовања за одрживи развој друштва. Досадашње реформе високог школства, међутим, игнорисале су приоритет унутрашњих интереса и циљева. Последица је да у преломне године 21. века улазимо са недостатком кадрова који препознају шта се дешава у стварности и који су наши интереси у њој.

Стварност коју живимо је неолиберализам. Тај термин користи се да означи идеју доминације тржишта над извршном влашћу, економских порива над цивилизацијским нормама и приватног предузетништва над колективном акцијом. У пракси, овај израз асоцира на дерегулацију, неограничену либерализацију и приватизацију, као и фискалну штедњу. То је вишесмислен концепт, без експлицитног круга присталица, што не значи да је без значаја или нереалан. Од 80-тих, свет је прошао кроз темељан помак ка глобалном тржишту, а политичари, демократе, социјалисти и социјалдемократе прихватили су неке основне полуге тачеризма и реганизма.

Да би проценили будућност, стварност се мора посматрати из угла најочитије одлике актуелне друштвене организације, а то је пре свега то да се економски неолиберализам испоставио као екстремни облик стремљења ка минимализацији улоге државе. Тај тренд се тиче сваке индивидуе, јер се шири на националне администрације. Развој унутрашњих неолибералних политика почиње 70-тих. Главни аспекти пролиферације неолиберализма, осим приватизације свега, су отклон од идеје државе благостања и ограничење редистрибутивног опорезивања, који су условили идеолошко скретање неолибералних држава ка конструкту социјалног дарвинизма.

ЛИДЕРИ И МРАЧНА МОЋ
Економски неолиберализам подржава директне стране инвестиције због истих разлога због којих и међународну трговину; да би се увећале појединачне слободе и опције у вођењу послова. Мало је доказа да се ови процеси развијају из посвећености унапређењу слободе индивидуа. Уместо тога, националне економске политике се од 70-тих испостављају само као тежња увећању економских добити. Као таква, глобализација се чини аутономним феноменом неолиберализма, са којим је подударна у погледу стремљења ка дерегулацији глобалне економије и урушавању државе благостања.

Теоријски посматрано, постоји основ за тезу да све чега се неолиберални глобалисти дохвате одумире. Тренутно, требало би имати на уму неколико глобално битних трендова извитоперивања традиционалних института под притиском неолибералног глобализма у тзв. „развијеним демократијама“.

Први је тренд подривања демократског процеса институционализацијом „лидерства“. Данас су бирократске структуре ЕУ (и САД) суочене са новом врстом лидера. То више није софистикован мултикултуралан менаџер. Он није мекан и не робује консензусу, већ је јак, патриотски и одлучан. Ове одлике новог лидера представљају све оно што Европска комисија и америчка администрација нису. Ова врста лидера појављује се у све више држава и чини се да такви јаки људи европска (и америчка) будућност.

Други тренд је још опаснији и одликује га подривања концепта извршне власти од нетранспарентних структура. Грађани САД суочени су с тим да је председник кога су изабрали под ударом бирократских каријериста који су спремни да скривају и подривају правду како би одржали доминацију нетранспарентног поретка. Државни орган FBI је у комплоту са Националним демократским конгресом фингирао основ и спровео, како се испоставља, потпуно неосновано прислушкивње сарадника председничког кандидата Трампа, а касније на основу тога покушао да представи јавности како је Трамп био у завери са Русијом. Само четири дана по инаугурацији председника, тадашњи вршилац дужности тужиоца, који је остао иза претходног председника, измислио је кривично дело тако што је иступио са теоријом да телефонски разговори Мајкла Флина, иначе саветника за националну безбедност изабраног председника, са руским амбасадором Сергејом Кисљаком крше Логанов закон из 1799. године, који забрањује да се приватни грађани мешају у спољну политику. Јасно је, међутим, да се Логанов закон не односи на долазеће службенике током трансфера власти.

РАТ КАО ЕКОНОМСКИ САСТОЈАК
Све који се куну у такву демократију требало би да разумеју да заразна мешавина игнорисања закона и вредности штети националним интересима, тако што понижава национална осећања грађана и традиционалне симболичке вредности.

Чињеница је да политичке фигуре у државама Запада и Истока и међународни финансијери деле идеологију познату као глобализам, или нови светски поредак, као и да ова идеологија захтева потпуну централизацију економије и извршне власти, које иду на руку глобалном фискалном ауторитету, глобалном монетарном поретку и глобалној владајућој структури. Будући да би тако нешто било тешко планирати, вероватно је да се ради о процесу, што експонира проблем да је у току процес који интелектуалне елите не могу или због неког разлога, неће да препознају.

