Дубока држава је веома стварна

Допринос расправи на тему ,,Да ли стварно постоји дубока држава" коју је покренуо часопис Национални интерес у издању март/април 2018

Наравно да постоји Дубока држава. Зашто је не би било? Чак и штуро разумевање људске природе нам говори да се власт квари или што би лорд Ектон рекао: Када је власт концентрисана и утврђена – биће злоупотребљена; када је концентрисана и утврђена у тајности – биће злоупотребљена у тајности. То је дубока држава.

МЕНАЏЕРСКА РЕВОЛУЦИЈА
Џејмс Бернам је то предвидео. Амерички филозоф и политички теоретичар (1905–87), у почетку троцкиста, а затим водећи конзервативни интелектуалац, написао је 1941. године да велики политички процес тог доба није била борба између капитализма и комунизма. Заправо је био успон нове „менаџерске“ класе која је стицала превласт у бизнису, финансијама, организованом раду и влади. Ова, како ју је он називао ,,надолазећа менаџерска револуција“, наићи ће на отпор, али ће бити недодирљива за противничке одговоре.

Како су менаџерске елите стицале све више моћи, често упражњаване на суптилан и невидљив начин, употребљавали су је тако да се све дубље уграђују у поре америчког друштва, како би могли да се заштите од оних који желе да их раскринкају.

Нигде ова менаџерска елита није тако јака, укорењена и заштићена у својој тајности као што је у ономе што је Двајт Ајзенхауер назвао војно-индустријским комплексом, додатно оснаженим обавештајним и другим безбедносним службама. Ту се америчка неуморна тежња за хегемонијом спаја са војним произвођачима, намеренима да испоруче оруђе за доминацију.

Сада не само да имамо стојећу армију са стотинама хиљада трупа у приправности, као у данима Хладног рата, већ имамо и трајне ратове, од којих данас траје њих девет, а ниједан се не води уз прикладно одобрење Конгреса. Ето колико се моћ учврстила, колико је менаџерска револуција оснажила и како дубока држава опстаје.

Мало ко из јавности зна шта се заиста десило са наводном Трамповом кампањом о „дослуху“ са Русијом, и како је истрага о овим узнемирујућим наводима изникла. Али знамо да смо видели дубоку државу у акцији.

Знамо да су америчке агенције објавиле документ „Процена обавештајне заједнице“ у ком се говори да су Путин и Русија стајали иза пуштања срамотних мејлова демократа са намером да помогну Трампу на изборима. Али исто тако знамо да то није била „процена обавештајне заједнице“ (уметнички термин који означава процес широке обавештајне анализе), већ рад једне контролисане радне групе.

Као што је рекао Скот Ритер, бивши обавештајац Корпуса маринаца и службеник за контролу наоружања, „ово намерно погрешно приказивање удруженог подухвата руских обавештајних служби баца сенку на одрживост анализе која подупире процене и закључке изнутра“. Са друге стране, документ је садржао сувише тврдњи и сувише мало доказа. Чак се и Њујорк тајмс у почетку подсмевао извештају, указујући на недостатак „тврдих доказа“ и тврдње типа „само нама треба веровати“.

САБОТАЖА ТРАМПОВЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА РУСИЈИ
Имамо све разлоге да верујемо да је непотврђени срамотни извештај о Трампу, који је платила Демократска странка и изборна кампања Хилари Клинтон (а до којег је на крају дошао FBI) искоришћен за добијање национално-безбедносног налога како би влада могла да шпијунира Трампову изборну кампању.

Знамо да FBI није био довољно чврст према Клинтоновој у истрази о њеном неодговорном управљању мејловима, а затим смо сазнали и да је највиши званичник FBI, иначе укључен у  обе истраге (о Хилари и о Трампу и Русији) заправо имао симпатије према Клинтоновој и изразио интерес да уради све што може не би ли спречио Трампов долазак на власт.

Исто знамо да је својој љубавници приватно рекао да је, иако је сматрао да Трамп не може да победи, осећао потребу да ,,осигура“ спречавање таквог исхода, јер се „плашио да допусти ту врсту ризика.“ Знамо да се о овим питањима расправљало у канцеларији заменика директора FBI Ендрјуа Мекејба.

Даље знамо да је бивши шеф FBI Џејмс Коми преко посредника објавио разговоре са председником из Овалног кабинета који Трампу не иду у прилог. Знамо да је то урадио како би покренуо именовање независног истражитеља, потенцијалне смртоносне претње било којем председнику – нарочито овом слободоумном милијардеру.

Можда и најважније је то што знамо је да је све ово имало за циљ да сузи маневарски простор председника у провођењу политике коју је заговарао на изборима, и која је несумњиво допринела његовој победи. А то је било његово обећање да ће радити на побољшању односа између Сједињених Држава и Русије. Изгледи за овакву дипломатску иницијативу сада су равни нули. Трамп је по том питању изгубио. Дубока држава је победила.

Овај чланак је допринос расправи на тему ,,Да ли стварно постоји дубока држава“ коју је покренуо часопис Национални интерес у издању март/април 2018. године. 

 

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

 

National Interest