Судњи дан немачких социјалдемократа

За многе тврдолинијаше SPD, слоган је: ,,Преживели смо Бизмарка, Хитлера, два светска рата, Стаљина и финансијски капитализам, сада морамо преживети и Ангелу Меркел“

Формирање владе у Немачкој се приближава кризној тачки. Главне странке десног центра (CDU/CSU) и левог центра (SPD) су постигле споразум о новој влади велике коалиције, сличну оној која је претходила септембарским изборима, без јасног закључка. Кризна тачка ће бити референдум о том споразуму у редовима чланова Социјалдемократске партије који плаћају чланарину и поседују партијске књижице.

Иако многи Немци гласају за SPD, свега око 460.000 њих је спремно да плаћа како би имало партијску књижицу у новчанику и, сходно томе, имало шансу да гласа за предожени коалициони споразум њиховог руководства са лидерком Демохришћанске партије канцеларком Ангелом Меркел. Ово је догађај без преседана.

СИТУАЦИЈА БЕЗ ПРЕСЕДАНА
Немачка политичка култура је усмерена од врха ка дну: институционални лидери одлучују, а обични службеници прате. SPD је недавно одржао националну партијску конвенцију која је вођи Мартину Шулцу тесно дала зелено светло за комплетирање коалиционих преговора са Меркеловом. Према немачкој политичкој традицији, то је требало да буде довољно за коалиционо формирање владе у року од пар дана.

Међутим, немачка политика данашњице се не уклапа у послератне традиције, што су септембарски избори демонстрирали. Политика постаје све фрагментованија, а лојалност партијама је рекордно ниска. CDU/CSU и SPD су некада делили 90 одсто гласова; у септембру су освојили свега 53 одсто, што је најгори резултат још од рата за обе партије.

Алтернатива за Немачку је стекла национални углед са 13 одсто, постајући тако утврђени политички глас на крајњој десници, што је нешто што су немачки лидери обећали Европи да се неће догодити. Неколико странака се недавно суочило са перспективном нестанка, укључујући Слободне демократе (FDP) које су се у септембру вратиле са ивице нестанка, и Баварске хришћанске социјалисте (CSU), који су у септембру гледали у понор, једва избегавши неуспех да пређу цензус од 5 одсто гласова потребних за присуство изборне листе у националној легислатури – Бундестагу.

Ово су ствари које не би требало да се догађају у Немачкој, али се догађају. Млађе гласаче и гласаче свих генерација на истоку (бивша Немачка демократска република) једноставно не занима шта ,,би требало“ да се догађа. Љути су због масовне имиграције из крајева изван Европе, ерозије јавног образовања и инфраструктуре, двосмерног система рада који млађим радницима ускраћује привилегије њихових родитеља, као и због плаћања за програме Европске уније.

Ова љутња би могла да делује чудно аутсајдерима с обзиром на то да Немачка данас ужива ниво запослености, јавних услуга и просперитета који надмашује чак и очекивања других европских земаља. Међутим, многи немачки гласачи су једноставно уморни од истог старог политичког руководства. Иако широко поверење у Ангелу Меркел остаје високо након 12 година на власти, ентузијазам за још један њен канцеларски мандат је низак, па и веома низак међу члановима SPD.

ЧЕТИРИ ПОУКЕ ЗА АМЕРИКАНЦЕ
Американци који посматрају овај процес би морали да имају четири ствари на уму. Прво, како нема прецедента о партијском референдуму поводом коалиционог споразума, предвиђање исхода је слично шибицарењу.

Друго, вођство SPD је невољно прихватило ово референдумско коцкање, пошто је свесно да партијско чланство не жели обновљену ,,Велику коалицију“. Зато је референдум гласање о поверењу Мартину Шулцу, који се показао као промашај на месту лидера партије. Штавише, референдуми су често политички маневри високог ризика јер генеришу негативност. ,,Да-не“ опције охрабрују фрустрације и бес међу гласачима, не приморавајући их да бирају алтернативе и њихове последице (како што је ,,брегзит“ демонстрирао).

Треће, многи чланови SPD су веома фрустрирани и љути. Они тренутне партијске лидере видео као бледе сенке прошлих величина као што су Вили Брант или Хелмут Шмит. Они верују да су два периода проведена у коалиционим владама као ,,пратећа виолина“ под вођством Ангеле Меркел били разорни за идентитет SPD, као и њену кохезију и морал. Њих вређа задирање у традиционално бирачко тело SPD, које долази и од левице и од десничарске Алтернативе за Немачку, што објашњавају годинама проведеним у коалицији.

Више од свега другог, они виде Ангелу Меркел као токсичну за њене политичке партнере (укључујући CSU и FDP). Многи чланови SPD – а нарочито омладинског крила JUSOS – сматрају да су њиховој партији потребне године у опозицији како би обновила свој смисао и привлачност код бирача. Учећи на примеру избора Џеремија Корбина у Партији рада Уједињеног Краљевства, JUSOS позива младе људе изван партије да купе краткорочно SPD чланство само како би могли да гласају ,,не“ на референдуму.

Четвро, партијско чланство у Немачкој нема адекватан аналог у Америци. Чланови SPD који ће одлучити о судбини коалиционог споразума дословно држе све у шаци. Они плаћају солидан новац из године у годину како би изразили свој лични идентитет као социјалдемократе. То није питање политичког опортунизма него уверења. Чланови SPD који плаћају чланарину и поседују партијске књижице веома озбиљно схватају историју и мисију њихове странке.

Они су поносни на SPD, која је најстарија странка у континенталној Европи, и верују да она остаје барјактар нелењинистичке левице у западном свету. Ово су озбиљне ствари, а не пуко питање тога ко ће добити канцеларију у ком углу Берлина. За многе тврдолинијаше SPD, слоган је: ,,Преживели смо Бизмарка, Хитлера, два светска рата, Стаљина и финансијски капитализам, сада морамо преживети и Ангелу Меркел“.

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

The National Interest