Бодови у гостима

Њима се добро смркло, а нама се отворило да нам помало сване

Не волим епитете типа ,,историјска посета“ или ,,историјски разговори“. Најпре зато што би свака посета и свако коришћење прилике за разговоре између српских и хрватских званичника морали да буду нормлана појава, те је свако предимензионирање таквих сусрета и подизање на ниво историјских апсолутно бесмислено. Ипак, епилози разговора између домаћина, Колинде Грабар-Китаровић и Александра Вучића као госта, заиста јесу историјски.

Најпре због чињенице да смо коначно доживели да се неки високи хрватски званичник, а у овом случају председник Хрватске, изабран вољом народа, дрзне да дође на неки српски скуп и да поручи окупљеним Србима у „Лисинском“ да су равноправни грађани као и сви остали. До сада је то у Хрватској било незамисливо, те је овакав искорак госпође Китаровић, таман и да није био искрен, заиста историјски.

Са друге стране, по први пут је неки председник Србије отишао да разговара са унесрећеним Србима и да на ниво најшире могуће јавности подигне у фокус њихове проблеме за које је мало ко имао слуха, али уједно и да их охрабри да се у Хрватској изборе за своја права и да очувају свој идентитет.

ПОРАЗ ЕКСТРЕМИСТА
Оно што је највећи бенефит за обе стране и што је свакако историјски јесте апсолутни пораз екстремиста, посебно у Хрватској. Тамошњи демонстранти заиста су изгледали као одбегли из луднице, те се први пут догодило да се шира хрватска јавност, иначе жестоко уперена против Срба, истински почела да се стиди својих сународника који су по Загребу уз усташке симболе арлаукали против Вучићеве посете.

Но, како свако гледа свој интерес, тако и аутор овог писанија покушава да сагледа бенефите за српску страну које је Вучић остварио, односно, фудбалским речником, донео као бодове са гостовања. Поред већ поменутог истицања проблема Срба, који се сада чак ни у хрватској крајње конзервативној јавности не могу никако избегавати, Хрватска ће морати да започне, макар декларативно, са искорењавањем усташтва из свог друштва.

Стичем утисак да је то увидела и сама Колинда Грабар-Китаровић, те да је за будућност Хрватске одлучила да игра на карту мекшег национализма, без усташких симбола, што за Србе свакако може да буде од користи. Разлог је врло прост, а то су економски проблеми Хрватске са којима ће додатно бити суочена јачањем Србије.

Криза око „Агрокора“ из темеља је уздрмала Хрватску и нема никакве дилеме да ће, када Србија изгради пругу према Будимпешти, Хрватска остати слепо црево, те је брже-боље морала стићи реакција са Пантовчака да се реконструише пруга Београд-Загреб, што Србији свакако иде у прилог, док Хрватска тиме хвата сламку спаса за своју економију.

Ипак, да би се то остварило, Србија се мора приволети на боље односе, а бољи односи се могу правити једино ако се сама Хрватска суочи са невиђеном дискриминацијом коју је до сада чинила према Србима, али и ако лагано крене у елиминацију проусташког утицаја на правосуђе и друштво у целини.

ШТА ЋЕ ХРВАТСКА МОРАТИ ДА УРАДИ
У најмању руку, што се тиче односа према Србима, Хрватска ће морати да крене у процес апсолутног враћања имовине коју је отела Србима током рата, без икакве задршке, јер свуда у цивилизованом свету право својине је неприкосновено.

Такође, мораће да престане са применом или евентуалним новим доношењем дискриминаторских закона према Србима, а посебно ће морати да прекине са чувеним тајним оптужницама. Наравно, неће све ово одједном кренути, али је добро да се тема отворила, а на нама је да сада будемо упорни и то је Вучић одлично схватио. Њима се добро смркло, а нама се отворило да нам помало сване.

Оно што такође може да иде на нашу воденицу је чињеница да би Срби могли да постану веома важан фактор за бројне одлуке унутар Хрватске, јер што је боља њихова организованост, на којој ће Србија у оваквим околностима свакако радити, то су веће шансе за јачање њиховог утицаја.

Отуда, Вучићу се мора честити на тактици коју је изабрао и на свему што је стоички поднео током боравка у Загребу. Вратио се у Београд као неретко Црвена звезда са ,,Максимира“ када је доносила слатке бодове из мечева са Динамом.

Но ово је политика, а не спорт, а од ње зависи живот. Ни Срби, ни Хрвати неће живети срећно ако своју срећу граде на туђој несрећи. Срби су то одавно схватили, а Хрвати су ваљда на почетку да то схвате. Колиндине најаве вуку у том правцу, али кога су змије уједале и гуштера се плаши, те ћемо прве резултате вероватно моћи да сагледамо тек за који месец.

 

Аутор је народни посланик и члан Председништва Српске напредне странке