Ментална „кула од карата“

Једина препрека злу, оличеном у власти у сенци најмоћније државе данашњице, остаје морал америчке, али и сваке друге нације

„Човек који ништа не чита боље је обрзован од онога који чита само новине… Они који желе да остану у незнању и слободни, желе оно што никад није било и никад неће бити.“
Томас Џеферсон

Централна обавештајна агенција САД (CIA) 1950-их година је покренула тајну операцију под називом „Птица ругалица“ (Mockingbird) са циљем да организује утицај на јавно информисање. Према декласификованим документима, операција се састојала од тога да се ангажују водећи амерички новинари и образује мрежа за промоцију гледишта CIA, као и да се као фасаде финансирају студентске и културне организације и часописи. Како се операција развијала, почела је да бива средство утицаја на стране медије и политичке кампање, паралелно са деловањем других организационих јединица CIA. Куриозит ове операције, са аспекта Србије, представља то да ју је, након што је један од њених иницијатора Ален Далс постао директор те агенције, водио Френк Визнер, отац Френка Визнера који је био изасланик САД о статусу Косова у тзв. Међународној контакт тројци.

Информационо доба је продубило могућности утицаја у јевном простору. Почетком 21. века, технолошке компаније развијају планове о начинима прикупљања података о опредељењима корисника за животне стилове, ради прављења онлајн психолошких профила, у циљу ширења могућности надзора и инвазивних техника рекламирања и рударења за подацима, на основу предвиђања личних афинитета корисника. Тако је, на пример, Google имао план да микрофоне уграђене у уређаје користи за остваривање увида у звукове у позадини и рекламирање усмерава према склоностима. Данас, Google Home и друге апликације “кућне помоћи” Apple-а и Amazon-а имају ту могућност. Није, стога, изненађујуће да се ове компаније активно укључују и у политичке кампање.

Наведено представља застрашујућу илустрацију контроле којој смо изложени у нашим свакодневним животима, а уједно отвара и шира питања. Колико отуђена од стварности може да постане политика којој ово води, указује најава британске премијерке Терезе Меј да ће „у интересу националне безбедности“ образовати посебан тим за надзор коментара на интернетu (у Британији се због коментара на мрежи годишње ухапси 3.300 лица), док се истовремено у државу којој је премијер враћа стотине обучених џихадиста, као слободни људи, без надзора. Сличан је тренд и у већини држава ЕУ.

СИСТЕМСКО ПЛАСИРАЊЕ ИНФОРМАЦИЈА
Обликовање јавне свести и пласирање дискурса у самим САД је довело до тога да је, данас, велики део спољнополитичких неуспеха ове државе последица непрепознавања успеха. Амерички порески обвезници бивају цеђени упорним настојањима своје власти да намеће немогућу представу „победе“. Када циљ постане стварање или преобликовање нација где за то не постоје услови, победа није ни могућа, али зато улагања бивају све већа. Неолиберална елита, још више од неоконзервативне (коју је за Обаминог мандата потпуно подчинила), испољава се без осећаја за поступност и нијансе у остваривању циљева, већ очекује безусловно и потпуно потчињавање и, како смо се на својој кожи уверили, невољна је и неспособна да прихвати било какав други облик „победе“ као задовољавајуће остварење циља. Овакав приступ временом је подрио вредносни концепт праведног, у војној и, генерално, у спољнополитичкој доктрини.

Кад се ради о пласирању дискурса у јавни простор, обавештајни естаблишмент САД је током мандата Била Клинтона одустао од прикривеног деловања, како би по правилима струке требало да раде. Током бомбардовања Србије 1999. године, на пример, у централи наводно приватне медијске компаније CNN у Атланти била је стационирана група из јединице за психолошке операције из Форт Брага у Северној Каролини. Још отвореније у функцији обликовања мњења, како се испоставило често и дезинформацијама, мејнстрим медијске куће су деловале у периоду администрације Џорџа Буша у такозваном рату против тероризма.

Поруке које се овако пласирају шире се до људи преко локалних медија, невладиних организација и научних рaдника и тако се окупира јавни простор. Сврха мејнстрим медија у пласирању порука и дискурса на нетранспарентан начин јесте да буду мултипликатор снаге поруке. Практично, они су сурогати који испоручују поруке и фингирају непосредну спознају истине. Тај процес је данас дошао у фазу да бивши руководиоци америчких обавештајних служби постају непосредно коментатори за водеће глобалне медије, а врхунац је такав професионални ангажман Џона Бренана и Џејмса Клапера, доскорашњих челника CIA и националног обавештајног система. Проблем се тако усложњава због чињенице да амерички приватни глобалистички медији постају парадржавни, на потпуно нетранспарентан начин. Они, због тога, више нису у функцији информисања јавности, већ непосредног обликовања глобалног јавног мњења.

