Геополитика револуција на стогодишњицу примирја (1918 – 2018)

Да ли ће се геополитичко клатно у 2018. зауставити или ће наставити да се креће у истом или у супротном смеру

1.
Иако комунизам није оригинални руски изум, већ идеологија која је дошла са западне стране, историјска „част“ за њено оживотворење ипак је припала Русији. Наиме, Октобарска револуција је управо у најпространијем државном дому на свету нашла најпогодније тле и најподеснији час за успешно извођење.

Много пре Израела Лазаревича Хељфанда, алијас Александера Парвуса, „правог оца“ Руских револуција из 1905. и 1917. године, Маркс и Енгелс су се јавно обрушили на Русију и на њене словенске савезнике као на главну препреку за остварење „комунистичког раја“ на земљи. Њихов гнев је нарочито порастао након неуспеле Мађарске револуције из 1848, за чији су пораз као главне кривце означили Руско царство и Хабсбуршку монархију.

Маркс и Енгелс су први међу отвореним проповедницима расне дискриминације, тероризма и геноцида у модерној европској историји. Њихова харанга са страница „Нове Рајнске Газете“ била је намењена Немцима зато што нису водили расистички рат, али је за крајњу мету ипак имала Русију: „Само је рат против Русије рат револуционарне Немачке“, пишу они у чланку Немачка спољна политика, „рат којим она може избрисати грехе прошлости (…) платити жртвом својих синова ширење цивилизације и добити своју унутрашњу слободу ослобађајући се споља.“ [1]

Да не би било никакве забуне, Маркс и Енгелс подвлаче и у истом напису закључују: „…У питању (је), као што мислимо, расистички рат у коме је Немачка профанисала ново доба које се отвара пред њом“. [2]

Енгелс је био још јаснији и прецизнији од Маркса. У тексту Демократски панславизам он вели: „Мржња на Русе је код Немаца била и остала прва револуционарна страст (…) Ми сада знамо где су окупљени непријатељи Револуције: у Русији и у словенским земљама Аустрије (…) Онда нека буде рат, `неумољиви рат на живот и смрт` против Словена издајица револуције – рат до истраге и слепи тероризам – не у интересу Немачке, него у интересу Револуције!“ [3]

„Очеви научног социјализма“ били су убеђени да ће предстојећи светски рат избрисати са лица земље не само реакционарне класе и династије него и читаве реакционарне народе. Дакле – Словене. А, како су били нестрпљиви да се њихови планови остваре за њихових живота, а не у некој далекој будућности, они траже словенску крв одмах. Пре свих – руску. Зато грозничаво настоје да западне силе заинтересују за свој паклени план. Дошавши у Лондон, Маркс у фебруарском броју „Нове рајнске газете“ још 1850. године саветује Енглезе да својом флотом нападну Русију преко Петрограда и Одесе и да од ње начине „дива одсечених руку“.

Само три године касније, Енглези, Французи и италијанска краљевина Пијемонт придружују се Османском царству и у току Кримског рата (1853 – 1856) нападају Русију са обале Црног мора. По завршетку овог рата Русија је изгубила део Бесарабије, протекторат над дунавским кнежевинама и право држања ратне флоте у Црном мору.

Док су диву одсецали једну руку, ону црноморску, Маркс је у Америци сасвим занемарио свој „научни рад“. Он се као сарадник „Њујорк трибјуна“, потпуно посветио пропагандној кампањи против Русије. Прву сечу `друге џинове руке`, оне балтичке, која је изведена као једна од последица Октобарске револуције, није дочекао.

А није доживео ни прву голготу малене Србије у XX веку, тог „расног смећа“ како је Србе погрдно назвао.

2.
Као номинални вођа и први оперативац Октобарске револуције Владимир Иљич Уљанов је још у памфлетима и написима из 1901, у којима је почео да се потписује као Лењин, ватрено заговарао терор као најефикаснији начин за постизање политичких циљева. Социјалдемократске методе борбе за радничка права Лењин је сматрао јаловим. Он је легалној синдикалној и политичкој борби кроз парламент претпостављао убијање ривалских политичких првака, ликвидације припадника војске и полиције, те хапшења, депортације и насилно одузимање имовине политичким противницима.

