Че, Стаљин, Мусолини и интелектуалци који су их волели*

Водич кроз нешто што се своди на шоу интелектуалних наказа; галерију великих умова занесених још већим злочињењем

Живимо у ери самопрокламованих „јавних интелектуалаца“ премда никада није прецизно објашњено шта су они. Јесу ли јавни интелектуалци, попут јавног превоза, пружаоци корисне услуге која је доступна свима? Или, као у случају неких других јавних услуга, човек мора да плати пре него што му се широм отворе врата утехе? Јесу ли они извор просветљења грађана, креатора политике и политичара, или су, да се послужимо Киплинговом фразом коју је популаризовао (британски) премијер Стенли Болдвин, последњи наследници „моћи без одговорности, што је вековима била повластица проститутки“. Болдвин, обраћајући се Британији за време Велике депресије, говорио је о бескрупулозним новинарима који су вршили неконтролисани утицај на јавно мњење; на неки начин утицај нове јавне интелигенције на данашње јавно мњење је сличан.

Пол Холандер, професор емеритус социологије на Универзитету Масачусетс и сарадник Дејвис центра за руске и евроазијске студије на Харварду, квалификован је да процени утицај и корене прошловековне и ововековне љубавне романсе између западне интелигенције и неких од најокрутнијих крвавих диктатора и политичких система у историји. У свом предговору наводи:

„Ова књига наставља да истражује неколико мојих дугогодишњих конвергирајућих интересовања. У њих спадају тоталитаризам, комунистички системи, интелектуалци и политика, однос између личног и политичког, однос између политичких идеала и пракси, духовни проблеми модерне и очито неограничени капацитети идеалистичких људских бића, нарочито интелектуалаца, да пуштају машти на вољу и чине озбиљне политичке грешке.“

Све ово стављено је под услов: „Желим да нагласим да се генерализације и предлози који следе у књизи односе само на недефинисани али врло приметни и гласни део западних интелектуалаца. У одсуству других мишљења и истраживања о ‘интелектуалцима’, њихове пропорције није могуће утврдити или квантификовати“. Чак и без такве квантификације, вероватно можемо са сигурношћу рећи да их има и више него довољно.

ПОЧЕЛО ЈЕ СА ПЛАТОНОМ
У његовој књизи Политички ходочасници из 1981. бави се неким аспектима ове теме, али уз битну разлику:

„Књига Политички ходочасници проучава допадљивост и привлачност разних комунистичких система западним интелектуалцима. У њој се само кратко помињу апели лидера и оснивача ових система. Насупрот томе, актуелна књига фокусира се на ставове и перцепције лидера ових система који се у многим случајевима могу описати као обожавање хероја… Друго, и још важније, актуелна студија је проширена како би укључила (поред политичких система који су имперсионирали групе западних интелектуалаца) не само комунистичке државе већ и фашистичку Италију и нацистичку Немачку, као и неколико актуелних ауторитарних режима и њихових лидера разноврсних иделошких уверења: Уга Чавеза у Венецуели, Садама Хусеина у Ираку, Омара Торихоса са Панаме и династије Ким у Северној Кореји”.

Премда је ово дело свестрано и бриљантно – Пол Холандер поседује снажан интелект, влада тематиком и пише уверљивим и луцидним стилом – оно је само мали хронолошки компресовани делић шире слике која сеже до настанка западне цивилизације оличеног у Античкој Грчкој.

Можда би сву кривицу требало да свалимо на Платона. Још од кад је он увео концепт „филозофа-краља“ бројни интелектуалци су опијени идејом проналажења и заједничког делања са идеалним Великим Братом, што је често имало фаталне последице. „Ако би само један човек имао град који се покорава његовој вољи, то би могло довести до стварања идеалног облика државног уређења за којим свет толико чезне“, пише један од оснивача филозофије у својој Држави. Платон је идеалан облик владавине о којем сања назвао „Калиполисом“ (што на грчком значи „предиван град“). Потрага за овоземаљским Калиполисом и владаром са „знањем, интелигенцијом, поузданошћу и спремношћу да живи једноставним животом“ – односно приликом да га обликују својим рукама и потом кроз њега пројектују моћ – од тада представља искушење интелектуалаца. Нажалост, у неколико случајева кад им се тај сан остварио, резултати су пре били трагични и апсурдни него плодотворни и узвишени.

