ČEDOMIR ANTIĆ: IZVINjAVAM SE…
Gospodin Ković me je zatekao odgovorom na moj tekst Crkva i alternativa. Očekivao sam početak jedne argumentovane debate. Dobio sam jedan ozbiljan pokušaj moje lične, stručne i političke diskvalifikcije.
Kako je samo g. Ković lepo pokazao da nije moguće porediti Srbiju iz 19. i početka 20. veka sa današnjom Srbijom… Tada nije bilo Ujedinjenih nacija, a današnje međunarodno pravo bilo je tek u začetku. Istorijska poređenja su opasna i ja sam ih dao sa određenim ogradama. Siguran sam da ih je uvaženi profesor razumeo, kao što je razumeo i rečenicu u kojoj sam pisao o priznanju aneksije Bosne i Hercegovine iz 1908. godine. G. Ković je, međutim, uveren da je potrebno sve učiniti kako bi pokazao da sam jedna neznalica (jer to olakšava dokazivanje da sam i izdajnik) pa mi je ukazao i na za ovaj tekst jako važnu činjenicu da je Srbija priznala aneksiju BiH 1909. godine. Beskrajno mu hvala.
Lepo je g. Ković podsetio i na moju pripadnost dvema strankama (pre deset i dvadeset godina). Konačno, pokazao je i kako sam se borio za nezavisnu Crnu Goru – pošto je besmisleno da se tako loš čovek kao ja zalagao za nezavisnost Srbije. Za razliku od Dobrice Ćosića i Milorada Dodika, koji su se valjda zastupajući ideju podele Kosova i Metohije zalagali i za očuvanje suvereniteta Srbije nad čitavom pokrajinom, ili su kao Dačić samo želeli „razgraničenje“, a ne i ne daj bože odricanje od bilo čega… Ja sam stari Tačijev, Haradinajev i Kurtijev drugar i jasno je da stojim iza ujedinjenja Albanaca koje, kako je cinično napisao, nema alternativu.
G. Ković zna da sam dugo u srpskoj politici i to mi izgleda zamera. Tokom proteklih dvadeset godina napisao sam i objavio oko 1200 tekstova na različite teme. U njima sam izložio moje stavove o rešenju srpskog nacionalnog i državnog pitanja. Kada piše o mojim stavovima g. Ković bi trebalo da se pozove na makar jedan od ovih tekstova a ne da piše na osnovu sopstvenih predrasuda i uobrazilje. Možda sam isuviše zahtevan pošto je i ovaj na koji je odgovorio tumačio zlovoljno i netačno.
Političari nesumnjivo treba da konsultuju naučnike, i filozofe, ali ne mogu da beže iz filozofije u politiku i nazad kako im se prohte. Spomenuo je profesora Časlava Koprivicu, koga visoko cenim, kao jednog od članova političkog savteta DSS. Svaka čast, ali ne mogu da se ne setim kako je 2006. uvaženi profesor kao član pokreta „za evropsku Državnu zajednicu SCG“ pokušavao da novinaru objasni kako kao član pokreta podržava saranju sa Haškim tribunalom, a lično se tome protivi. DSS je u prošlosti delovao slično. Prihvate Ustavnu povelju Državne zajedice SCG, a glasaju protiv zakona o njenom sprovođenju. Odbiju Đinđićeve predlog rešavanja statusa Kosova i Metohije na međunrodnoj konferenciji, ali prihvate pregore o „standardima pre statusa“ koji su omogućili donošenje Ahtisarijevog plana…
Želeo bih da se ovom prilikom izvinim Amišima. Pogrešio sam što sam politku koju zastupaju g. Ković i politički savet DSS nazvao po ovoj konzervativnoj zajednici koja je spremna da se principijelno odrekne napretka i plati cenu za to. DSS politika, bilo da je reč o staroj ili „novoj“ stranci ima pragmatičnu praksu. Da nije tako ne bi došli na vlast 2000. i, da spomenem stav gospođe Mirjane Marković, uključivanjem Srba u privremene ustanove upropastili neverovatna dostignuća prethodnih vlasti u odbrani suvereniteta Srbije. Da nisu pragmatični i danas, ne bi bili u koaliciji sa SNS gde god je to moguće.
Ako g. Ković već smatra da politički savet DSS čine naučne i moralne veličine, zašto misli da je politički savet Narodne stranke tako nekvalitetan da treba da me tuži njenom rukovodstvu? Bivšu predsednicu DSS-a naterali su na ostavku tako što nisu dolazili na sednice glavnog odbora i tamo branili ranije odbačenu saradnju sa SNS po opštinama. Posle su iz stranke izbacivani poslanici koji drugačije misle. Mora li u svakoj stranci da bude tako?
Konačno, temeljno pitanje borbe za Kosovo i Metohiju trebalo bi da bude naše državno i nacionalno jedinstvo. Na osnovu teksta Apela reklo bi se da je Srbija imala samo nesreću da njome tokom nekoliko godina vlada deo DOS-a. Kritikuju, dakle, više DOS, kome je DSS neko vreme pripadao, nego vladu koju sumnjiče da će, posle prihvatanja Briselskih sporazuma, priznati nezvisnost KiM. Apel tako svakako nije doprineo stvaranju jedinstva. Na drugoj strani, ne vidim u Apelu ni naznaku nekakve nove politike. Možda bih bio spreman da podržim dobro osmišljenu politiku koja za cilj ima povratak KiM u granice Srbije. Solidarisanje sa virtuelnim svetom koji preporučuje g. Ković nije moj izbor i to ne zato što mi nije draga mašta, već zato što verujem u ličnu odgovornost koju svaki učesnik u politici mora da oseća.