Као врлом ученику Маркса и Енгелса, те доследном заговорнику „Црвеног терора“, Лењину се указала јединствена историјска прилика да своја теоријска убеђења не само спроведе у дело већ да их и озакони. Указом од 15. септембра 1918. бољшевици су себи додели ексклузивно законско право да оснивају концентрационе логоре и изричу смртне пресуде без претходног судског поступка. Али и пре овог „законског покрића“ Лењин и његови „црвени следбеници“ су у фебруару исте године извршили масовна стрељања и организовали преке судове за стрељање таоца. Још тада су сву власт да располажу људским животима приграбиле бољшевичке тројке, састављене углавном од шеснаестогодишњака и седамнаестогодишњака, које су могле да убијају на лицу места, по нахођењу и без икаквих доказа против жртве.

Под бољшевичким режимом хришћанска Црква доживела је највећи прогон после Нерона и Француске револуције, а руски народ највећи геноцид у историји. [4]

Међутим, први и основни услов за успешно извођење Октобарске револуције, како су предвиђали Маркс и Енгелс, испуњен је тек са избијањем светског рата, у коме су се Немачка и Русија нашле на сукобљеним странама.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинарда у Сарајеву дао је повод Бечу да 1914. објави рат Србији. Уз погрешну процену да ће Србију брзо прегазити те да се у ратни сукоб неће умешати остале велике силе. Међутим, Русија на челу са царем Николајем II Романовим одмах је стала на страну Србије.

Бечки ратоборни кругови и немачки цар Вилхелм II, превидели су и чињеницу да су се кључеви оновремених ратова, као и предаха у миру, налазили у енглеским рукама. Те да су у Сарајеву на Видовдан 1914. упали у вешто режирану замку, у којој је Беч изгубио империју, Хабсбурговци круну, а Берлин војничку част и политички компас. Наиме, двадесет година након драконског кажњавања у Версају Немци су са Совјетима прво склопили Споразум о ненападању, да би после само два лета вероломно и самоубилачки опет ударили на Москву, као да их болно историјско искуство ничему није научило.

Творци Комунистичког манифеста нису дочекали ове ратне обрачуне између Немачке и Русије. У време постављања прве велике ратне позорнице у Европи Маркс и Енгелс су одавно почивали на гробљу у Лондону. Али се иза ратних кулиса изводила велика историјска драма по њиховом тексту и рецепту. Реч је, дакако, о руској, али и о првој етапи светске револуције, како су прижељкивали „очеви научног социјализма“.

Из Великог рата велике западне силе рачунале су да за себе извуку што већу корист, што краткорочну што дугорочну, а сви и све на штету Русије. Немачкој, развученој на два фронта, циљ је био да Русију примора на сепаратни мир како би од ње могла да издејствује знатне територијалне уступке и затражи велику ратну одштету. Те да се потом свом снагом окрене према другом, западном фронту.

3.
Стратезима Немачког генералштаба застао је дах пред једним пакленим планом, кога им је на почетку рата изложио Парвус (на слици испод, поред Троцког), човек за кога се својевремено говорило да у глави има компјутер од мозга. Некадашњи челник Совјета у револуционарном Петрограду из 1905. и потом робијаш који је из руског казамата побегао у Цариград и обогатио се на мутним финансијско-обавештајним шпекулацијама, предлагао је Немцима да се потпуно разори њихов руски ратни противник. Уз услов да му на располагање ставе вишемилионску суму у маркама и да омогуће да се Владимир Илич Лењин, са пратњом од тридесетак револуционара и чланова њихових породица, неометано и безбедно преко немачке територије возом превезу из Швајцарске у Шведску, а потом у Русију.

Као сумњиви међународни шпекулант, Парвус је такође успео да финансијски оспособи Турке, а нешто касније и Бугаре, да уђу на страни Централних сила у Велики рат, а против Савезника и Србије. То му је била најбоља препорука код немачких партнера да ће и „посао века“ у Русији обавити на обострано задовољство. Будући да га никада није напуштао сан о обарању руског царизма и довођењу револуционара на власт, једна од његових најпречих брига била је да финансира руске револуционаре. У првом реду Троцког, Раковског, Мартова и Лењина.

Немачка влада је радо и често дрешила кесу за спровођење Парвусових планова у Русији, почев од пролећа и лета 1915, када му на располагање стављају прво милион, па онда пет милиона марака. А, када их је дефинитивно убедио у нужност изазивања револуције у Русији, онда му је Берлин великодушно одобрио кредит у износу од двадесет милиона марака.

Немачко држављанство, међутим, дали су му тек 1917. године.

Пре избијања револуције новац је у Русију пребациван преко рачуна једне увозно-извозне компаније, коју је Парвус тамо отворио. Петроградски адвокат Козловски и Евгенија Жења Сименсон, представница швајцарске фабрике чоколаде Нестле, били су Парвусове најповерљивије личности преко којих је новац стизао до крајњих корисника револуционара.

У чему се састојао Парвусов паклени план за политичко, национално, социјално, морално, финснсијско и економско сламање Русије?

Укратко, уклањањем цара Николаја II и династије Романових Руска империја би била обезглављена. Тако би јој се задао смртоносни политички ударац, а национални би дошао с истовременим распаљивањем свих национализама на територији Русије. У првом реду украјинског, пољског, финског, балтичког, грузијског… На социјалном плану Русија би била бачена на колена организовањем штрајкова и уличних немира по градовима, а на селу дизањем буна сељака против велепоседника.

Моралном слому би допринело подстицање дефетизма у војсци и позивање војника да побију своје претпостављене официре те да што пре напусте фронт и врате се кућама како наводно не би закаснили на равноправну поделу земљишта. Финансијски колапс Русије наступио би након ваздушног „бомбардовања“ њене територије лажним рубљама. Изазивање пожара на нафтним пољима Бакуа проузроковало би економско урушавање Русије. Упоредо са револуцијом, у штампи на Западу, како у левичарским тако и у десничарским листовима, била би организована интензивна кампања с циљем да се придобије јавно мњење у САД.

Парвус је сматрао да се лепезом свих ових подривачких и диверзантских акција може управљати само ако су оне уско повезане и строго потчиње једном центру и јединственој команди. У улози вође револуције Парвус је могао да замисли само једну личност – још некомпромитованог и за Русе ипак прихватљивог Владимира Иљича Лењина.

4.
Како то бива са већином људских планова, тако је и овај Парвусов наилазио на изненадне препреке и потешкоће, због чега се кривудавом линијом, уз временска одлагања, корекције и брза прилагођавања, ипак кретао ка свом коначном циљу. Лењин је одбио Парвусов предлог да у јануару 1916. преузме кормило револуције. Чак га је и прекорео што њихове састанке у Цириху заказује на јавним местима, а не у Лењиновом приватном стану. Лењин је настојао да остане на добром гласу скромног и повученог политичког емигранта револуционара и зато је избегавао да га виђају у друштву једног шпекуланта, опскурног гиздавца и разметљивца какав је био Парвус. Он је већ био и јавно искомпромитован као оптужени у једном судском процесу, као и у бројним новчаним и прељубничким аферама.

Лењин је сумњао у повољан исход револуционарног преврата у 1916. и зато је одбио Парвусов предлог под изговором да би се могао искомпромитовати сарадњом са Немачким генералштабом. Само годину касније он је потиснуо бојазан од ове јавне бламаже и у највишем интересу светског пролетеријата ускочио је у немачки вагон руског револуционарног воза.

Да би доказао Берлину како се новац не троши узалуд и како је његов план изводљив, Парвус је принуђен да крајем јануара 1916. сам пусти у погон своју „револуционарну машину“ у Русији. Радничким штрајковима се онеспособљава производња у металуршким фабрикама, у ливницама бакра и у фабрикама метака… Штрајкови се, као по команди, подижу у Петрограду, у Николајеву, у Екатеринославу, у Тули… Понос руске црноморске флоте, тек поринута крстарица „Царица Марија“, лети у ваздух. Све ове конце нереда и саботаже вукао је Парвус. Али без Лењина он није могао да изведе револуцију.

Лењин у почетку није могао да поверује вестима да је у фебруару 1917. избила Руска револуција. Када се уверио да је цар ставрно абдицирао и када му је постало јасно да су други уместо њега свршили посао, тек тада је одлучио да се врати у Русију и да од њих преузме и високо издигне заставу Револуције – као њен вођа.

Берлин је, пак, сматрао да су силни новци, израчунато у садашњој противвредности, око пола милијарде евра, узалуд бачени све док Русија под Керенским наставља рат на страни Антанте и не помишља на потписивање сепаратног мира са Немачком. Па према томе ни на територијалне уступке, као ни на признање ратне одштете. Зато им се Парвусов план учинио актуелнијим него икад. Немачки генералштаб, дакле, има своје разлоге да за Лењина и његове сапутнике припреми удобни и блиндирани вагон, а Лењин има свој резон да се у њега смести како му не би измакла насловна улога у Револуцији. А са њом и слава првог вође светског пролетаријата.

По Лењиновом доласку у Петроград све се одвијало по Парвусовом плану док влада Керенског није у јулу исте године открила тајне везе Уљанова са Берлином. Пред руском јавношћу бољшевици и њихов вођа били су морално и политички дискредитовани до мере да су морали да беже из земље и склањају се у мишје рупе. Лењин се на извесно време скрасио у некој сеоској брвнари у Финској.

Пошто је историја препуна парадокса у њој се и линије непријатељства као и споне савезништва очас бришу и кидају, као што се брзо исцртавају и успостављају нове. У страху од трупа царског генерала Корнилова, Керенски у Петрограду наоружава бољшевике, своје дојучерашње политичке противнике. То исто оружје Лењин и Троцки су одмах окренули против Керенског. Њега су протерали из земље и са његовим оружјем су подигли Октобарску револуцију. Војнички непобеђену Русију су извели из рата и довели је за преговарачки сто за којим су јој немачки и турски представници испоставили поражавајуће услове.

5.
Немци су проценили да је наступио прави моменат за наплату својих улагања у Октобарску револуцију. Већ 15. децембра 1917. у Брест Литовску је закључен споразум о примирју између Русије и Централних сила. Након седам дана почели су преговори о миру, а силе Антанте одбиле су позив бољшевичке Русије да и они узму учешће. Испоставиће се, међутим, да су Американци и банкари са Волстита у личности шефа руске делегације на овим преговорима имали свог најбољег заступника. Реч је, дакако, о Лаву Давидовичу Бронштајну, алијас Троцком.

Немачка страна је у први мах изашла са релативно лаким условима. Тражили су независност Пољске и Литваније, рачунајући да ће у послератном раздобљу ове земље чврсто држати у немачкој сфери утицаја. Међутим, десетог фебруара 1918, Троцки нагло прекида преговоре и објављује једнострани прекид непријатељстава. Дакле, ни рат, ни мир. Остали чланови бољшевичке делегације оптужили су Троцког да је прекорачио овлашћења и да је тек сада изложио Русију смртној опасности.

Заиста, након само осам дана од једностраног прекида преговора Централне силе су кренуле у офанзиву и за две недеље су заузели нејвећи део Украјине, Белорусије и балтичких области. Када је немачка флота почела да се приближава руској престоници Петрограду, кроз ледом оковано Балтичко море – баш оним правцем који је Маркс предлагао Енглезима још 1850. године – онда је бољшевичка делегација пристала да се врати за преговарачки сто и да прихвати много горе услове од пређашњих.

Русија је изашла из Првог светског рата потписујући 3. марта 1918. године у Брест-Литовску понижавајући спразум са чаницама Централних сила. Овим споразумом нова комунистичка власт одрекла се свих претензија и права на Финску, као и на балтичке територије на којима ће касније нићи независне државе Литванија, Летонија и Естонија. Бољшевици су се одрекли и свих претензија и права на Украјину, Белорусију и Пољску, а на захтев представника Османског царства и на оне области које је освојила у Руско-турском рату из 1877-78, међу којима је стратешки најважнија била велика лука Батуми у данашњој грузијској покрајини Аџарији.

Губитак Украјине и балтичких територија изазвао је талас антибољшевичког незадовољста широм Русије, па чак и међу бројним револуционарима, и претворио их је у јаке базе отпора бољшевицима у Руском грађанском рату од 1918. до 1922. Највећи део Украјине бољшевици су повратили тек 1920, док су балтичке области остале изван њихове контроле све до 1939.

Све у свему, процењује се да је споразум који су бољшевици потписали у Брест-Литовску одузео Русији трећину становништва, половину индустрије и девет десетина рудника угља. Пратећи споразум потписан у Берлину 27. августа 1918. предвиђао је да Русија на име ратне одштете исплати Немачкој шест милијарди марака. Говорећи Марксовом терминологијом, Немци су у Брест-Литовску 1918. накратко одсекли руском диву и његову другу, „балтичку руку“.

Англоамериканци су је, међутим, преотели од Немаца у Версају већ следеће 1919. године и држали је везаном пуних двадесет година. Све до потписивања пакта Рибентроп–Молотов, који је 1939. године поништио скоро све губитке Русије из Брест-Литовска, као и многе из Версаја.

Те 1939. године геополитичко клатно се поново зањихало у корист Совјетског Савеза, на чијем је челу стајао Јосиф Висарионович Џугашвили, звани Стаљин. Од тада је прошла деценија како је прогнани Троцки, главни „руски преговарач“ из Брест-Литовска, ступио на турско острво Принкипо. А на годину пре убиства најпознатијег ортодоксног марксисте и оснивача Четврте интернационале.

Стаљину, који је био и наручилац његове ликвидације у Мексику, Троцки је највише замерао што руском „националном месијанизму додаје апстрактни бирократски интернационализам“. [5]

6.
Све три руске револуције планиране су и припремане у западним и источним министарским кабинетима. Револуцију од 1905. првенствено је финансирао Јапан уз помоћ Америке, а преко Шведске и финског агента Конија Зилиакуса. Док су Енглези, као савезници Јапана још од 1902. године, преко својих инструктора у јапанској војсци и морнарици били директно умешани у Руско-јапански рат 1904-1905.

Револуције из 1917. прижељкивали су и финансирали и Немци и Англоамериканци. Фебруарску углавном они други, а Октобарску ови први. Тек после неуспеле Фебруарске револуције и абдикације цара Николаја II, Америка је у априлу 1917. ушла у Први светски рат. Претходно је била забринута за одлучност и вољу руског цара да продужи сукоб са Немачком.

Англоамерикаци су чак отворено сумњичили Романова да са Немцима води тајне преговоре о сепаратном миру. Испоставило се да је ова њихова оптужба била неоснована, јер је Николај II и у свом опроштајном обраћању тражио од војске да настави рат до победе Русије. У исто време Лондон и Вашингтон су са Аустроугарском водили тајне и историјски доказане преговоре о закључењу сепаратног мира, посредством грофа Армана и јужноафричког државника Сматса [6].

Чим је дошао на чело прелазне владе Русије, Александар Керенски (на слици испод) је предузео истрагу у царевој архиви не би ли дошао у посед неког опипљивог и компромитујућег доказа да је цар Николај водио тајне преговоре с Немцима о сепаратном миру. Пошто није нашао ништа, а и сам се заложио за наставак рата са Немачком, он се после обарања са власти стално настанио у Паризу. Одатле је прво отпутовао у САД како би средио своје финансије. Касније је посећивао Америку разним поводима: због венчања са једном бившом аустралијском новинарком, како би одржао понеко предавање и, најзад, како би се тамо лечио. У једној њујоршкој болници је и преминуо 1970. године.

Руска загранична црква у САД није удовољила захтеву да се његови посмртни остаци сахране на њеном гробљу. Наиме, осим као неког коме су масони дуго утирали пут до највише власти у Русији, Руска црква у САД је Керенског (Керенсона) памтила и као одговорног за бољшевичко преотимање власти у Русији. Као што није заборављала ни његова силна огрешења о последње Романове.

Пошто је и Српска православна црква у Америци на исти захтев одговорила исто као и Руска православна црква, онда су посмртни остатци Керенског на крају покопани у Лондону.

Главну улогу у обустављању руских ратних операција против Централних сила, уз прихватање понижавајућих услова равних националној велеиздаји, требао је да одигра немачки дужник Лењин. Међутим, он се није појавио у Брест-Литовску, ваљда у наивном веровању да ће тако избећи или умањити своју одговорност за предају огромних руских територија Немцима. На исту и још ширу територију око су били бацили и Англоамериканци, спремни да се за њу боре до последње капи туђе крви.

Убиство немачког амбасадора грофа Вилхелма фон Мирбаха у немачкој амбасади у Москви и атентат на Лењина, предузети кратко по потписивању Брест-Литовског мира 1918, наговестили су скори и нагли „пад немачких акција“ на геополитичкој берзи Октобарске револуције.

Истовремено, на овој немилосрдној берзи почеле су да расту акције Англоамериканаца, чији је „главни брокер“ био Троцки, уз Лењина номинално најважнија фигура Октобарске револуције. Као и Лењин, и он је својевремено због превратничке делатности био хапшен и затваран, али је у два наврата успевао да побегне из руског заточеништва. Прва станица у његовом првом прогонству пре Револуције из 1905. био је Лондон, у коме се сусрео са Лењином и другим емигрантима из царске Русије. Трећи и тријумфални повратак Троцког у Русију збио се 1917, када су га на челу других револуционара са америчким путним исправама и позамашном сумом пара отиснули бродом из САД.

У својој знаменитој студији о унутрашњој историји совјетске Русије и партије Е. Х. Кар је закључио да су за Троцког „ … судбине руске и немачке револуције биле нераздвојиве; за њега је то било колико емоционално толико и рационално убеђење“. [7]

Стаљинова само привидна незаинтересованост за „немачко питање“ временски се, међутим, подударила са почетком његовог наметања као доминантног партнера у тријумвирату Камењев – Зиновјев – Стаљин.