Информационо доба мултиплицирало је капацитете обликовања индивидуалне свести. Наиме, данас је могуће организовано коришћење глобалних провајдера интернет услуга (који листом имају споразуме са америчким агенцијама) за прикупљање метаподатака и на тај начин провера утицаја који се врши преко медија. Фанатично инсистирање америчких и британских неолиберала на оправдању за своје изборне поразе у наводно организованој Твитер и Фејсбук кампањи Русије, за шта не успевају да нађу конкретне доказе, потврђује да су свесни домашаја оваквих метода.

Да ли су локални медији и невладине организације који шире овакве поруке свесни позадине, или се само понашају опортуно, индивидуално је питање. Оно што је проблем је парадокс да је јавни простор приватизован, а логика капитала потискује потребу трагања за вестима, што медијски простор излаже утицају оних који могу да достављају информације. Тако, на пример, читав свет је веровао да је Ирак имао оружје за масовно уништење, само зато што је спроведена кампања која је тако нешто тврдила, упркос томе што се испоставило да ова информација није тачна. О томе каква све предубеђења постоје за Србију и Србе, без икакве чињеничне подлоге и упркос томе да су Срби и Србија највеће жртве распада бивше СФРЈ, не треба посебно подсећати.

Развој догађаја у САД, након избора председника изван неолибералног естаблишмента, омогућио је да се наслуте размере отуђености тамошњег естаблишмента који је кројио глобалну политику и утицао на обликовање политика у државама широм света. Администрација Барака Обаме, која је неговала реторику о људским правима, демократији и владавини права, а испоставила се повезана са завереничким обавештајним естаблишментом, није спровела поступке због примене мучења и незаконитих задржавања на својој територији, иако су били бесциљни јер тако добијена признања нису могла бити коришћена на суду. Али зато су прогањали дојављиваче, попут Едварда Сноудена и многих савесних припадника обавештајних агенција, о незаконитом деловању одметнутих делова обавештајног естаблишмента. Сличан пример незаконитости су ликвидације дроновима, без утврђене кривице и одлуке суда, већ само на основу обавештајних података.

Aмерички „очеви оснивачи“ често се цитирају, с разлогом. Њихове процене изазовима за демократију остале су актуелне за спречавање владавине изван закона (тираније). Једна од њих била је и обазривост у погледу институције стајаће војске. Они су, између осталог, резоновали да је праведан рат нужно одбрамбени и да их, као такве, по правилу војују народне милиције. Ако се води рат који није одбрамбени подривају се правни и морални темељи нације. Данас, Пентагон је ангажован у око 100 држава и испољава незајажљивост за финансијама и даљим ангажовањем. Како нема вечне окупације, рацио те незајажљивости по логици ствари нису интереси нације.

Обавештајни модел развијен у неолибералном глобализму, чини се, почива на шпијунирању грађана. Логика владавине права налаже да примену мера надзора грађана мора одобрити суд. Секуритизација што ширег круга тема, као полуга неолибералног тоталитаризма, не трпи контролу. Тако је – упркос томе што је од 1979. до 2013. од 35.000 предлога суд одбио само 12 предлога за примену мера – образован посебан тајни суд који би требало да одобрава мере према обавештајно индикативним лицима.

Треба имати у виду да су још почетком 70-их година 20. века две конгресне комисије (Черчова и Спајкова) утврдиле злоупотребе CIA оперативним радом у земљи. Управо ова новотарија у правосудном систему одобрила је FBI-у да надзире опозиционог кандидата и њему блиска лица на основу фабриковања инсинуација, за рачун кандидата естаблишмента. Шире посматрано, коначно је отворено питање оправданости разних посебних, специјалних и слично помпезно названих тела која би, изван редовног система управе, требало да се баве питањима од јавног интереса у затвореним круговима.

На тајним каналима и наративима изграђен је савез између власти у сенци и медија, као и дубоке државе, као интересна сфере успостављена око доминантног извора капитала. Овај савез, како се види на примеру САД, данас, практично представља четврту грану власти, по чему у значајној мери подсећа на партијску организацију у бившој СФРЈ (тзв. „седма република“ СФРЈ).

Оно што је неолиберални глобализам урадио широм света, од разарања држава, сиромашења грађана, приватизације јавне имовине и другог, тешко би, упркос пропаганди, било лако прихваћено. У подлози ових процеса, који редовно завршавају на штету најширих слојева, увек је мобилизација јавности. Поједностављено гледано, логика је да се направи „рат“ (борба против нечега као „непријатељског“) и дође у позицију да су скоро сва средства допуштена и закони престају да буду препрека.

На америчком примеру видимо да је увек је ту укључен исти политички кадар, попут Џона Мекејна, као политички фронтмени, а процесима управљају шефови тајних служби. Тако је у случају организовања напада на председника Трампа, за непосредни објекат интересовања FBI био означен члан његовог тима, Картер Пејџ, као непријатељски агент, иако је претходно радио за FBI према Русији и од 2013. до 2016. године био сведок тужиоцима Приту Брахари и Филу Браудеру у судском поступку за шпијунажу. Довољно је било да се наметне дискурс о „руској претњи“ да се питање доказа и основа није постављало ни пред тајним судом, ни у јавности.

За обичне грађане широм света, који се држе у убеђењу како је неолиберални концепт еволутивни напредак, резултат овог комплота је раширена пракса да се као прихватљиво намеће да се жртвују слободе, финансије и владавина права за наводну безбедност. Проблем је, међутим, то да ако се све секуритизује и препусти тајности, онда се све своди на силу, што уводи ризик неконтролисаног насиља као алтернативи примени појединачних аката принуде.

ЕЛИТИЗАМ БУЏЕТСКИХ ЈАСТРЕБОВА
У функцији пријемчивости механизма, у коме се јавни дискурс гради тако што медији добијају кључне тачке од тајних служби, а хијерархија почива на дубоко уграђеном „племству“, делују индустрија забаве и научно-образовне институције. Тако се јавни простор претвара у простор наметања паралелне стварности и моралне хипокризије, у интересу владајуће елите у неолибералном окружењу. Принципијелна бахатост неолибералног естаблишмета, која се у јавном простору прикрива и рационализује, почиње у центру моћи глобалистичке неолибералне елите. Рањивост тог механизма проистиче из неопходности да се перманентно прикрива отуђеност и контрадикторност одлука.

Пример отуђености је када, у јеку расправе о потреби да се буџетски расходи смање, амерички државни секретар Рекс Тилерсон одобри 600.000 долара за кампању едукације о родној равноправности у Кенији. Не улазећи у рационалност ове кампање, ваља имати на уму да је родна равноправност једна од кључних темата глобалне неолибералне кампање, а да издвајање одобрава једини из администрације Доналда Трампа који остаје при „руској завери“. Уколико се има на уму да је прича о „руском утицају“ потекла из обавештајних кругова, то је по логици ствари морало бити доступно врху Државног секретаријата (министарства спољних послова). Уместо да се позабави мрежом у свом ресору који је иза бивше државне секретарке заостао у функцији власти у сенци, Тилерсон, бивши нафташ, одобрава кампању која, не само да не одражава став јавности у погледу трошењу буџета, већ иду у прилог проскрибованој спољној политици, која је користила нафташке (банкарске) полуге.

Пример контрадикторности је фактички комунизам за најбогатије у нечему што се назива лешинарски капитализам (vulture capitalism), који је преко низа глобалистичких механизама етаблиран као норматив. Битна одлика лешинарског капитализма, у условима моћи власти у сенци и дубоке државе је блискост центрима моћи, односно тзв. „буразерство“ (crony). Пример буразерског капитализма је пословање Илона Маска („Тесла“). У Хонконгу његова производња возила имала је субвенције државе, које су умањивале цену за 80 одсто, а када су због мале продаје субвенције обустављене, запретио је да ће обуставити продају кола.

Маск (на слици испод) је и у САД добијао, кроз владине уговоре, четири милијарде долара субвенција, да би ракета коју је лансирао за Марс промашила целу планету, а возила су неуправљива јер тешке батерије нарушавају баланс Лотусове шасије. Сличан је и пример Џефа Безоса (Amazon), који дневно прави милијарде, а раднике тера да раде без сна, сталним евалуацијама и тежњом да их експлоатише као роботе-робове. Приватни гиганти који су после краха финансијског система 2007 добили субвенције наводно либералне државе да опстану у ауто индустрији, GM и Форд, данас се баве рударењем података и улажу у вештачку интелигенцију, јер је очито да надзор података из умрежних кола интересантан за добијање државних уговора.

Одговорност за рационализацију тих аномалија је и на образовању. Интелектуални слој у формирању, као друштвени стуб, обликује се без критичког мишљења и постаје подложан симболичкој комуникацији и медијима. Форсирањем подложности групном мишљењу формира се потенцијал за „друштвено мишљење“ и, сходно томе, обликују опортунисти, којима је лако манипулисати.