ДА ЛИ ЈЕ АРИСТОТЕЛ ОТРОВАО АЛЕКСАНДРА?
У једном од вероватно првих примера кад је учитељ напустио велики град како би постао стални управник сточарског града, прослављени филозоф Аристотел био је унајмљен од сировог али амбициозног краља Филипа Македонског (чија Македонија је била моћна, али варварски заостала) да води државну академију и подучава Филиповог наследника и остатак синова владајуће војне елите. Аристотел је узео будућег Александра Великог под своје и мислио да га је прожео највишим идеалима грчког Златног доба, уз здраву дозу мржње према вечитом непријатељу Грчке моћном Персијском Царству. Иако Александар јесте стекао танак слој знања о ономе што ће касније бити познато као хеленска култура, у срцу је остао брутални освајач и војник. И што је више освајао, постајао је већи тиранин. Кад је прегазио цело Персијско Царство одлучио је да се, по узору на персијске претходнике, прогласи за свемоћног богомданог краља. Аристотел је постепено схватао да је, уместо платонског филозофа-краља, створио империјалног Франкенштајна, наводно изграђеног од просветитељског филозофског материјала, али којим управља мегаломански варварски мозак.

Његово разочарење Александром било је у тој мери нашироко чувено да је каснији Александров највећи класични биограф талентовани византијски војник научник Ариан, написао: „Свестан сам да је много тога написано о Александровој смрти; на пример то да му је Антипатер послао неки лек у који је био убачен отров, што је имало фаталне последице. Требало би да је тај лек направио Аристотел, јер се он… плашио Александра“. Већина модерних историчара одбацује теорију са отровом, посебно Аристотелову наводну улогу у смрти његовог некадашњег ученика, али чињеница да се о томе уопште спекулисало доказује да је Аристотелов раскид са Александром био општепознат.

Филозофе, учењаке, мудраце, или, говорећи релативно модерним речником, интелектуалце одувек је привлачила закулисна моћ и материјална награда која иде уз служење стварној или самопроглашеној историјској фигури. Кад се ради о женама, осим веома уносног пријатељства са пруским краљем Фридрихом Великим – које се на крају изјаловило кад је Фридрих сазнао да је Волтер своју помоћ приликом краљевог трапавог кокетирања са француском поезијом описао као прање прљавог краљевског веша – Волтер је и за Катарину Велику написао низ ласкавих панегирика о руским делима. Нема потребе наглашавати да је то веома добро наплатио.

Што се тиче Наполеона, који по много чему представља транзициону фигуру између -традиционалних „легитимних“ краљевских патрона и самостворених диктатора, нико пре или после њега није шармирао – и плаћао – тако велику клику штребера, песника, памфлетиста, композитора и интелектуалаца свих врста као први и највећи каудиљо. Кад је, као млади и непознати официр, учествовао на такмичењу у историјским есеијима, Напоелон је осуо дрвље и камење на Александара Великог због његове незаисте амбиције и поноса, „који су га наводили да осваја и пустоши свет“ и да се на крају уживи у улогу Бога. Ипак, мање од 10 година касније, Наполеон је извршио инвазију на Египат у нади да ће успоставити огромно оријентално царство. У пратњу је повео одред плаћених експерата. Осим што су учили и – тамо где је могуће – пљачкали антиквитете на које су наилазили, учењацима је додељена улога да Наполеона глорификују као модерног Александра, чак и док се злосрећна експедиција кретала ка катастрофи. Наполеон, као и један део првих примерака јавних интелектуалаца који су били у његовој пратњи, рано су се повукли, остављајуће своје саборце да се сами и напуштени суоче са последицама катастрофе.

ЛАКОВЕРНОСТ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
А то је био само почетак. Кад је успео да постане доживотни конзул, Наполеон је отишао корак даље и прогласио се за императора, наручивши километре мурала, гомиле портрета и безброј личних статуа на којима је често приказиван као модерни Александар или Цезар. Многи од бројних лидера који су се угледали на Наполеона следили су тактику маленог Корзиканца, мобилишући и плаћајући учењаке, уметнике и архитекте да стварају псеудокласичне ауре Мусолинијевог новог Римског Царства, Хитлеровог Трећег Рајха и, наравно, Совјетског Савеза, тог другог Рајског врта заснованог на књизи Карла Маркса, у продукцији Владимира Лењина и режији Јосифа Стаљина, све самих самопроглашених интелектуалаца.