Глобалисти говоре о потреби „глобалног економског ресетовања“. Поновно успостављање светских економских процеса није до сада изложено расправи. Када организована група идеолога оствари контролу над производњом валута и каматним стопама држава, лако је манипулисати политичарима, законодавством или чак научно стварати финансијске балоне и колапсе. Такође, било би лако, када је потребно, покренути међународне сукобе.

Зашто би рат био неопходан састојак такве глобализације? У протеклом веку рат је, по правилу, следио или се подударао са економском кризом, која се касније испостављала као производ банкарске елите и агресивне монетарне политике. После ових ратова, често се оснивају нове наднационалне институције (Лига народа, Уједињене нације, Банка за међународна поравнања, Међународни монетарни фонд) као решење да се убудуће спрече масовне трагедије. Рат се у том контексту испоставља као друштвени катализатор мутације међународног система, обично на нездрав начин.

Глобалистима је за ресетовање потребан нови и знатно делотворнији катализатор, и то ускоро. У следећој фази нужно је обимно скретање пажње, које би одвукло пажњу јавности од глобалиста као главних узрочника фискалне кризе, таквих размера да ће можда проћи деценије пре него што глобални медији отворе тему како се она заиста догодила. Страх који се генерише кроз неизвестан рат може да делује и као облик психолошке алхемије, која би преусмерила колективно мњење да прихвати централизацију, коју на други начин не би могле да прихвате.

Актуелни проблем је то да централне банке траже изнад свега монетарно ресетовање. Монетарно ресетовање изискује масовни дуг, а затим масивнији подстицај, након чега следи фискално заоштравање, затим масовна инфлација, након чега следи валутна имплозија која би отворила врата новој структури (могуће кроз блокчеин технологије и криптовалуте). Кредитна криза 2008. године обезбедила је најмање два од ових елемената, огромне дугове и подстицаје. Данас почињемо да будемо сведоци фазе фискалног заоштравања.

ШТА ПО СВЕТУ СКРИВА СЕВЕРНА КОРЕЈА
Глобалисти ће наставити са стратегијом вишеструких регионалних сукоба и глобалног економског рата, пре него једнократниог глобалног нуклеарног рата, који би избрисао билионе долара и улагања у инфраструктурне и надзорне мреже. Ова стратегија би била од користи ако намеравају да наставе повећање каматних стопа и укидање стимуланса централних банака. То би допринело да се прикрију последице смањења биланса стања, али би могло убрзати пад долара као светске резервне валуте, тим пре што источне и европске земље већ трагају за алтернативом.

Као највероватнији актер за такву представу представља се Северна Кореја. Како је ова држава дошла до технологије која може да преноси више бојевих глава и брзо удари источну обалу САД, питање је за размишљање. Тренутно, Северна Кореја је најбољи тренутни шок да прикрије распад глобалног економског система.

Да ли би глобалисти пропустили такву прилику? Глобалисти контролишу политичаре, који регионално подржавају те процесе. Тако, на пример, у време кад је крунски принц Саудијске Арабије замрзао милијарде долара од принчева и привредника у такозваној кампањи против корупције, преко пуномоћника је на аукцији био тајни купац Да Винчијеве слике Салватор Мунди за 450 милиона долара. Зашто криптовалута Биткоин остварује необјашњив раст осим ако то није последица потребе за прањем пара? Паре за прање, по логици ствари, не могу да имају они који их законито стичу и њима располажу.

Каква је улога националног високог образовања? Оно нам је потребно да би обезбедило конкуренцију стручњака који ће имати одговарајућу способност перцепције и изналажења решења.

Не постоји универзалан метод, ни једнообразна применљивост метода, за постизање било ког циља, па тако за образовање интелектуалног сталежа. Главни задаци реформе високог школства састоје се у томе да се системски обезбеди прилив неопходне структуре и квалитета кадрова и уједно оптималан систем финансирања високог образовања. Да би се то постигло, потребно је реално сагледати стање нације и циљеве које је потребно остварити. У држави која има перспективу у делатностима попут саобраћаја, туризма или пољопривреде, логично делује да би прилив средстава и најталентованијих младих људи требало обезбедити у водеће факултете који школују кадрове у тим областима.

Потребе по структури кадрова не могу бити исте у развијеним информатичким, експлоататорским, друштвима и у оним прединформатичким, још увек у фази индустријског развоја. Највећи проблем у успостављању високог школства које би било мотор друштва представља механичко слеђење организације образовања у интересу постиндустријских, неолибералних држава.

СМИСАО СТИПЕНДИРАЊА СТУДЕНАТА ИЗ СРБИЈЕ
Годинама је катализатор промена и генератор процеса модернизације високог образовања у свим земљама Западног Балкана био Темпус програм (каријерно вођење у циљу унапређења високог образовања). Кроз учешће у програмима ЕУ, високошколске институције у Србији су своје капацитете унапређивале формирањем канцеларија за међународну сарадњу, различитих центара на нивоу универзитета и канала комуникације за иницирање међународних пројеката.

Најважнији финансијски инструмент који подржава промене у систему високог образовања у транзиционој Србији био је програм Темпус. У оквиру тог програма, кроз пројекте који су потребни развијеним државама ЕУ, практично се финансира селекција кадрова. Учешће у таквим пројектима пример су метода који се подстичу из европских фондова, а који резултују поспешивањем одлива мозгова у струкама и у државе у чијем се интереса спроводе.

Најбоље праксе програма Темпуса уграђене су у нови програм ЕУ – Еразмус плус – који је намењен сарадњи у области образовања, младих и спорта у периоду од 2014. до 2020. године. Кроз програм Еразмус Мундус стотине студената из Србије добило је стипендије за мастер и докторске студије на универзитетима ЕУ, док је хиљаде наших студената добило могућност да један период проведе на студијама у иностранству. Ретки од њих ће своју каријеру наставити у својој држави. Тако „унапређење“ високог школства у Србији служи пре свега интересима држава ЕУ.

Истовремено, проблеми нашег високог образовања су конкретни: лажне дипломе, факултети без друштвено релевантних карикулума, корупција професора, банализовање постдипломских студија а посебно бескорисних доктората. Те проблеме програми ЕУ немају за циљ да искорене.

Унапређење високог школства неспорно је везано за улагање. Што је мање средстава на располагању, то улагања морају бити усмерена на високошколске установе које имају стратешки значај. Земље на које би Србија да се угледа имају образовне системе који имају изграђене системе стабилног финансирања. У глобализованом светском поретку све водеће државе, већином изграђене у периоду империјализма, настоје да следе модел који је високошколским установама у САД обезбедио друштвени утицај.

НАУКУ И ОБРАЗОВАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ РАЗЛИКОВАТИ ОД НЕВЛАДИНОГ СЕКТОРА
Према месечном изводу Трезора САД, у новембру 2014. године, амерички федерални програм директних студентских зајмова достигао је износ од 806,56 милијарди долара. Према извештају Банке федералних резерви Њујорка о задужености домаћинстава и кредитима, укупан биланс студентских кредита, укључујући и оне из приватних извора, на дан 30. септембра 2014. године износио је 1,013 милијарди долара. Осим тога, програмом директних студентских зајмова влада САД пласира буџетска средства да обезбеди кредите за студирање и на тај начин врши прерасподелу богатства преко посредног пласирања у високошколске установе. Овакво финансирање високог школства у лидерској држави глобалистичког неолибералног поретка, међутим, нема за циљ квалитетно образовање. Њиме се не подстиче конкуренција, ни стипендирање талентованих, већ се универзитетима омогућава да наплате више него што би студенти и њихове породице могли платити без задуживања. Резултат овог модала је да су високошколске установе све богатије, а студенти све сиромашнији. Зато, америчка влада има програме којим се опраштају или исплаћују студентски кредити. Међутим, и тај трансфер богатства представља у крајњој линији прерасподелу богатства од пореских обвезника на онога који је похађао колеџ.

Описани модел себи могу да приуште САД, које су у прилици да неконтролисано штампају новац, али то није доступно другим државама, посебно не сиромашним. Факултети у Србији не могу се финансирати махинацијама попут америчких. Да би се паре преусмериле на високо школство, држава би морала да се одрекне неког луксуза, а знак добре воље било би гашење 115 независних агенција и регулаторних тела или финансирања невладиних пројеката (од којих је већи део у надлежности државе).

Наставни процес и истраживање у високом школству Србије неће унапредити никаква регулатива ако се ради по пројектима којима је циљ одабир мозгова за одлив. У тим условима, једини резултат може бити бирократизација управљања средствима и звањима, што етаблирани професорски кадар одржава у прилици да монополишу канале идеја и новца, тако што ће сузбијати конкуренцију. Зато нам опстају научници без радова, професори без успешних ђака, факултети који продају дипломе и појаве попут професорских политичких лобија.

Без дефинисане потребе за кадровима, добре су и „лажне“ дипломе и високошколске установа без озбиљног карикулума. У таквом окружењу, нема одговора ни за један практичан и важан проблем, упркос гомиле оних који су плаћени да се њима баве. Такву науку и образовање све је теже разликовати од невладиног сектора. Ако ће остати такво, високо школство нам онда и не треба.

Тагови: