Бити урбан

Можда Ниш није право мерило, али код нас су сви "урбани" гласали за ЛДП. Тако су покушали да се уздигну на пољу културе

Иако никада нисам био члан одувек сам гласао за ДСС, првенствено због Војислава Коштунице. Када се он повукао, ја сам исто наставио да гласам за ДСС, чак и када се нисам слагао са неким потезима и ставовима странке. Као заклети десничар и родољуб који потиче из четничке породице (мој деда је рат провео у Бољевачкој бригади код потпоручника Радета Петровића Кента, коме је лично тадашњи преседник Војислав Коштуница после деценија изгнанства одобрио повратак у отаџбину), био сам убеђен да сам направио трајни избор.

Рођен сам у Нишу, где и данас живим, па зато немам право да гласам на предстојећим локалним изборима у Београду. Али да имам то право, добро бих овога пута размислио коме да дам глас. Зато што се не осећам „урбано“ на начин како је то поносно навео председник Новог ДСС Милош Јовановић описујући странку на чијем је челу у интервјуу магазину „Недељник„.

Поштено, као професор, не знам тачно шта та одредница представља. Ако је реч о географском појму, онда ми јужњаци који не користимо све падеже немамо шта ту да тражимо. Једноставно, нисмо „Београђани по занимању“.

Ако је реч о урбанистичком појму, опет ни ту за нас нема места. Скоро сви које познајем и који су се преселили из Ниша за Београд живе по предграђима и насељима попут Миријева и Железника. Ако је реч о култури (односно социологији), ствари стоје још неповољније.

Овде код нас у Нишу само они који никада нису били учесници у градском животу – већ његови бледи симпатизери – себе данас напрасно сматрају „урбаним“. Видим да је тако и у свим срединама широм Србије. У данашње време бити „урбан“ једнако је бити малограђанин.

Да се изразим језиком наших генерација: данас су „урбани“ они који никада нису слушали Партибрејкерсе и Кербер, већ Бајагу и Парни ваљак. Они који се из петних жила напињу да вас убеде како су урбани, како би излечили комплексе пошто их се никако не сећате из школе или из града. Можда Ниш није право мерило, али код нас су сви „урбани“ гласали за ЛДП. Тако су покушали да се уздигну на пољу културе. И наравно, тако заличили на јунаке Стерије Поповића.

Али ако је реч о политици, бојим се да тек ту ствари стоје лоше. Зашто је Милош Јовановић појму „урбаног патриоте“ супротставио појам „салонског десничара“, стављајући овај други у негативан контекст?! За десничара је потпуно јасно да је десно оријентисан (било да је салонски или народњачки десничар), док „урбани патриота“ може бити и левичар (односно социјал-демократа).

Да ли је дошло до промене политичког пола у ДСС? Да ли је странка од Коштуничиног грађанског и равногорског национализма скренула према левом Ћосићевом патриотизму?! И да ли је, чега се највише плашим, стављајућу „салонског десничара“ у негативан контекст мислио лично на Војислава Коштуницу?