Кроз све то провлачи се тема коју је задивљујуће обрадио мој цењени стари пријатељ, покојни Роберт Конквест. Холандер цитира Бобов опис Џорџа Орвела, чија је главна брига, како је сам написао, била „лаковерност интелигенције. Како толико много образованих глава може поверовати у све те фантазије и фалсификате?“ То је, додаје Холандер уз велику дозу скромности, „интересовање које делим са њим“.

А поделио га је у осам сажетих секција: Уводно поглавље Интелектуалци и политичари; Мусолини, фашизам и интелектуалци; Хитлер, нацизам и интелектуалци; Стаљин, Ракоши, совјетски комунизам и интелектуалци; Западни интелектуалци, Маова Кина и Камбоџа под Полом Потом; Кастро, Че Гевара и њихови западни обожаватељи; Други диктатори и њихови обожаватељи у савременој историји; и Закључци – између личног и политичког. Структура је логична и питка. Укратко, ради се о тужном историјату политичког завођења, односно свесном избору интелектуалаца гладних статуса прометејских политичких фигура и, што је једнако важно, анализи одакле та глад потиче и због чега је производила тако огромне и деструктивне самообмане.

ЧЕ КАО ПРАВИ МУШКАРАЦ
Нешто од тога се може приписати интелектуалној лењости, која је заменила истински интелектуализам. Попут Томаса Џеферсона, који је, навијајући за крваве нереде током Француске револуције са сигурне дистанце, елегантно објавио да „дрво слободе мора бити освежено… патриотском крвљу“, многи интелектуалци о којима Холандер пише били су фотељашки фашисти или комунисти који су трабуњали налазећи се у релативној безбедности западних буржоаских демократија. Али други су заправо посећивали тираније или живели у њима и, хвалећи их свесно, настављали са пропагандом тих тиранија и пошто су се из прве руке уверили у њихову бруталност. Неки од њихових излива готово да изазивају гађење.

Осврнимо се на оду Че Гевари радикалног новинара И. Ф. Стоуна:

„Био је први мушкарац за којег сам икад помислио да је не само згодан, већ и прелеп. Његове коврџе, црвенкаста брада; изгледао је као мешавина фауна и депикције Исуса из школског часописа… У Чеу се осећала жеља да помогне и жал због патње… Он се, попут савршеног витеза из средњовековне романсе, из љубави одлучио на борбу против светских сила… У том погледу је личио на ране свеце, који су уточиште тражили у пустињи. Само тамо је могла бити очувана чистоћа вере.“

Кад је Че Геварин покушај да распламса пожар револуције у Гватемали доживео велики неуспех, када је и сам изгубио живот, Жан-Пол Сартр, на основу мало или нимало личног знања, завапио је да он „није био само интелектуалац већ и најкомплетније људско биће нашег времена“, што готово да је тачно ако се Сартрово опажање ограничи на пробрани круг салонских радикала и познатог „јуротреша“ (Eurotrash је погрдни амерички назив за Европљане, који се обично односи на богате европске досељенике у САД; прим. прев.) са којим је проводио већину свог времена. У реалности, Гевара је био заблудели идеалиста; човек код кога су емоције надвладале разум (и изобличиле сажаљење које је осећао). Према Холандеровим речима, „несумњиво да је Гевара био искрени идеалиста, али, као што је то често случај, идеализам има и мрачну страну, која потиче из самододељеног права на немилосрдност укорењеног у осећању добронамерности и беспоштедне посвећености некој идеји.“

Холандер цитира Данијела Бенвенистеа, „америчког левичара разочараног у комунистичку Кубу и Чавезову Венецуелу“, који се пита:

„Како припадници контракултуре који су претходно усвојили вредности мира, љубави, ненасиља, слободе говора, толеранције, људских права… могу да славе Че Гевару, који је лично погубио или надгледао погубљења око пет стотина људи… и који је говорио о ‘мржњи као елементу борбе; непоколебљивој мржњи према непријатељу која наводи људско биће да превазилази своја природна ограничења и од њега чини ефикасну, насилну, селективну и хладнокрвну машину за убијање.’“

