Иконописац

Прича о Григорију Журављеву, иконописцу рођеном без руку и ногу

Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.

Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.

Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.

НАДАРЕН, НЕ ЗАБОРАВЉЕН
После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.

Тако се једном десило да су сеоска деца отишла на реку заједно са дечаком богаљем. Сви су пошли на купање, а Гришу су оставили на брдашцету поред реке. Тада се на њега сручио орао. На очиглед престрашене деце, птичурина је однела обрубљено тело пут неба. Срцепарајући дечји крик, чини се, уплашио је орла који је испустио свој плен. ”Анђели су подметнули сламу” расуђивали су у селу, када су подигли Гришу неповређеног са земље.

Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.

У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.

Григорије је волео да посећује храм, када га је на литургију носио брат. Ноге су му биле закржљале, али је свеједно могао да се некако креће на коленима. Везивао би ремен од рамена до ногу да причврсти кожне назувке, и на тај начин се, да не оптерећује никога, испотиха кретао по цркви.

Године 1885. у часопису ”Самарске губернијске новости” објављено је: ”Журављев је замислио да би било добро научити сликати уљаним бојама – праве слике. И ето, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.

Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.

Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.

У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.

Григорије је обожавао да учи, много је читао, кућна библиотека била је велико благо. Већ одрастао, он је заједно са братом Афанасијем завршио Самарску Мушку гимназију. Самостално је изучавао цртање и анатомију. Године 1884. Журављев се обратио Самарском губернатору, који је увек био део живота живописца-богаља, са молбом да пошаље икону Николаја Чудотворца царевићу Николају, будућем императору Николају Другом.

ПИСМО ЦАРЕВИЋУ
У личном архиву генерала губернатора А. Д. Свербејева сачувано је писмо адресирано од Журављева царевићу: ”…Ваше Императорско Височанство, покорно и усрдно… желим да Вам представим икону Светитеља и Чудотворца Николаја, коју сам живописао устима, а не рукама, из разлога што због своје природе немам силе у рукама и ногама. Живописао сам ову икону по промисли Свемогућег Бога, који ми је допустио да дођем под капу небеску. И даровао ми је дар. Затим се открила покретност мојих уста, са којима управљам својим радом по вољи Божијој”.

Царевић је икону милостиво примио. Ускоро је Император Александар III позвао Журављева у петроградски дворац. Тамо је сељак иконописац насликао портрет породице Романових. Постоји легенда, да је на повратку из Петрограда, против своје воље, доспео у путујући циркус. Пола године су водали Григорија свуда, и показивали га публици као наказу. Великим трудом посрећило му се да се врати на родну груду.

Цар је тада одлучио да му додели месечну пензију у износу од 25 златних рубаља, док је самарском губернатору било наложено да ”пода Журављеву коњски превоз за лето и зиму”. По сачуваним сећањима становника Утевке, Григорије је био веселе нарави, волео је да се шали. Често је да би забавио децу, узимао бич у зубе пуцао њиме.

Утевска камена црква подигнута у част Свете Тројице прављена је по цртежима и под непосредним руководством Григорија Журављева. По његовим скицама осликане су све фреске у цркви.

— За храм Журављев није радио само иконе, већ и огромне фреске, прича настојатељ храма свештеник Анатолиј Копач. – Када је он осликавао цркву, нарочито куполу, кожни ремени којима се опасавао да би могао да лебди испод свода  усецали би се у његово тело, ломили би му се зуби. То је био подвиг…

На куполи су осликани Света Тројица и седам Арханђела. На фрескама су апостоли Јован Богослов и Андреј Првозвани, московски митрополити Петар и Алексиј. Сасвим недавно почео је да се појављује лик Светог Симеона Верхотурског. Самарска епархија заједно са властима губерније много ради на томе да се не заборави чудесни иконописац. У епархијском црквено-историјском музеју и у Самарском обласном историјском музеју већ неколико година изложене су његове нерукотворене иконе.

— Слава Богу што се у наше време васпоставља историјска правда и одаје дужно поштовање таквим талентима, као што је био живописац Григорије Журављев, рекао је архиепископ Самарски и Сизрански Сергеј. – Рођен са болешћу, али имавши дубоку веру и силу духа, он је стварао у име Божије и људско. Његове иконе зраче светлом Божанским, помажу људима.

Григорије Журављев се упокојио 1916. године. По благослову архијереја сахранили су га у порти сеоског храма. Све се то догађало у XIX веку, када су технологија и медицина биле неразвијене. И због тога подвиг Григорија Журављева дира ум и срце.

 

Приредио ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