Из угла дубоке државе, којој се за разлику од власти у сенци не може оспорити основаност битних интереса за нацију, резултат су велика улагања која не дају квалитетне резултате, попут све чешћих примера прескупих пројеката авиона и бродова који нису у складу са захтевима експлоатације. Уместо санкција за расипање билиона долара, пројекти се настављају уз апологетику у јавном простору, а технократској елити одобравају се додатна средства. Глобалистичка неолиберална елита наметнула је модел предимензионираних пројеката, зарад веће приватне добити о јавном трошку, широм света. Кулминација овог механизма је институционализација приватно-јавног партнерства, дубоко логички спорне конструкције, која омогућава да приватни капитал остварује добит системским улагањем у јавна добра, односно њиховом приватизацијом.

Општи резултат је да амерички буџет, али – у складу са диктатом неолибералног естаблишмента – и буџети држава широм света постају начин да се исисавају паре за сервисирање отуђене бирократије и финансијске елите. Опседнутост неолиберала опорезивањем довела је до тога да их називају „буџетски јастребови“ (budget hawks). Није, стога, чудно да бирократије расту значајно брже него шта расту приходи становништва, као ни то да јавни послови али и јавна управа постају бизнис. Толерантност становништва обезбеђује се преко субвенција за потребне носиоце апологетике и обликовање јавног простора, у медијима, образовању и индустрији забаве. У том контексту, сви који су жртве лешинарења називају се „губитници“.

Дан обрачуна, сасвим извесно, мора доћи, ако не пре, оно кад САД униште своју валуту. Тада ће кејнсијански принцип (да је дуг обавеза према самом себи и да га држава може игнорисати, односно да је инфлација показатељ развоја, те из тога изведена пракса – опорезуј грађане и расипај) – бити неодржив. Није, стога, изненађујуће то да је једна од највећих претњи коју су артикулисали окупљени у Давосу – здрав разум обичног човека, односно како они то зову популизам.

Овакав сценарио делује нереално, али је „Кућа од карата“ ипак постала стварност. Таква стварност препуна је симболичких и нетранспарентних механизама. Тако, на пример, Национални молитвени доручак организује америчка верска организација „Другарство“ (The Fellowship, The Family, the International Foundation), чији је прокламовани циљ да обезбеди другарски форум за одлучиоце да размењују учење Библије, молитвене састанке и верска искуства. На тој манифестацији не разговара се о политици, а председник САД је само гост, али се јавности приказује како је присуство овом догађају политички реевантно.

У позадини, међутим, „Другарство“ је 2004. године разобличено и као приватна интересна група која се не либи деловања у сенци. Испоставило се да је од организације Исламска америчка агенција за помоћ (Islamic American Relief Agency), која је била на америчкој листи ентитета повезаних са тероризмом, незаконито примила средства, која је, по признању њеног председника, проследила републиканском сенатору Марку Сиљандеру (бивши амбасадор САД у УН, неким чудом из најкорумпираније политичке средине у САД, Чикага, као и Барак Обама) да лобира да се ова организација скине са листе терористичких.

Такав ланац нетранспарентних веза коначно је експониран у „Клинтон фондацији“ (и „Клинтон глобалној иницијативи“), која је дословце наплаћивала договарање састанака са државном секретарком, под плаштом добротворне организације, због чега је на удару пореске службе САД.

Откивено јесте, али неолиберални глобалисти ће тешко одустати од борбе за поредак у коме могу системски да лешинаре становништво и државу, и сопствене и друге. Тако посматрано, покушаји власти у сенци да наметне изборног победника, затим да свргне изабраног председника, нешто што смо веровали да раде само у другим државама, експонирају да они нису, како смо наивно веровали, лоши, већ инкарнација зла. У политичком смислу проблем је, чини се, то да се контрола новца користи да се, кроз контролу информације и свести, елиминише сваки идејни плурализам.

Ширећи пропаганду коју пласира одметнути обавештајни естаблишмент, мејнстрим медији подстичу унутрашње поделе и урушавање морала нација, америчке пре свих, а затим и следбеника. У том контексту, носиоци који су тренутно интересантни су небитни, колико је битно уклонити структуру на којој почива глобалистички неолиберални механизам. Дарвинистичку грабежљивост може да спутава само етика самоограничења, која би требало да је својствена хришћанству.

Преведевно у свакодневицу, једина препрека злу, оличеном у власти у сенци најмоћније државе данашњице, остаје морал америчке, али и сваке друге нације.