Д’АНУНЦИО У РИЈЕЦИ
Ипак, Че Гевару – чију слику још увек можете видети на многим постерима и мајицама у универзитетским камповима, са празним очима загледаним у ништавило на утегнутом, безизражајном лицу – Мајкл Кејси, његов обожаватељ и писац, описаће са мешавином скрушене побожности и живописне имагинације, која више приличи средњовековној монахињи у озбиљном верском заносу:

„Че одише мудрошћу покојника. Гледа нас без осуде или сажаљења. То је ‘поглед мртвог Геваре’, записао је биограф Хорхе Кастанеда, ‘који гледа своје мучитеље и опрашта им, јер не знају шта чине, и (гледа) у свет, пружајући уверење да неће патити онај ко умре за своје идеје.’“

Истина је много мање бајковита и сажета у неколико проницљивих, трезвених реченица аутора Кабрере Инфантеа: „Че се, попут Троцког, залагао за перманентну револуцију. Али, волећи човечанство као апстрактну идеју, он је заборавио на људе. Веровао је у Новог човека, али не у људска бића, нова или стара.“ Овде је у кратким цртама описана фатална карактерна мана многих добронамерних утопијских револуционара и њихових интелектуалних идеолошких следбеника.

Оваква застрањивања нису стриктно везана за екстремну левицу. Холандер нас води кроз једну кратку епизоду која је послужила као катализатор раста фашизма у Италији, а у којој се улога интелектуалца и улога диктатора спајају у једном човеку, симболишући преклапање између интелектуалаца који сањају да постану свемоћни лидери и лидера који сањају да буду интелектуалци. Иако данас добрим делом заборављен и као писац и као човек који је хтео да буде филозоф-краљ, италијански песник и аутор Габријеле Д’Анунцио на неки начин је представљао упозоравајуће подрхтавање као најаву фашистичког земљотреса који ће након Првог светског рата погодити Италију.

„Иако га његова огромна популарност, утицај и активно учешће у Првом светском рату разликују од типичних интелектуалаца, он је представљао отелотворење њихових суштинских атрибута у екстремној форми. Био је моћан јавни интелектуалац (пре него што је тај концепт настао), прослављени национални херој и потенцијални узор интелектуалаца који теже аутентичности и жуде да повежу речи и дела, теорију и праксу. Добар део свог животног века посветио је обнављању онога што је сматрао изгубљеном херојском димензијом живота коју покреће нескривена глад за моћи и славом…

Иако нашироко игнорисан у нашем добу и једва познат у САД, Д’Анунцио би се природно приклонио протесним покретима и контракултури из 1960-тих. Млади демонстранти и активисти тог времена би његов животни стил и живописне осуде либералног буржоаског друштва сматрали сродним и примамљивим“.

РАЂАЊЕ МУСОЛИНИЈА
Све то се испољило у септембру 1919. у јадранском лучком граду Фиуме (данас град у Хрватској који носи назив Ријека). Фиуме, са великим бројем грађана који причају италијански, вековима је припадао Хабзбуршком Царству. Али, са распадом Аустроугарске Империје крајем Првог светског рата, постао је мета ривалских претензија Италије и нове заједнице територија Јужних Словена којом је доминирала Србија, касније названом Југославија. Будући да су и Италија и Србија биле на победничкој страни у рату, преговори су се одужили. Пре него што је договор могао бити постигнут, Д’Анунцио и шака пробисвета, међу којима су били бивши војници, студенти, млади идеалисти и политички, друштвени, чак и сексуалних боеми, „окупирала” је Фиуме и прогласила независни град-државу са Д’Анунциом као врховним вођом. У наредних годину дана уследило је много тензија и шепурења са балкона, након чега је италијанска влада прво окупирала, а потом и анектирала Фиуме. Али Д’Анунциов позерски стил и његови романтични позиви на обнову величанствености империјалног Рима послужили су Мусолинију као образац на његовом путу ка преузимању националне власти.

Изгубљена империјална слава и вера у традиционалне друштвене институције, укључујући и верске, играли су улогу у јачању диктатора попут Мусолонија – прилично вештог новинара, који се сматрао човеком интелекта у време кад је термин „интелектуалац“ још увек био донекле нејасан. Иако су харизма, снажна пројекција самоуверености и ауторитативна аура без сумње  имале велику улогу у Мусолинијевом узлету, Холандер указује на још један мање познат фактор: „притајене религиозне импулсе“. Харизматични лидери обично се појављују у периодима озбиљних социо-политичких криза и поремећаја. Људи се окрећу једноставним, брзим и радикалним решењима:

„Ови ставови кулминирају уверењем да ће одређени појединци нејасних квалификација – нови лидери – постати искупитељи, који ће васкрснути, ревитализовати и освежити декадентне, корумпиране и морално банкротиране друштвене системе и успоставити социјалну правду, како год она била дефинисана. Иако погоршање објективних услова (губитак рата, унутрашње турбуленције, економске кризе, инфлација, незапосленост итд.) имају важну улогу у расту ових уверења и нада, свеобухватној анализи обожавања модерних политичких хероја и улози коју у томе има харизма требало би додати успаване верске импулсе који се јављају кроз обоготворавање диктатора које смо помињали.“

ХИТЛЕРОВА ХАРИЗМА
Овај духовни или религиозни фактор уграђен је у насловни цитат на почетку поглавља професора Холандера о Хитлеру и интелектуалцима, преузет из одличне књиге Лоренса Риса Хитлерова харизма:

„Изнад свега, Хитлер је својим следбеницима понудио искупљење. У његовим говорима мање је помињао политику, а више судбину. Била је привилегија, како је рекао, живети у тако одлучујећем тренутку у историји. Нацисти су били у ‘магичном крсташком походу’, који ће ‘остати забележен као један од најневероватнијих и најзначајнијих феномена у људској историји’… предстојеће путовање понудиће Немцима шансу да пронађу смисао у својим животима.“

Холандер ову кратку карактеризацију Хитлерове квазирелигијске нарације пропраћа одговарајућим месијанским цитатом Мартина Хајдегера: „Сам Фирер“, наводи Хајдегер, „јесте будућност и садашњост немачке реалности и законитости… Фирер је пробудио овакву вољу у целом народу и претопио је у јединствену одлучност.“ Ако ишта заслужује гвоздени крст (немачко војно одликовање; прим. прев.), онда је то ово.

Покушај комунизма да се наметне као нова универзална религија такође је садржао многе елементе традиционалне религиозности. Бескрајни редови партијских послушника који се окупљају пред Лењиновом гробницом добро се уклапају у вишевековни руски православни ентузијазам за ходочашћима до манастира и других светилишта или поштовање према моштима светаца и светих испосника за које се верује да поседују мистичне моћи. Неки комунистички диктатори чак су достигли готово божански статус још док су ходали земљом у људском облику. Нарочито одбојан пример овог живог обоготворења био је Маћаш Ракоши, крволочни створ којег је Јосиф Стаљин изабрао да буде први послератни комунистички лидер Мађарске. Ракоши је поносно – и надасве тачно – себе описивао као „најбољег Стаљиновог ученика“. Он је био тако грубо очигледна политичка битанга (новинар Џон Гантер једном га је описао као „најподлији карактер који је икада видео у политичком животу“) да су га се Хрушчов и постстаљиновски политбиро неславно одрекли као мађарског диктатора. Ћелави Ракоши је физички невероватно личио на Ујка Фестера из старе телевизијске серије Породица Адамс, али то није спречило његове удворичке песнике (интелектуалце) да му пишу изливе попут:

„Данас је Ракоши говорио на радију…
Ветар успорава, а срце земље
куца у длану његове руке.“

Холандер нам казује да је, попут Стаљина, Ракоши „сматран свезнајућим, свеприсутним, моћним, праведним, драгим и брижним. Њему је такође била потребна минимална количина сна; остајао је у кабинету од раног јутра до касно у ноћ; успевао је да чита неколико стотина страница дневно о политици, историји, науци и фикцији“. Могао бих да наставим, али сигуран сам да сте схватили на шта мислим.

СТАЉИН И ИВАН ГРОЗНИ
Што се тиче самог Ујка Џоа (Стаљинов надимак који су популаризовали амерички и британски медији у периоду савезништва са Совјетима током Другог светског рата; прим. прев.), Холандер повлачи интересантну дистинкцију, наглашавајући да дивљење интелектуалаца према Стаљину „није било подстакнуто његовом харизмом, какву су поседовали Мусолини, Хитлер и Кастро. За разлику од њих, он се ретко обраћао масама, а, када је то чинио, ни најмање није личио на говорнике који су умели да узбуркају страсти. Није имао ни херојско, динамично држање. Харизма у класичном смислу играла је малу или никакву улогу у његовом успону ка моћи и каснијем божанском статусу. Његов извор привлачности превасходно је био у обоготворењу његовог лика, делимично очинске фигуре.“

Осим тога, у потпуности се уклопио у руску традицију која сеже све до Ивана Грозног – изазивао је невероватан страх код људи. Знали су да он поседује апсолутну моћ над њиховим животима и да никад није оклевао да је употреби.