Autor je član Političkog saveta Narodne stranke
ČASLAV KOPRIVICA: NEPOZNAVANjE ČINjENICA, NEDORASLOST NAČELIMA
Čedomir Antić je u polemici sa Milošem Kovićem, koju je izazvao kritikom Apela za odbranu KiM, našao za shodno da se pozabavi i mnome:
„Političari nesumnjivo treba da konsultuju naučnike, i filozofe, ali ne mogu da beže iz filozofije u politiku i nazad kako im se prohte. Spomenuo je [Ković] profesora Časlava Koprivicu. […] Svaka čast, ali ne mogu da se ne setim kako je 2006. uvaženi profesor, kao član pokreta ‘za evropsku Državnu zajednicu SCG’, pokušavao da novinaru objasni kako kao član pokreta podržava saradnju sa Haškim tribunalom (HT), a lično se tome protivi. DSS je u prošlosti delovao slično.”
G. Antić zatim ređa prigovore DSS, pri čemu mu je događaj od pre 12 godina, zajedničko gostovanje u jednoj TV emisiji, čija je tema bila predstojeći referendum o „nezavisnosti“ Crne Gore, inače naš jedini susret, bio šlagvort za portretisanje DSS-ovog duha „neprincipijelnosti“, čiji sam i ja, valjda, tipičan predstavnik. G. Antić, međutim, ne poznaje neke činjenice, ili ih slobodno konfabulira u skladu sa svojim razumevanjem činjenične istine. Naime, u to vreme, a ni ranije, ja nemam nikakvih zvaničnih niti nezvaničnih kontakata sa DSS, tako da ni na koji način nisam mogao biti reprezentativan za neke ranije ili kasnije poteze te stranke, makar dok je bila na vlasti.
Član Političkog saveta DSS postajem polovinom 2008, posle poraza na izborima koje je Koštunica izazvao zbog načelnog razlaza sa Tadićevom bezuslovno briselofilnom linijom, a u svetlu proglašenja lažne „državnosti“ Kosova i njenoga priznanja od strane većine zemalja EU. Tada drugi put, opet silom prilika, kao tri godine ranije (2005) sa Crnom Gorom, ulazim u politiku, ovoga puta zbog Kosova i Metohije. Oba su puta razlozi za moje stupanje na nematičnu teritoriju bila državno-nacionalna iskušenja, tj. stvari od NAČELNOG značaja, koje ljudi koji se predugo teturaju od nemila publicističke nauke do nedraga dezorijentisane politike, možda ne umeju da prepoznaju.
Šta reći o glavnoj stvari Antićevog prigovora, kojim je pokazao da mu je pamćenje događaja i činjenica, što je poželjno za istoričara, u obrnutoj srazmeri sa sposobnošću razumevanja konceptualnih distinkcija, što je neprijatno za nekoga ko bi želeo da bude naučnik? Pomenuti novinar, koji je za temu emisije (opstanak države) bio podjednako nezainteresovan kao i g. Antić, tada predstavnik G17+, i g. Zoran Lutovac, predstavnik DS (A. i L. su se sve vreme stranački „ujedali“), predočio mi je napetost između mog ličnog protivljenja saradnji sa HT, što sam u publicističkim tekstovima izražavao i pre i posle osnivanja Pokreta, dok je Pokret bio na stanovištu da sa tom institucijom valja sarađivati – pretpostavljam iz nužde, zato što je tadašnja srpska Vlada, na čelu sa DSS, zastupala pogrešan stav saradnje sa njom, do izručenja svojih građana.
Tada sam novinaru izložio još od Kanta poznatu razliku između „privatne i javne upotrebe uma“, te da ja, kao pojedinac, građanin Č. K, i dalje smatrah da je saradnja neprihvatljiva, ali da, kao član Pokreta koji je zauzeo suprotan stav, uslovno prihvatam njegovu realnost. Ideja privatne upotrebe uma jeste da u okviru organizacije u kojoj se nalazite službeno ne dovodite u pitanje njen zvanični stav, ali da pokušavate da ga promenite iznutra, ako se on kosi s vašim ubeđenjima.
To je jedan od temelja moderne evropske političke kulture, što g. Antić, iako iskusan u politici, još nije razumeo, već, štaviše, u tome vidi krunski dokaz (ne samo) moje, neprincipijelnosti, a možda i nečeg goreg. Iako naučnici, ne možemo, naravno, sve znati, ali je tužno kada, kao g. Antić, „snagu“ svoje argumentacije zasnivamo na neznanju. A sud o „neprincipijelnosti“ angažovanja za opstanak vlastite države, iako se ne slažete sa nekim stavovima pokreta koji pokušava da je odbrani – a ja sam u pogledu ovoga nikad nemah sumnje – prepuštam onima koji razumeju značenje pojma načela, kao i ideju gradacije redosleda njihovih prioriteta.
Uzgred, Pokret za zajedničku državu SCG g. Antić je „preimenovao“ (v. gore) u nepostojeći „pokret za evropsku Državnu zajednicu SCG“ („pravopis“ g. Antića). Reč „evropski“ stajala je, međutim, samo u nazivu „Milovog“, protivničkog pokreta za otcepljenje, ali su se g. Antiću – za razliku od davnašnje emisije – zbrkali ujedno i nazivi i orijentacije dvaju politički i istorijski odlučno suprotstavljenih pokreta.
Valjda 12 godina nije dovoljno za istorijsku distanciju potrebnu da se makar identifikuju, ako već ne i razumeju, elementarne istorijske činjenice. U svom, kako reče, „bežanju iz nauke u politiku i nazad kako mu se prohte“ g. Antić teško može zaslužiti prelaznu ocenu i u jednom od ovih polja.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka
