Његош на путу евроатлантских интеграција

Како се у имагинацији црногорског историчара Бобана Батрићевића Његош разочарао у Русију и маштао да посети САД

У јавности Србије и Црне Горе последњих неколико година могу се срести учестали садржаји који оспоравају искреност и размере руске подршке и помоћи Србији и Црној Гори током историје. Црногорски новинар Игор Дамјановић у својој колумни специјално за Russia Beyond анализира интервју црногорског историчара, др Бобана Батрићевића (на сликама испод), који тврди да је чак и сам Његош окренуо леђа Русији и маштао да посети САД.

У јавности се у последње време све чешће сусрећемо са тврдњама да руска подршка Србији и Црној Гори никада није била озбиљна и искрена, те да је руска помоћ представљала само фасаду за империјалне интересе. У ову пропагандну акцију укључили су се и појединци са озбиљним академским титулама. Међу најистакнутијим носиоцима овог процеса у Црној Гори је и др Бобан Батрићевић. У свом интервјуу црногорском порталу Аналитика, насловљеном „Кад је велики Његош могао окренути леђа Русији, можемо и ми“, Батрићевић најављује да ће кроз два месеца објавити и књигу о политичкој злоупотреби Његоша.

У Црној Гори је одавно на сцени покушај прилагођавања историје дневно-политичким потребама. Раније се на удару налазила српска компонента црногорског идентитета, а од недавно се све чешће доводе у питање искреност и размере руске подршке Црној Гори током историје. Носиоци процеса негирања српске компоненте националног идентитета Црногораца своје дело градили су обично на принципу једностраног тумачења појединачног историјског извора, истовремено одбацујући и запостављајући десетине других једнако релевантних извора, који су одређено питање дефинисали на другачији начин. Међутим др Батрићевић иде корак даље, па за своју теорију о Његошевом наводном „окретању“ леђа Русији не наводи ниједан извор из живота последњег владике и господара Црне Горе, фокусира се на период читав век касније.

ДА ЛИ ЈЕ ЊЕГОШ ОКРЕНУО ЛЕЂА РУСИЈИ?
Да би поткрепио своје становиште овај млади доктор историјских наука одлази у период непосредно након Резолуције Информбироа и цитира говор црногорског комунистичког лидера Блажа Јовановића са обележавања  стогодишњице Његошеве смрти 1951. године: „Говорећи на прослави (Батрићевић годишњицу Његошеве смрти карактерише као прославу – прим. аут) о Његошеву ставу према Русији, Јовановић тај однос слика у негативном контексту – наводи да је став руске дипломатије увијек био утилитаран, а помоћ Црној Гори увијек одмјерена и у складу с руским интересима. За сваки примљени рубаљ из Русије, каже Јовановић, слиједио је велики пријекор.“

Човек који политички мотивисан говор једног појединца, изречен читав век касније у крајње специфичним друштвено-околностима, наводи као једини конкретан доказ за тезу о Његошевом „окретању леђа“ Русији, даље тврди да се и кроз Његошеву поезију наслућује постепено разочарење Русијом: „Његош ће након почетне фасцинације Русијом све више исказивати критицизам према њој. У Горскоме вијенцу Русију и не помиње.“ Заиста је поражавајуће да доктор историјских наука превиђа чињеницу да се истрага потурица, о којој Његош говори у Горском вијенцу, догодила на самом крају 17. века, када се у Црној Гори практично и није знало о постојању Русије.

Целу деценију након истраге потурица, 1711. године на Цетиње долази руска делегација на челу са грофом Михаилом Милорадовичем, прадедом истоименог славног генерала и хероја рата са Наполеоном. У Црну Гору доносе глас да далеком северу постоји велико и моћно православно, словенско царство спремно да подржи и у заштиту узме своју балканску браћу.

Приликом посете руских царских изасланика Владика Данило Петровић окупљеним Црногорцима између осталог је рекао:

„Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати, и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је он Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави.“

Наредне године црногорски владика одлази у Русију и тамо га прима цар Петар Велики.

Дакле, непомињање Русије у Горском вијенцу последица је Његошевог уважавања историјског контекста, а не, како нам др Батрићевић сугерише, посредно испољавање разочарења. „Моли се Богу и Русије се држи!“ – био је аманет који пред своју смрт Свети Петар Цетињски оставља свом наследнику Његошу. Млади владика Раде у потпуности је испоштовао последњу жељу свог стрица и 6. августа 1833. године у Спаско Преображенском манастиру у Петрограду био је рукоположен за епископа.

У домовину се Његош враће са царском граматом, која садржи став цара Николаја Првог да ће територија Црне Горе бити брањена „одлучно као да је она једна од руских губернија”. У Његошево време руске субвенције су повећане, па црногорска војска први пут долази у посед топова, отвара се прва државна основна школа, библиотека и штампарија. Цар одобрава и ванредна средства за геолошка истраживања, а на Цетиње шаље инжењера Јегора Коваљевског. Током ових истраживања откривена је руда пирит, погодна за израду барута. Радионица за прераду пирита налазила се на Ријеци Црнојевића.

ДА ЛИ ЈЕ ЊЕГОШ МАШТАО ДА ПОСЕТИ АМЕРИКУ?
Батрићевићев интервју на крају добија и своју комичну ноту, тврдњом да се Његош наводно поверио Дубровчанину Матији Бану да жели да посети Америку: „Разочаран поступцима Русије и сит њене „помоћи“, он се, како је рекао другом приликом Матији Бану, озбиљно носи мишљу „да се превезе преко Атлантика“ и да посјети Америку, тада најнапреднију земљу либералне демократије, јер слободној Црној Гори – каже он Бану – приличи да само од слободне државе као што је Америка прима помоћ, кад већ не може без ње бити.“

Колико су САД у Његошево време биле напредна и демократска земља најбоље илуструје чињеница да је тамо ропство укинуто тек 15 година након Његошеве смрти, а расна сегрегација у јужним државама остала је на снази до друге половине двадесетог века.

Бобан Батрићевић се Русијом бавио и у мају прошле године. За агенцију МИНА је руску помоћ Црној Гори током историје оценио као „скупу“ и рекао да то „Петровићи знају најбоље“. У истом тексту оценио је да је „Србија водила медијски рат против Црне Горе у другој половини 19. вијека“, а да тренутни усијани односи званичних власти Русије и Црне Горе „могли прерасти у много озбиљнији конфликт“. Да ли ћемо из његове нове књиге „сазнати“ да би Његош да је жив данас био за улазак у НАТО, остаје нам да сачекамо још најмање два месеца.

 

Russia Beyond