Ако хоћете да казните Русију, речи нису довољне

Путин је спреман да претрпи ситна понижења уколико ће тако унапредити и ојачати своју укупну стратешку позицију

Из неког разлога, међународна заједница никако да научи лекције скорашњих покушаја да ,,посрами“ Русију како би је приморала да се повинује њеним правилима и пуномоћјима, нити налази начине да створи притисак којим би Кремљ променио своје понашање. Овог пута дошао је ред да то покуша Међународни олимпијски комитет.

Русија се држала доброг старог правилника у реаговању на оптужбе да је њена влада систематски охрабривала употребу незаконитих супстанци како би унапредила перформансе спортиста који су наступали под руском тробојком, пооштравајући одговоре коришћене још након анексије Крима и оптужби за мешање у скорашње изборне процесе у Европи и Америци. Прво је наступило апсолутно и потпуно порицање било каквог непочинства – а и паралелно оправдање да свака велика сила крши правила када јој то одговара, али се једино Русија издваја због својих преступа.

,,СВИ ЋЕ ЗНАТИ ДА СУ ОНИ РУСИ“
Када су разматране санкције, Кремљ и повезане групе цивилног друштва су запретиле снажним контрасанкцијама уколико било какве мере буду предузете како би Русија била кажњена за своје непостојеће преступе, истовремено тврдећи да је то готова ствар и да је време да се ,,крене даље“.

Коначно, пре свега за домаћу употребу, званични руски одговор је истовремено био и ламент о томе како је Русија неправедно оптуживана (уз наговештаје да су руски успеси – у анексији Крима, примени ,,меке моћи“ и стварању олимпијских тимова који освајају медаље – пробудили љубомору и презир) и похвала вештој употреби силе која је омогућила Русији да ценкањем избегне било какву казну, па и да, у случају Олимпијаде, буквално остане у игри.

Олимпијски комитет је испрва спремао потпуну и свеобухватну забрану наступа руским спортистима на зимским олимпијским играма 2018. године. То би био корак без преседана. Међутим, изневши ову могућност реторички, Комитет је почео од ње да одступа у реалности, полако компромитујући своју првобитну позицију: Русији неће бити дозољено да учествује као репрезентација, али ће ,,олимпијским спортистима из Русије“ (OAR) бити дозвољено да се такмиче, док се забране односе само на одређене појединце који су очигледно кршили прописе о допингу.

Овом тиму није дозвољено да парадира под тробојком или да му буде интонирана национална химна, јер је он, у теорији, сачињен од ,,неутралних појединаца“ – међутим ништа не спречава велики број руских навијача да испуне трибине, машу заставама и дају до знања да такмичари ОАР у ствари представљају ,,мајку Русију“. МОК можда чак допусти руским спортистима да присуствују завршној церемонији као руски тим.

Као и са западним санкцијама – наметнутим због Крима, Украјине или избора – Москва развија високо креативне одговоре како би нашла начине да заобиђе казне. Руски председник Владимир Путин стога може гласно да негодује како је Русија издвојена ради понижавања, приписујући својој снази заслуге за превазилажење неких од ових рестрикција како би дошао до свог шездесетопроцентног решења (60 percent solution је банкарски термин који је популаризовао новинар Ричард Џенкинс, прим. прев.).

Истовремено, он може да каже да, противно првим изјавама МОК-а и западних влада, руски спортисти се ипак такмиче у Кореји и, како је рекао Рафаел Арунтинијан, који тренутно предводи америчке спортисте који се такмиче на играма: ,,Сви ће знати да су они Руси, носили заставу или не“.

КОРЛЕОНЕОВА ТАКТИКА
Чини се да се Русија померила од ,,мило за драго“ приступа западним санкцијама ка стратегији жалби и маневарбилности – при чему ово последње захтева вештије реакције које могу да привуку интересе појединих западних група (нарочито компанија) како би их охрабриле да минимализују или чак заобиђу санкције.

Упркос великом притиску од Обамине, али и Трампове администрације, Немачка је, на пример, доделила одобрење за изградњу гасовода ,,Северни ток 2“, док немачке компаније потписују нове уговоре са Росњефтом, главним руским енергетским гигантом који је под санкцијама, како би чвршће повезале руске и немачке енергетске и петрохемијске индустрије.

Настојања ЕУ и САД да спрече остварење руских планова за заобилажење Украјине нису задала веће ударце ни Северном току, ни повезаном пројекту ,,Турски ток“, а Русија наставља да шири своје војно и економско упориште у проширеном Блиском истоку. Путин и други званичници су приватно можда бесни због ситних понижења које су руски спортисти трпели у Кореји – једнолична сива одећа, употреба олимпијске заставе са пет прстенова – али, као и Дон Корлеоне у ,,Куму“, спремни су да трпе та понижења ако ће тако унапредити и ојачати њихову укупну стратешку позицију.

А Олимпијада им потврђује значајну стратешку лецију: до сада, реторика Запада о кажњавању Русије због њених преступа далеко надмашује његову спремност да на својој кожи осети борбу за наметање тих правила. На неки начин, МОК би боље прошао да није излетео са максималистичком позицијом о руском учешћу на зимској Олимпијади, јер оно што се протеклих месеци догодило не представља било какво искрено руско покајање за пређашња недела, него низ унилатералних концесија Олимпијског комитета које су поткресале иницијални шок потпуне забране за Русију.

Ово је опасан и нестабилан приступ у опхођењу према Русији: јака реторика праћена млаким делима. Посебно због тога што је Кремљ проценио да Запад делује невољно да наметне било коју казну која би и њега изложила великом трошку. Русији се већ враћа осећај да се може носити са примедбама Запада на њене потезе, и да ће се односи пре или касније вратити на старо.

Овај савет Валтера Липмана остаје једнако релевантан и након 70 година: Кад се ради о Русији, не можемо имати неравнотежу између наших изјава и акција. Насумичне санкције, војни гестови и грандиозне изјаве неће обуздати Русију или променити њен политички курс. Морамо или свести реторику на праву меру, како бисмо је прилагодили снази казне коју смо спремни да применимо, или сести и – са позиције снаге – преговарати о прихватљивим компромисима.

Овогодишња Олимпијада показала нам је сву бескорисност примене тактике посрамљивања уколико након ње не уследе озбиљнији потези.

Николас К. Гвоздев је шеф катедре Капетан Џером Е. Леви за економску географију и националну безбедност на Колеџу ратне морнарице САД и сарадник листа „The National Interest“

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

The National Interest