Крајње симптоматичан – премда се не налази у књизи – је иначе забавни извештај о ноћном састанку Стаљина и легендарног совјетског филмског режисера Сергеја Ајзенштајна 25. фебруара 1947. године, један сат пре поноћи. Стаљину се допао први део крунског Ајзенштајновог ремек-дела Иван Грозни, али је био незадовољан секвенцом у којој је – прилично тачно – цар Иван представљен као све параноичнији грубијан који је имао много карактерних сличности са одређеним совјетским диктатором грузијских корена. Конкретно, Ајзенштајн је опричнину (дивљу паравојну снагу коју је Иван основао да врши терор током последњих година владавине) представио у, како је Стаљин сматрао, искривљеном светлу. Ајзенштајн се после присетио разговора:

Стаљин: Јеси ли проучавао историју?

Ајзенштајн: Мање-више.

Стаљин: Мање-више? И ја знам понешто о историји. Твој приказ опричнине је погрешан. Опричнина је била лојална војска. За разлику од феудалне војске, која би у сваком тренутку покупила заставе и напустила бољјно поље, ово је била стајаћа напредна војска. Учинио си да опричнина изгледа као Кју-Клукс-Клан.

Ајзенштајн: Они су носили беле покриваче, наши носе црне.

Молотов (такође присутан на састанку): То их не чини принципијелно различитим.

Стаљин: Твој цар је испао неодлучан попут Хамлета. Сви му говоре шта би требало да ради, не доноси одлуке самостално. Цар Иван је био велики и мудар владар… Мудрост Ивана Грозног почива у његовој националној визији и одбијању да пусти странце у своју земљу, чиме ју је заштитио од спољног утицаја. Приказујући Ивана Грозног на начин како си ти то урадио, подвукле су се одређене грешке и аномалије. Петар Велики је такође био добар владар, али је био превише либералан… Иван Грозни је био веома окрутан. Можеш га описати као окрутног човека, али мораш приказати због чега је морао бити такав. Једна од грешака Ивана Великог било је то што није укинуо [модерни израз био би ‘ликвидирао’] пет кључних феудалних кланова. Да је уништио тих пет кланова, не би било периода Смутних времена. И кад би Иван Грозни некога убио, провео би дуго времена у покајању и молитви. У том смислу Бог је за њега био препрека. Требало је да буде одлучнији.“

ТОЛИКО ЛУДИЛА, А ТАКО МАЛО ВРЕМЕНА
Ајзенштајнова каријера се никад стварно није опоравила од Стаљинове пресуде да је цара Ивана Грозног представио као превише религиозног – и не довољно грозног – у другом делу свог ремек-дела.

Да парафразирам Ерасмуса речима Сесила Родса: толико лудила, а тако мало времена. Холандер је врхунски водич кроз нешто што се своди на шоу интелектуалних наказа; галерију великих умова занесених још већим злочињењем. Сачинио је поражавајући каталог болесних делузија, које су навеле толико модерних интелектуалаца да пригрле велики број диктатора различитог степена инфамије. Вероватно последња реч овог каталога требало би да буде уступљена једном од мудрих избеглица из комунистичке Мађарске који је, као син стаљинистичког апаратчика, знао о чему пише – мом покојном старом пријатељу Тибору Самуелу, ког Холандер цитира у књизи:

„Фрапантан – а парадоксалан – аспект политичког деловања ‘прогресивних’ интелектуалаца је фундаментално неинтелектуална природа њихове посвећености… Готово увек се ради о емоционалном ставу који има мало или нимало везе са рационалним размишљањем и проучавањем које човек обично повезује са ‘интелектуалацима’“
_________
* Приказ књиге: Paul Hollander, From Benito Mussolini to Hugo Chavez: Intellectuals and a Century of Political Hero Worship (Cambridge: Cambridge University Press, 2016), 325 pp.

Арам Бакшејн Јуниор је некадашњи помоћник председника Никсона, Форда и Регана. Опширно је писао о политици, историји, гастрономији и уметности за америчке и иностране публикације

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

Тагови: