Куда идемо?

Пуној предаји Косова требало би да претходи пуно државно и друштвено сламање Србије

Неће, упркос свему, после мучког убиства Оливера Ивановића Србију разбити пета колона преко друштвених мрежа. Опасност у њеној можда најважнијој години од 1991. претиће јој од надируће малодушности међу њеном бољом децом и пуног одбијања њених елита – и националних и прозападних – да заиста схвате пред чим смо се нашли.

Процена америчких планера је да предстојећи косовски преговори прете „заглављивањем“. То би значило удаљавање од жељеног решења (чланства у УН), које у једном часу чак не би било могуће постићи ни притиском на једног партнера – Србију наравно. Са друге стране, (полу)званичан став став Србије – суштински или тактички, видећемо – је следећи: можда смо спремни да пристанемо на Косово у УН, али нисмо спремни да дамо све за ништа.

Без обзира на то што не постоје наговештаји да би Србији нешто могло бити понуђено, њен наступ итекако носи елементе политике, о којој у српској јавности одавно постоји консензус као једином средству борбе за Косово.

Зато се план САД чини јасним: Косовом мора бити политички и дипломатски овладано пре него што дође до било каквих конкретних преговора о његовом коначном статусу. Због тога је у наредној години неопходно разбити целокупну српску политичку и друштвену структуру, њене унутрашње везе и уништити друштвену кохезију. Речју, пуној предаји Косова требало би да претходи пуно државно и друштвено сламање Србије.

Нови проблем, који ојачава америччке планове, јесте тај што у тим процесима дезинтеграције као извођачи учествују сами Срби, често немајући свест о томе. Искористићу два примера, на први поглед удаљена, али сродна према коначним резултатима.

Први је непаметан политички напад једног од највећих живих српских архијереја митрополита Амфилохија на председника Александра Вучића. Напад је крио митрополитову подршку Апелу за Одбрану Косова и Метохије веће групе интелектуалаца, која је изнела став да се процес сецесије Косова „може и мора зауставити“, тврдећи да је замрзнути конфликт „једина разумна одлука“.

Уследили су оштри и непотребни напади неколико функционера СНС на Амфилохија, али и манипулације његовом изјавом створене око неколико потписника и припадника ДСС, која је била стожер Апела. Митрополит је углавном брањен оштрим нападима на Вучића и његове људе, на моменте чак веома личним. Кад је конфликт дошао до усијања, запретивши односима Цркве и Државе, победила је мудрост патријарха Иринеја и зауставила га у часу кад никако није смео да се догоди.

Острашћеност припадника националне политике, наравно, дочекао је свој аплауз са „погрешне стране“. Најбучнија подршка Амфилохију и ДСС дошла је из редова пете колоне, која би, истини за вољу, у свакој другој прилици радије спалила Амфилохија него Вучића, а радије од обојице – Косово.

У свом злочиначком кључу убиство Оливера Ивановића било је то исто – удар на унутрашњу кохезију политичке и друштвене сцене, и по вертикали и по хоризонтали. Док је претходни догађај био прецизан напад на важну и за сада тврду везу Држава – Црква, Оливерова смрт била је вођена прецизним избором, али је деловала као бомба, која је требало да се забије између београдске власти и Срба на Косову, да створи општу несигурност у било какав облик политичког и друштвеног живота и да се коначно цена свих друшвених конфликата изручи као цена коју ће платити Вучић и влада. Зато је све то и требало да добије свој оперативни облик на молебану и паљењу свећа опозиционих првака за Оливера Ивановића у Храму Светог Саве под не баш „молебанским“ називом – Нас је ипак више.

На овом месту неочекивано долазимо до закључка да Косово поново почиње да усмерава наше политичко понашање, као и увек кад почне да пулсира. И на том пулсирању видимо три косовске политике. Прва је политика формирана између Друге Србије и грађанских група гранично са странком Вука Јеремића. На том полу Косово се не помиње, углавном се сматра теретом за будућност Србије и користи се само онолико колико је у стању да се њиме нападне Вучић у некој конкретној ситуацији, попут смрти Оливера Ивановића.

Друга политика – политика Апела – суштински није политика, већ став и, да би постала политика, мораће да се поставља интегративније и према власти и према паметној прокосовској опозицији (тим пре што ДСС то не може да изнесе), наравно, оној која још није преузела идеју новог Петог октобра. Неопходно је да сличан корак направи и власт, јер ће тако ојачати своју политику и – што је много важније – нападнуту политичку и друштвену кохезију у земљи.

Јер оно што нас чека је следеће: током целе године претње неће престати, посебно претње ратом, као ни психолошке операције моћних обавештајних служби, које ће служити нашем општем слуђивању. Не би требало искључити атентате, диверзије, разна политичка намештања и, наравно, покушаје да се што више овлада јавном сфером. Уосталом, све су то ствари из уџбеника за разбијање кохезије једна земље. Шансе Запада су и у нашој веома развијеној петој колони – онима који би знали шта би са Косовом само да се реше Вучића – и у малодушнима. Наша шанса је у нашој моћи да радимо на томе да се интегришемо и ујединимо. Без тога смо готови.

 

Текст је 22. јануара објављен у дневном листу Информер