,,Проширење“ као смоквин лист геополитичке импотенције Европе

„Малигни“ утицај Русије и даље је много лакше „продати“ на Западу, него што је то објашњење да је НАТО дословце окупирао Европу

Изазвана тројном инвазијом Енглеске, Француске и Израела на Египат након одлуке тадашњег египатског предсједника Насера да национализује Суецки канал, Суецка криза, иако се догодила у јеку Хладног рата, парадоксално је на тренутак ујединила тада љуте противнике — САД и Совјетски Савез. Две силе су оштро осудиле англо-француски упад у Египат, што је на крају резултирало повлачењем британских и француских трупа.

Нарочито понижење за Лондон и Париз представљао је званични став Вашингтона, који је, иако савезник у оквиру НАТО-а, захтијевао безмало ултимативно повлачење француских и британских војника из Египта.

Поред тог што је овај инцидент у пракси потврдио да интереси НАТО савезника најчешће уопште нису конвергентни, у Суецкој кризи Америка је Британији и Француској брутално ставила до знања да више немају могућности да независно дјелују. Водеће западноевропске земље Британија, Француска и Њемачка добро су схватиле поруку Вашингтона, али су, свака понаособ, извукле сасвим различите закључке.

Британија је, схватајући своју релативну слабост у односу на главне свјетске играче — Вашингтон и Москву, практично одустала од политике европског јединства, и опредијелила се за политику сталног потчињавања америчкој вољи, што траје све до данас.

Генерал Де Гол, који је у то вријеме био на челу Француске, прозрео је да ће његова земља у оквиру НАТО-а, иако важна, имати само другоразредну улогу у одлучивању, као и да ће Француска у НАТО-у увијек бити заточеник интереса и воље англоамеричких „савезника“. Како би осигурао какву-такву аутономију и независност Француске, Париз је убрзо објавио да креће у самосталну производњу нуклеарног оружја.

КАКО ЈЕ АДЕНАУЕР ЗАМИШЉАО ЕВРОПУ
За разумијевање данашње геополитичке позиције Европе, или прецизније Европске уније, можда је, ипак, из тог времена најсликовитија епизода са Конрадом Аденауером, првим послератним канцеларом Западне Њемачке, који се случајно 6. новембра 1956. године затекао у Паризу, управо дана када су Француска и Енглеска биле приморане да попусте пред америчким притиском у Египту.

Њемачки канцелар је тада француском министру спољних послова Кристијану Пиноу рекао да ниједна европска држава појединачно нема никакве шансе у надметању са САД и Русијом, осим ако се не уједине и створе Европу:

„Француска и Енглеска никада неће бити силе које би могле да се упореде са Сједињеним Државама и Совјетским Савезом. Исто се односи и на Њемачку. Њима преостаје само један пут уколико желе да одиграју одлучујућу улогу у свијету — да се уједине и створе Европу. Енглеска за то још није спремна, али ће јој Суецка криза помоћи да се духовно припреми. Ми немамо времена напретек: ваша освета ће бити Европа“, казао је Аденауер.

Заиста, страх и констернација Европљана да би у сендвичу између два колоса као што су САД и Русија могли да буду само марионете и нијеми посматрачи у свјетским пословима, натјераће првенствено Париз и Берлин да већ следеће, 1957. године створе Европску економску заједницу, и отпочну француско-њемачко приближавање које ће касније кулминирати „Уговором о пријатељству и сарадњи“ који ће Де Гол и Аденауер потписати 1963. године.

Европска економска заједница формирана 1957. постаће претеча Европске уније, која под тим именом фигурира од 1992. године, и Мастрихтског уговора који ју је конституисао под тим именом. У том смислу, Европска унија није ништа друго до империјална творевина, настала из напора превасходно Њемачке и Француске да се „уједине и створе Европу“, како је то прије неких шездесетак година јасно формулисао западноњемачки канцелар Конрад Аденауер.

,,МАЛИГНИ“ УТИЦАЈ РУСИЈЕ КАО ИЗГОВОР
Вријеме је мајсторско решето, а оно је несумњиво потврдило и да је закључак који је Британија извукла након Суецке кризе — да треба да остане у сјенци политике и доминације Сједињених Држава — на снази и данас. Након чланства у ЕУ, „брегзит“ је дефинитивно показао да је Лондон политику европског јединства напустио на неодређено вријеме.

Ових дана ЕУ након година индолентности и „замора од проширења“, поново шаље сигнале да је Западни Балкан за Брисел веома важан. Крајњи парадокс поновног интересовања Европе за регион је тај што и даље бројни еурофили на томе имају највише да захвале Русији и Кини. Једно од правила геополитике је да, наиме, вакуум силе није могућ, и да се опадање присуства и утицаја једних сила увијек попуњава нарастајућим присуством конкурената.

Европска унија, иако замишљена као империја која треба да у економском, политичком и безбједносном смислу парира другим великим силама, до сада је показала да није кадра да утиче ни на збивања у сопственом дворишту. Балкан и југоисток Европе су за то најочигледнији примјери, у којима у војном смислу примат у потпуности преузимају САД путем НАТО-а, док у економском смислу Кина свако мало у формату 16 + 1, окупља државе Централне и Источне Европе како би учврстила свој економски продор у Европи.

Једини разлог због чега се искључиво државе попут Кине, Русије и Турске представљају као опасност по интересе ЕУ на Балкану, док се ширење НАТО-а тенденциозно прећуткује, јесте тај што је „малигни“ утицај Русије и даље много лакше „продати“ на Западу, него што је то објашњење да је НАТО дословце инструмент који служи за окупацију Европе од стране Вашингтона.

Истовремено, регион су протеклих дана обигравали мисионари Брисела који би требало да убиједе државе у региону да је европска перспектива и даље жива, и да су магловита обећања о „европским вриједностима“ конкретнија од реалних инвестиција са Истока или ширења војног утицаја Сјеверноатлантске алијансе. У свијету у којем као никада у историји на сцени поред САД и Русије имамо и феномен незадрживог надирања Кине као треће велике силе која у догледно вријеме претендује и на сам трон свјетске доминације, постављање често неприхватљивих услова према земљама Западног Балкана дјелује заиста неубједљиво. Заправо, све више се чини да стратегија проширења Брисела на Западни Балкан представља само један од последњих покушаја Европске уније да првенствено себе убиједи да се и даље нешто пита, па макар и у сопственом дворишту.

 

Аутор Небојша Поповић

 

Извор Спутњик, 12. фебруар 2018.