Предности и мане америчке безбедносне културе

Волфовицова доктрина остала је званична америчка политика све док Трамп није издао сопствену 2017. године

Постоји једно кардинално правило на које се често позивају када се бивши председник меша у послове тренутног председника са страним земљама. Често цитирано правило гласи: „Сједињене Државе имају само једног председника истовремено.“ Предуга „руска истрага“ циља чланове Трампове кампање који су се сусретали са разним руским званичницима и приватним лицима током кампање. Они нису оптужени за кршење горе наведеног правила, већ за добијање информација који се тичу њихове противнице, Хилари Клинтон.

У почетку су оптужбе биле базиране на закону којим председнички кандидат добија било шта од „вредности“ од стране владе или званичника. Информације штетне по Клинтонову би свакако биле квалификоване као вредне за републиканског кандидата, међутим, не можете се решити председника због тако ситног прекршаја, и зато је „руска“ истрага преиначена у оптужбе о „дослуху“ и „завери“.

Медији су у тој мери одлучни да покажу добру вољу према систему у којем би требало да служе као надзорници да су два дана неуморно понављали да је један од играча – Трампов нижи саветник за спољну политику Картер Пејџ (на другој слици) – био предмет прислушкивања владе, будући да је 2013. године био саветник „Кремља“ (не руске владе, јер то не звучи страшно, већ „Кремља“, чиме се евоцира асоцијација на средњевековни дворац са зидовима од опеке).

Овакве критике су могуће само зато што је америчка јавност већ заборавила да се те 2013. њен бивши председник Барак Обама залагао за тзв. „ресетовање“ са руским председником Владимиром Путином.
При крају Обаминог мандата 2015. године, на Минхенској безбедносној конференцији (међународном састанку о безбедности који се одржава сваке године), потпредседник Бајден је рекао:

„…Сви смо ми инвестирали у тип Русије којој смо се надали…ви којој се и даље надамо… која ће настати једног дана – Русија интегрисана у светску економију, успешна, више посвећена међународном поретку.“

Ова изјава није звучала благо Владимиру Путину, који од Минхенске конференције 2007. године доследно заступа противљење међународном поретку који промовишу САД, будући да је његова основна дефиниција апсолутна хегемонија САД широм света.

Једанаест година касније, америчка дубока држава и даље наставља да се претвара да је Русија само „некооперативна“, док је Москва заправо јасно ставила до знања да светска безбедност зависи од сарадње између лидера најбитнијих регионалних земаља, од истока до запада: Кине, Индије, Русије, Јужне Африке –и Сједињених Држава.

Првих пет земаља су склопиле савез 2014. и успоставиле разне развојне банке и пројекте, док се САД и даље дуре, убеђене да њиховo време под Сунцем никада неће проћи (баш као и нацисти и Римљани пре њих).

Што нас доводи до правог разлога зашто већина америчке политичке класе покушава да се реши Доналда Трампа још од кад је добио мандат. Не зато што је вулгаран, бруталан, и заинтересован само за новац, већ зато што је показао да је рат оно што не воли.

Када вашингтонски аналитичари онако невино питају зашто Трамп никада ништа негативно не говори о Владимиру Путину, они се претварају да игноришу чињеницу да је главни циљ америчке спољне политике Волфовицеве доктрине из 1995. спречавање сваке земље да изазове америчку хегемонију (која се обично назива „лидерство“). Овај две деценије стар амерички безбедносни документ запажа да Вашингтон мора бити опрезан према свакој држави чији јој ресурси могу то дозволити.

Волфовицова доктрина остала је званична америчка политика све док Трамп није издао сопствену 2017. године. Иако се у њој Русија и Кина идентификује као противници и тврди да је неопходно јачање војних потенцијала, у њој се не потврђује ненадмашност америчке хегемоније.

Зар FBI не би требало да буде заинтересован шта је Картер Пејџ, нафтни експерт, говорио руској влади, која седи на највећим резервама минерала у свету, и то у време Обаминог мандата?

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

 

New Eastern Outlook