Писмо са Косова: Помоћ добродошла, али…

Када би прави људи били на правим местима, онда не би било потребе да председник обезбеђује тракторе, живину и стоку

После посете председника Вучића, Србима на Косову и Метохији пристиже помоћ, односно онима који су 20. јануара били у сали у Лапљем Селу и јавно изнели свој проблем. Да ли је сусрет председника и народа могао другачије да се организује? Вероватно јесте, али се нећу тиме бавити. Приче које круже у срединама јужно од Ибра, да су у сали били људи који нису најугроженији и да су многи од њих већ добијали неку врсту помоћи, нећу коментарисати.

Рећи ћу само да се глас праве сиротиње оне ноћи није чуо, и да многи проблеми нису поменути. То не значи да људима у сали није требала помоћ, напротив. Ако млади брачни пар има четворо деце и станује приватно – Костићи из Лапљег Села – и жели овде да живи, онда их треба стамбено збринути. Ако неко жели да узгаја пилиће или овце, и њему треба помоћи. Треба помоћи сваком Србину на Косову и Метохији, посебно онима који живе у албанском окружењу.

Морам да поменем и да је многима сметало што су доминирали индивудуални проблеми, а не они који се тичу свих који су на Косову остали да живе, од Ђенерал Јанковића до Лешка. То се посебно односи на безбедност, јер је само неколико дана пре доласка председника убијен Оливер Ивановић. По Метохији се тих дана палила српска имовина . У Лапљем Селу се о безбедности мало говорило, а трагичну смрт Оливера и паљевине сваког дана помињемо.

Шта се из сваког појединачног проблема оне ноћи могло видети, односно може ли се кроз сваку посебну причу сагледати једно шире стање у које су доведени Срби са Косова и Метохије, посебно они који живе јужно од реке Ибар.

РАДМИЛИН СЛУЧАЈ
Радмила Тодић-Вулићевић је оне ноћи у Лапљем Селу поменула свој пример узурпиране имовине, и своју борбу која траје већ 15 година. Њен стан је прво узурпирао Халил Фејзулаху, познати политичар из времена СФРЈ, који је – а то треба нагласити – почетком осамдесетих година прошлог века добио стан од државе преко пута Правног факултета у Београду.

Радмила не зна да ли су они тај стан отуђили, али зна да им у Београду нико није спорио власништво над том некретнином – без обзира на сва дешавања. После његове смрти отимачину је наставила његова ћерка Каћуша Јашари, такође политичарка, за коју знам да има стан у центру Приштине, у делу града где су до 1999. године искључиво живели функционери, и где су станови величине преко 100 квадрата. Она је, фалсификујући документацију, Радмилин стан у катастру укњижила на своје име, и од тада трају муке Вулићевића.

Институције међународне заједнице, које су се бавиле овим питањем, потврдили су Радмили власништво над станом пре 15 година – све ју ту јасно као дан. Није прошла ни жалба Јашаријеве заснована на дискриминацији, односно да јој је деведесетих година прошлог века стан одузео ,,репресивни Милошевићев режим“. Све се на суду развлачи јер не престаје фалсификовање докумената, а последњи је купопродајни уговор. У њему пише да је прошле годинеРадмила продала стан Фејзулаху, човеку који је умро још 2007. године.

Радмила је свој проблем поменула председнику јер је кроз њега желела да прикаже неке од највећих проблема Срба, односно како нам се имовина отима и како нас шиканирају институције ,,државе Косово“ када од њих затражимо правду. Она је свесна да Вучић не може да јој помогне, и од њега то не очекује. Њен проблем, у оваквом систему, најбрже може да реши она сама – колико год то чудно изгледа – јер је довољно да каже да стан продаје. Одмах би сви фалсификати нестали, власништво не би било спорно, а Каћуша би испред врата суднице понудила цену, онако ,,пријатељски“. Све би било готово још давно, али Радмила свој стан не продаје и никада га неће продати.

,,То је мој стан док год не потпишем да није. Ја то никада нећу потписати и зато сам мирна. Не погађа ме ништа што ми у Приштини раде. Све њихове пакости, притиске и уцене могу да трпим. Ја верујем да ће правда победити, и зато сам рекла оне ноћи председнику да ништа у Бриселу не потписује“, каже Радмила Тодић-Вулићевић.

Сваког Србина који живи на Косову и Метохији, на неки начин, тероришу институције “државе Косово“, и ту је основа проблема. То је та етнократија којој је обичан човек препуштен, и друштво где она постоји само по себи није слободно, у њему нема права, правде, и свако зло је могуће. Небитно је да ли Срби имају своје представнике у тим институцијама. Они су у њима мањи од макова зрна, а народ буквално на одстрелу. Радмилин пример то доказује.

Остали проблеми које су људи износили говоре о некој врсти неправде, небриге, која се трпи од институција којима руководе Срби, и које су – у највећем броју – у надлежности државе Србије. Морам да признам, очекивали смо бар неки позив на одговорност. Ако је стање на терену такво да се станови у Грачаници и Лапљем Селу – намењени социјално угроженима, младим брачним паровима и расељеним лицима – дају добро ситуираним појединцима , неко мора да се позове на одговорност.

ЗАЧАРАНИ КРУГ
Требало би преиспитати ко се и како запошљава, ко и зашто отпушта са посла. Зар би председник државе требло да решава наобичније проблеме људи, а толико је других који њима треба да се баве јер им је то у опису посла.

Могао је Вучић пет дана без прекида да прича са народом и опет не би чуо сву муку Срба са Косова. То су проблеми наслеђени од предходних власти и нико да крене да их решава, јер се све врти укруг. Довољно је да појединци “прелете“ из једне партије у другу и одмах седају у директорску фотељу неке од државних институција и настављају да не раде ништа, односно да раде само за сопствене интересе. За такво стање није одговорна Приштина већ Београд, и зато стање мора да се поправља тамо где држава Србија још увек има потпуну контролу, јер је ситуација тешка.

Сви су чули како Вучић каже да из кафане доведу Срђана Поповића ,председника општине Грачаница, да га пита колико станова има. Није био у кафани, али није ни у сали. Нико од локалних политичара није био у сали.

Недавно су представници Српске листе у парламенту ,,државе Косово“ одали почаст преминулом хашком осуђенику Харадину Баљи. Правдају се да су им искључили превод па нису разумели. Хоће ли тако изгубљени у преводу да гласају за неке много важније ствари?

Људи који нас представљају су наша рак рана. Њимa смо гурнути у руке, и то је страшно. Ако је у интересу државе Србије да на Косову и Метохији Срба буде, онда одатле треба почети. Када би прави људи били на правим местима, онда не би било потребе да председник обезбеђује тракторе, живину и стоку.

На крају ћу поновити да је свака помоћ Србима на Косову и Метохији добро дошла ,али, ако позива на одговорност нема, онда се намећу питања: Да ли је ово био кампањски посао? Ко ће пажњу посветити онима који до сале из овог или оног разлога нису могли, а притиска их много већа мука и неправда од свих које су се оне вечери чуле?