Америчко „гашење кинеског сунца“

Свим америчким слугама које су одбачене као неодговарајуће предстоји пут проналажења свог места под сунцем. Наравно, пипајући

Руководство САД увело је прве мере за заштиту унутрашњег тржишта у оквиру мегапрограма „Америка на првом месту”: под удар најновијих дажбина земље слободних дошле су веш-машине из Јужне Кореје и панели за соларну енергију из Кине. Ако вас занима шта се то нас тиче и какве то има везе са свима нама, дајте да мало поразговарамо на ту тему.

Кратко о томе шта се заправо догодило. Поменути кућни апарати који се производе у Јужној Кореји и Кини последњих година су ценом потиснули америчку производњу, зато што је радна снага у поменутим државама јефтинија. А то нарочито важи за соларне панеле кинеске производње, који са америчког становишта, паразитирају на жељи друштва слободних да имплементира такозване зелене технологије – због тог разлога заузели су добар проценат највећег тржишта за такву врсту робе на планети.

Цена кинеских соларних панела расте отприлике стопом од 50 одсто годишње. Такву ценовну политику кинески произвођачи објашњавају чињеницом да их Американци свако мало оптерећују додатним наметима. То је напослетку и истина, јер крајњи купац је ресурс који се налази на крају ланца који мора све да намири, уосталом зато је и измишљен.

Интересантан је један други аспект исте теме. Ових дана, главна западна служба за истраживање тржишта Gallup провела је истраживање на тему „светска сагласност са глобалним лидерством Америке”. Резултати истраживања су упечатљиви.

У прошлој години подршка лидерству Америке је значајно опала. Данас, у савременом свету Америчко вођство подржава свега 30 одсто становника планете. Ради поређења, за време последње године Обаминог мандата, исти показатељ износио је 48 одсто. И, што је најважније, шампиони по падању процента заљубљености у Америку испољавају најстарији савезници супер-државе.

Ако пажљивије прелистамо податке из истраживања, видећемо да се највеће разочарање према Америци догодило у Канади, Мексику, Аустралији, Јужној Америци и Европи (у Немачкој је љубав према Америци спала на кинески ниво).

При свем том трансатланском захлађењу односа, рејтинг Америке се није променио на просторима бивше СССР осим у Белорусији, која је једина земљи на кугли земаљској поред Израела, где се љубав ка ”изузетнима” повећала.

Идемо даље: из целе Јужне Америке најмању оцену Америка је очекивано добила од Венецуеле, док је на Блиском истоку предводник Иран. То су државе које актуелна администрација у Белој Кући никако не љуби.

Објашњење резултата истраживања је једноставно. У Русији и околним државама (а такође и у Венецуели и Ирану) чини се немогућим да рејтинг Америке падне на ниже гране. Наши сународници схватили су да је нови формат САД сличан старом, па су и реаговали сходно том схватању. Што ће рећи никако, или са малом позитивом.

Са друге стране се налазе они који су се у своје време покорно прикључили Pax Americana и њима је сада саопштено да је журка завршена (тачније, никаквог јединственог глобалног света неће бити, већ свако за себе, и зато молим да платите царину за ваш извоз веш-машина), па су бивши савезници са разлогом киселог лица.

У КОМ ГРМУ ЛЕЖИ ЗЕЦ?
Америка је за време Обаме од стране проамеричких елита пројектована да буде ембрион из кога ће се развити будући врли глобални свет. Идеолози тог будућег суперсвета видели су САД као платформу и блок силе; као прву међу провинцијама умрежене супердржаве. При томе се добици за саме Американце нису схватали као нешто што се подразумева само по себи. Претпостављало се да ће цео свет постати једна велика Америка и да ће се њиме управљати корпоративним консензусом и слободним тржиштем, наравно, у схватању тог корпоративног консензуса.

Реализацији те светле идеје биле су посвећене не само „хуманитарне интервенције”, које су иза себе оставиле десетине хиљада мртвих и унесрећених, већ и два нереализована трансокеанска партнерства – атлантско и тихоокеанско.

ЗАТИМ ЈЕ ДОШАО ТРАМП И СВЕМУ ЈЕ ДОШАО КРАЈ
У суштини, нови председник САД изрекао је једноставну мисао: Америка не жели да буде ма и прва, али ипак тек једна од провинција, светске империје. Америка је, за сада, најмоћнија суверена држава на планети. Америка има своје грађане, фабрике, трошкове и проблеме – и она ће их сама и решавати. Тај задатак има приоритет.

Господарење светом, то је на крају крајева сјајна ствар. Али такво господарење у коме САД треба да учи друге да полете, док остали учесници одређују колико високо, за то Америка данас нема довољно стрпљења ни ресурса. А господарење, које би још требало са неким делити, то Вашингтон тренутно не интересује.

И то чему смо ми сведоци данас, то је процес болесног разочарања. Просто, представимо себи на тренутак тај буљук умних менаџера вишег ранга, који се спремају да заузму места која им припадају у новој глобалној супер-мега-гига-империји. Узмите у обзир колико је велики њихов медијски утицај. Додајмо тој једначини и реална новчана очекивања од лепота глобализације са стране обичних грађана, који седе по канцеларијама у разним деловима света као унапред инсталирани део глобалне управљачке администрације. Европљани и Азијати производња, Латиноамериканци радна снага – све је то већ било детаљно утаначено планом глобализације. Исте оне глобализације која је отказана.

Ето зашто је Европа данас међу лидерима мрзитеља Америке: испада да се она налази у срамном положају за џабе, то јест из љубави. Такав развој догађаја је увредљив за европске елите, и друштва.

Русија, са друге стране, данас нема шта да подели са Америком. Ето зашто је њихов рејтинг код нас за протеклу годину пао. На страну међународна изолација Русије, која је започела још под Обамом, и није дала некакве посебне резултате.

КАКО ЋЕ СЕ У БУДУЋЕ ПОНАШАТИ АМЕРИКА?
На крају крајева, Америка је већ открила једну баналну истину; да би била права држава – то не значи скинути све наоколо до голе коже и наместити у сраман положај, већ напротив. Треба спонзорисати, схватити, делити и бити схваћен.

Таква перспектива стоји пред сваком државом која претендује да управља целим светом или бар његовим већим делом. И, конкретно, баш се та перспектива Америци није допала у толикој мери да је одустала од целог пројекта. На тај начин, наизглед безначајан потез америчке администрације у „гашењу кинеског сунца” у глобалном контексту постаје веома симболична слика. Често се Вашингтон описивао као „град на гори”. И то не због географских карактеристика места на коме се налази америчка престоница. Реч јео цитату из Јеванђеља у коме стоји: „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји…”

И ето, светло је свету искључено. Колико од сутра, свим америчким слугама које су одбачене као неодговарајуће предстоји пут проналажења свог места под сунцем. Наравно, пипајући.

 

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

 

РИА Новости