7.
Најважнији догађај који је претходио изласку Немачке из Првог светског рата познат је као Новембарска револуција. Она је започела побуном морнара у великој балтичкој луци Кил 4. новембра 1918. Новембарска револуција у Немачкој, по узору на Руску револуцију, подстакла је образовање паралелних органа власти широм земље и свргавање немачких монарха.

На прву годишњицу Октобарске револуције, 7. новембра по новом а 20. октобра по старом календару, из Баварске је протеран Лудвиг III, чиме је окончана седмовековна владавина династије Вителсбах. Исте ноћи баварска је проглашена слободном државом. Присилне абдикације монарха немачких држава кулминирале су 9. новембра 1918. бекством цара Вилхелма II у Холандију. Исте ноћи цивилни политичари под вођством Социјалдемократске партије (SPD) у тадашњем царском Рајхстагу прогласиле су Немачку за републику.

Само два дана касније, 11. новембра 1918, Немачка је потписала примирје са силама Антанте и тако изашла из Великог рата.

Међутим, наставили су се сукоби између владајућих социјалдемократа, који су одбацивали бољшевичку диктатуру и који су поштовали право на власништво, са ортодоксним марксистима међу немачким представницима радничке класе. У Берлину је под вођством Карла Либкнехта и Розе Луксембург (на слици испод) избио тзв. Спартакистички устанак, који је трајао од 5. до 12. јануара 1919. године. Овај устанак војска је у крви угушила, а њене вође је на смрт осудила.

Баварска Совјетска Република проглашена је 6. априла 1919, а само шест дана касније 12. априла сву власт је преузела Комунистичка партија Немачке. Њен вођа Еуген Левине одмах је покренуо оснивање Црвене армије у Баварској. Он је дао подстрек да се из раскошних станова избацују њихови дотадашњи власници а у њих усељава сиротиња, те да се фабрике дају на управљање радницима.

Левине је имао у плану да реформише школу и да укине папирнати новац као средство плаћања. Владавина баварских комуниста, међутим, трајала је до 3. маја 1919, када је регуларна баварска војска лојална монархији, заједно са Фрајкорима, ушла у Минхен. У огорченим уличним борбама смртно је страдало око 1.000 комуниста и њихових присталица, а око 700 их је заробљено и стрељано. Њихов вођа Левине стрељан је засебно у затвору Штаделхајм.

Слично Баварској Совјетској Републици, краткотрајно су живеле и неславано окончале Мађарска и Словачка Совјетска Република, настале након Мађарске револуције из 1919. Њима, уосталом као и немачким револуционарима, Москва није пружила очкивану помоћ. Након здружене чешко-румунске офанзиве на Мађарску у јулу 1919. територија „словачке совјетије“ је припојена Чешкој, а Мађарску су привремено окупирале румунске трупе.

„Управо тај моменат, закључује Џорџ Стејнер, у коме је бољшевичка револуција напустила своје интернационалне наде и постала чисто руска ствар, обележава пропаст Троцког.“ [8]

Немачка Новембарска револуција званично је окончана у дану у коме је први председник републике Фридрих Еберт потписао нови немачки устав, звани још и Вајмарски, дакле 11. августа 1919.

Непуне две седмице пре проглашења Вајмарске републике и првог успостављања либералне демократије у Немачкој, њена делегација је у Версају потписала мировни споразум са победничким силама Антанте. Немачка је признала да је искључиви кривац за Први светски рат. Њена војска пристала је на знатна ограничења у погледу људства и ратне технике. Износ ратне одштете на коју је у Версају пристала немачка страна чак је и енглески барон Џон Мејнард Кејнс оценио као превисок и контрапродуктиван.

У територијалном погледу англоамеричка страна је Версајским уговором успела да постигне свој главни геополитички циљ из Великог рата. Да успостави одбојник, или тзв. бaфер зону између ослабљене Русије и поражене Немачке. То је онај европски простор који се протеже од Балтичког на северу до Црног мора на југу. У тај „санитарни кордон“, успостављен како би се поништио утицај Русије и Немачке, били су преко Мале Антанте, а уз Чехе и Румуне, укључени и Срби из Краљевине СХС а потом Југославије.

8.
То је она територија коју је енглески географ и „отац геополитике“ Халфорд Џон Макиндер назвао Хaртлeндом, или Средишњом земљом. Ко влада Источном Европом, сматрао је Макиндер, тај влада Светским острвом, тј. Евроазијом. А ко влада Светским острвом тај влада светом.

По Макиндеровој формули и у најгрубљим цртама светом су од Версаја 1919. до Споразума Рибентроп-Молотов из 1939. пуне две деценије владали Лондон и Вашингтон. Само две године, од 1939. до 1941, светом су заједно владали Москва и Берлин. После Другог светског рата главну реч до 1989. године водили су Руси, који су свој утицај проширили на целу Источну Европу, плативши га животима између 23 и 25 милиона држављана Совјетског Савеза.

Њихову послератну „геополитичку срећу“ од 1948. кварио је југословенски диктатор Јосип Броз Тито. Њему су Лондон и Вашингтон наменили улогу тројанског коња у Источном блоку, издашно га помажући обавештајно, у новцу, храни, наоружањем, пропагандно… Западни заговорници демократије гледали су кроз прсте Брозу чак и када је оснивао прве логоре у послератној Европи и кад је спроводио најжешћу тиранију у земљи. Кроз одбрамбени савез склопљен 1953. на Бледу са Грчком и Турском као чланицама НАТО, Броз је СФРЈ практично увео и у Северноатлантски војни савез. [9]

Мађари нису имали среће ни у трећем побуњеничком подухвату из 1956, када су се дигли против комунистичког режима у земљи и његовог совјетског покровитеља. Био је то, према броју војних и цивилних жртава и са једне и са друге стране, највећи оружани сукоб на тлу Европе у другој половини прошлог века, све до распада Југославије из 90-тих. Претходно је привремена влада на челу са Имре Нађом прогласила војну неутралност и излазак Мађарске из Варшавског пакта. Међутим, совјетска војна интервенција је за само шест дана сломила револуционарни отпор и повратила контролу над Мађарском.

Само седмицу по избијању Мађарске револуције из 1956, какав су јој назив дали у западним медијима, а пре совјетске интервенције, Велика Британија, Француска и Израел напали су Египат. Повод за оружану агресију нашли су у египатској национализацији Суецког канала.

Преломне 1989. године откривено је и писмо-документ у коме су лојални чешки комунисти затражили од својих партијских истомишљеника у Москве да 1968. изврши војну инвазију на Чехословачку. Најпознатија жртва тих догађаја, који су на Западу описани као Прашко пролеће, био је студент Јан Палах. Он се спалио на Вацлавским намјестима, на главном прашком тргу, у знак протеста против окупације његове земље од стране Варшавског пакта. Румунски комунистички вођа Николае Чаушеску подржао је тада чешке реформисте на челу са Александром Дубчеком.

Чаушеску је тада одбио и да своје трупе пошаље у Чехословачку. Три деценије касније, тачно на Божић по Грегоријанском календару, Чаушеску је стрељан у Румунској револуцији. Својеврсна претеча Обојених револуција изведена је у часу када је Румунија вратила све дугове Западу и када је намеравала да чврсто остане на независном политичком и војном курсу.

Протест пољских радника против режима, који је за свој центар изабрао гдањско бродоградилиште „Лењин“, прерастао је августа 1980. у масовну синдикалну побуну. „Солидарност“ су отворено подржавали дисидентски интелектуалци и знатан део Католичке цркве. Генерал Јарузелски се нашао на челу војне владе националног спаса. Он је угушио побуну и у ноћи између 12. и 13. децембра 1981. увео је ванредно стање у целој земљи, које је трајало 586 дана. У великој војно-полицијској операцији интернирано је око пет хиљада активних противника режима, у четрдесетдевет центара у Пољској.

Неки западни аутори, попут Колина Баркера, окарактерисали су ове догађаје у Пољској као Самоограничену револуцију. Ваљда зато што је изостала њена интернационализација, као и совјетска интервенција.

9.
После пада Берлинског зида и Румунске револуције из 1989. геополитичко клатно се, након тачно пола века од Споразума Рибентроп-Молотов, опет у пуној брзини зањихало у корист Вашингтона и Лондона. Под НАТО покровитељством прво је дошло до уједињења две Немачке. Да би нешто касније, пријемом нових чланица, НАТО избио на западне, европске границе Русије.

Распад Совјетског Савеза 1991, тачно пола века након избијања Другог рата, коначно је довео и до пуне реализације Марксових и Енгелсових планова о свођењу Русије на џина одсечених руку. Наиме, Литванија, Летонија и Естонија поново су, као и 1919, постале независне и прозападно окренуте НАТО државе. Уосталом, као и Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија и Бугарска. Новој независној држави Украјини, пак, припало је и полуострво Крим, које јој је великодушно, још док је била у саставу СССР-а, поклонио Никита Хрушчов 1954. године.

У међувремену су уследиле тзв. Обојене револуције у земљама бившег СССР, које још нису прикључене НАТО војном савезу. Прво у Грузији а потом и у Украјини, као и она неуспела у Белорусији. Па чак и у Киргистану.

Након успешно изведене Револуције ружа из 2003, Грузија се после војничког похода на независне покрајине Јужну Осетију и Абхазију нашла у ратном сукобу са Русијом. Овај кратотрајни рат из 2008. завршио се уласком руских војних јединица у град Поти на обали Црног мора и по њиховом приспећу на педесетак километара од грузијске престонице Тбилсија. Абхазија и Јужна Осетија постале су практично две међународно непризнате државе под заштитом Руске Федерације.

Наранџаста револуција из 2004-2005. окончана је избором за председника Украјине оног кандидата који је заговарао улазак земље у НАТО. У међувремену Украјина не само што није постала чланица западног војног савеза већ је крајем 2013. године одустала и од приближавања ЕУ. То је искоришћено као повод за револуционарну репризу у Украјини и за кулминацију обојених револуција, или пучева на овом важном делу европског континента.

Почетком 2104, тачно на стогодишњицу од избијања Великог рата, пале су прве жртве у Кијеву. Мајданска револуција насилно је збацила с власти председника Украјине који се залагао за војну неутралност земље и за тешњу сарадњу са Русијом. Територија ове земље поцепана је на два дела. Први део остао је под контролом нових револуционарних власти на челу са новим председником, који се заложио за приближавање Украјине ЕУ и НАТО. На истоку земље у Доњецкој и Луганској области формиране су независне и проруске републике.

На референдуму из 2014. становништво Крима убедљивом већином изјаснило се за присаједињење Русији, након чега су 18. марта 2014. кримски политички прваци са руским председником Владимиром Путином потписали споразум о поновном уједињењу. Служећи се Марксовом терминологијом – повраћајем кримске руке руски је џин и формално-правно крунисао своју велику геополитичку победу. А његов геостратешки успех је тим већи што је заснован на народној вољи и што је до њега дошло без проливања крви.

* * *

О томе да ли ће се геополитичко клатно у 2018, сто година након потписивања примирја у Првом светском рату, ту зауставити, или ће наставити да се креће у истом или у супротном смеру, зависиће не само од воље Запада и од опорављене и оснажене Москве.

Сада би све прогнозе у вези са променом његовог смера, сва предвиђања о сутрашњици Европске уније, Балкана, Европе и Евроазијског континента, као и о будућности целог света, без уважавања гласа из Пекинга подсећале на прављење (гео)политичког рачуна без крчмара.

Са овим би ваљало да рачунају и они званичници са западне стране, који би војно неутралну Србију отворено и опет да изведу на „линију ватре“. Пошто су Словенију, Хрватску и Црну Гору већ укључили у Северноатлантски војни савез, Македонију довели на корак до учлањења, а у Босни и Херцеговини им отпор пружа још једино Република Српска.

Али би у години у којој се обележава век од примирја у Првом светском рату, о томе најпре требало да се мисли Београду.

Коначно, након бомбардовања из 1999. и стварања лажне НАТО државе на Косову и Метохији, у српској престоници је Петог октобра 2000. изведена премијера оне савремене геополитичке драме која је послужила као образац свим потоњим обојеним револуцијама широм света. Њени домаћи протагонисти у међувремену су постали професионални интерреволуционари с међународном „славом“ какву је својевремено уживао и Троцки.

____________________
Напомене и упутнице:

[1] Нова рајнска газета, 11. јули 1848.

[2] Исто.

[3] Нова рајнска газета, 16. фебруар 1849.

[4] Марко С. Марковић: „Српска апологија Русије“, књига Прва, Издање аутора, Београд, 1998, стр. 46.

[5] Опширније у Лав Троцки: „Перманентна револуција“, Отокар Кершовани“, Ријека, 1972.

[6] Pierre Renouvin: „Les crises du XX siècle, t. I, De 1914, a 1929“, Paris, Hachette, 1957.

[7] „Троцкизам“, часопис Видици, Београд, бр. 4-5, 1984, стр. 29.

[8] Исто, стр. 37.

[9] Милорад Екмечић : „Дуго кретање између клања и орања“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2007.

 

У Београду, 25. јануара 2018.