Преписивање без разумевања

Смисао текста је да укаже на погубну економску политику која инсистира на стабилности уместо на развоју

Као све озбиљне и одговорне државе и Србија је за 2018. зацртала два циља хвале вредна. Прво, НБС планира (као и прошле године) да инфлацију одржи на ниском нивоу од око три процената. Друго, влада Србије планира буџетски дефицит од свега 0,6 процената БДП-а. Има ли икога ко може наћи замерке овако одговорној монетарној и фискалној политици? Чини се да нема па ћу покушати ја.

Проблем са зацртаним циљевима је што се њихова остваривост базира на томе да Србија никако „не сме журити“ са развојем. Отуда је планирана стопа реалног раста за 2018. само 3,5 процента, а то је ниска стопа за неразвијену земљу. У недостатку развојних идеја планира се скромно и то се онда учено назива „одрживи развој“. Са таквим развојем економија Србија је осуђена да се „одржи“ на европском дну. Ако би се са таквом политиком наставило, Србија би ухватила прикључак са просеком ЕУ за неких 60 или мало више година. Тај срећни тренутак би велика већина грађана која данас живи у Србији могла гледати са небеских висина, буквално.

ПРЕПИСИВАЊЕ ОД ЗАПАДА
У Србији, као и у свим европским државама у транзицији, економија се учи из западних уџбеника, а економска политика се води по саветима и под надзором строгих западних ментора. Тиме се и може објаснити то опсесивно фокусирање на инфлацију и буџетски дефицит. Шта је спорно у томе што се учи од најбољих и најразвијенијих?

Спорно је само то што су степен развоја, привредне структуре и економски приоритети развијених и неразвијених драстично различити, или другим речима – драстично различити. Развијене економије нити имају потребу нити могу битно да убрзавају свој развој и њихов фокус јесте на одржавању економске стабилности.

На другој страни су државе које покушавају да ухвате прикључак са развијеним светом, а то је могуће само високим стопама раста. Да ли ће у том процесу сустизања инфлација бити пет, десет или петнаест процената је секундарно, све док економија снажно расте и развија се, док се инфраструктура унапређује, док реална примања и квалитет живота грађана расту.

Убрзани развој увек ствара унутрашње ценовне неравнотеже и висока инфлација је данак који се мора платити како би се нација брже развијала. Стабилност цена у неразвијеним државама је чешће знак економског мртвила но компетентне монетарне политике.

Кина је у неким дужим периодима свог вишедеценијског вратоломног развоја бележила двоцифрене стопе инфлације које су ишле и до 24 процената годишње. Стопа инфлације у динамичној Индији је током целог новог миленијума у просеку око седам процената годишње. У региону коме по категоризацији ММФ-а припада и Србија (11 држава и Косово), далеко најбрже се развија Турска чија је просечна стопа инфлације убедљиво највећа у региону (Србија се развија најспорије).

„СВЕТИ“ БУЏЕТСКИ ДЕФИЦИТ
Буџетски дефицит је друга компонента наметнутог „светог двојства“. Омиљени аргумент тобоже одговорне и озбиљне политике је да се држава не може задуживати преко могућност и на терет будућих генерација. То је делимично тачно – држава не би смела трошити на терет будућих генерација, али држава може и мора инвестирати и на терет будућих генерација. Будуће генерације ће користити путеве, енергетску и другу инфраструктуру која се данас гради и то не може финансирати само једна генерација. Водити политику уравнотеженог буџета у неразвијеној држави је само друго име за одржавање хроничне стагнације.

Занимљиво је и да љути противници „задуживања на терет будућности“ подржавају продају свега чиме држава располаже. Чини се да они не уочавају да је и то жестоко трошење на терет будућности. Када се нпр. аеродром преда у закуп на 25 година, сви будући приходи аеродрома се тако присвоје и потроше у само једној години.

Драма буџета и јавног дуга није у њиховој висини, већ у структури буџетске потрошње и начину на који се буџет финансира. Све док се држава задужује у страној валути, а финансира динарску потрошњу, све док странци финансирају јавни дуг, све док је спољни дуг веома висок, Србија ће живети са сенком дужничке кризе без обзира да ли је јавни дуг 70, 50 или 30 процената у односу БДП.

Смисао овог текста није позивање на неодговорну монетарну политику и буџетско шенлучење. Смисао текста је да укаже на погубну економску политику која инсистира на стабилности уместо на развоју, дакле на политици која је пре свега подређена интересима страних кредитора и страних инвеститора.

И монетарна и фискална политика морају бити у функцији развојне политике – не ваља када је обрнуто. Србија треба да учи из бројних искустава држава које су се убрзано развијале и мора престати да преписује идеолошке рецепте пренете из економског амбијента развијених, амбијента који са стварношћу Србије нема додирних тачака.

 

Политика/Nkatic.wordpress.com