Menu
RSS

ПОХВАЛА МАЏАРУ [1]

nebojsakatic 0 0 468X10000НЕБОЈША КАТИЋ

О неолибералном аналитичком методу или супериорност логике и конструкта над емпиријом


У своја два текста, припремљена за научне скупове које организује Академија економских наука, Љубомир Маџар је, између осталог и осталих, критиковао и мене и моје ставове изнете у три рада [1].

Текст који следи је похвала Маџаревом делу и његовом моћном аналитичком и полемичком методу. Маџар је у мојим радовима нашао толико грешака, нетачности и нелогичности да у овом тексту нећу успети да их све покајнички набројим.

1. О ТЕМЕЉНОСТИ АНАЛИЗЕ И КВАНТИТЕТУ КОЈИ ПРЕЛАЗИ У КВАЛИТЕТ
Маџар је свој рад Мој обрачун с њима: пошаст претераног државног интервенисања (Маџар, 2014) [2] припремио за скуп који је одржан 20. марта 2015. на Економском факултету у Београду на тему Либералне и комунитарне опције у институционалној изградњи и економској политици. Приложени рад (без додатака) има 252 густо куцане стране (без прореда) и 146.082 речи. Комплетна верзија рада, са свим додацима, има импресивних 331 страну и 193.828 речи [3]. (Понегде у тексту сам овај рад називао и дужим радом.)

Темељност рада се још боље сагледава када се упореди рецимо, са чувеним Кејнзовим делом Општа теорија запослености, камате и новца, које броји око 126.000 речи. Још важније, Маџар своје текстове не оптерећује емпиријом, графицима, табелама, нити каквим другим јефтиним демонстрацијама егзактности које непотребно троше простор и деконцентришу читаоца.

Само сажетак [4] Маџаревог поменутог рада има 34 стране и 21.007 речи и, илустрације ради, троструко је дужи од мог рада (Катић, 2014) писаног за исти скуп који садржи приближно скромних 6.600 речи. Маџар само у сажетку три пута више каже но ја у целом раду.

О озбиљности и аналитичности Маџаревог приступа још јасније говори чињеница да је он на критику мојих текстова утрошио нешто преко 20.000 речи. Две Маџареве критике су дуже од сва три моја (критикована) рада, која заједно имају око 17.600 речи.

Свој дужи рад (Маџар, 2014), Маџар започиње медитацијама о Крлежи и сукобу на књижевној левици, и на то троши 16 страна и 9.955 речи. Медитације о сукобу на књижевној левици су за око 3.000 речи дуже од мог рада (Катић 2014) у коме се бавим либерализмом, комунитаризмом и српским економистима.

Други Маџарев рад Либерали и они други: алтернатива која то није (Маџар 2016) [5] је по обиму нешто скромнији, готово уздржан и има свега 119 страна и 68.902 речи. (Понегде у тексту сам овај рад називао и краћим радом.)

Овај рад је, поређења ради, једва нешто дужи (за само 10.000 речи) од познатог извештаја The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development, који је сачинила Commission on growth and development [6]. (На овај извештај ћу се вратити још једном.)

Навикнут на дуге текстове, поштовалац Маџаревог дела се овога пута осећа помало ускраћеним. Признајем да ме је и наслов рада помало разочарао.

Очекивао сам да ће нови текст носити ефектнији наслов, на пример, „Философија економске паланке“ или бар „Час анатомије“, и да ће почети дугим и функционалним уводом у коме би Маџар овога пута себе упоредио са Радомиром Константиновићем или Данилом Кишом. Надам се да ће ову моју добронамерну сугестију Маџар усвојити првом наредном приликом.

Превелика економичност у коришћењу простора као и наслов су уједно и једине замерке краћем Маџаревом раду.

Маџарев краћи рад приложен је поводом предстојећег скупа који би требало да буде одржан 04. новембра 2016. под насловом Наши научни спорови: велике алтернативе у изградњи институционалног поретка. (Читалац ће приметити да се први и други научни скуп значајно тематски разликују, те да овде није реч о понављању истог.)

У дужем раду (Маџар, 2014) Маџар се темељно обрачунава са „њима“, док се у краћем раду (Маџар, 2016) он обрачунава са „оним другима“, такође темељно. У оба рада реч је о истим људима које Маџар поименце критикује [7].

madzarЗначај Маџаревих радова се још јасније види када се они ставе у шири контекст. Западни економисти, који доминирају глобалном академском сценом, обично пишу радове који су око 3-7 пута краћи од Маџаревог краћег рада. У односу на Маџареве радове то делује крајње бледо и недоречено, и није чудо да је западна економска мисао у стању дубоке кризе, за разлику од домаће, која цвета.

Маџарево писање је и по дужини и по стилу романескно и не подлеже класичним категоризацијама. Овде можда није на одмет унети неку нову категоризацију радова као, рецимо, „економски роман-река“ или, с обзиром на нешто слободнију и лабавију структуру Маџаревих радова, „економски роман тока свести“.

2. УСАМЉЕНИ СУ ХРАБРИ…
Маџарев први текст носи наслов Мој обрачун с њима. То реферисање на Крлежу указује на сличност две судбине. Оно што је Крлежа представљао у југословенском књижевном и интелектуалном простору, Маџар представља у економском, и не само економском простору Србије.

Чињеница је да је Маџар усамљени појединац који се бори против навале агресивних антинеолиберала. Таква позиција носи висок ризик, а њена одбрана захтева велику храброст, чак већу од оне која је била потребна за одбрану марксизма у време социјализма. Да би се разумела храброст и усамљеност Маџара, треба погледати другу, противничку страну.

Маџар каже:

„Антилиберала у Србији никада није мањкало; била је то бројна и репродуктивно потентна врста. Биће да је та њихова бројност и склоност ка брзом мултипликовању повезана са околношћу да је у Србији сила и принуда, коју увек омогућава и обезбеђује држава, одувек била лакши и сигурнији пут ка моћи, утицају, богатству и другим животним дезидератима него што је то био случај са тржиштем. Увек је било мало оних који су се окретали његовој захтевној компетитивности и ризицима од којих ретко да престају а никад не изостају мучне главобоље.“ (Маџар, 2016)

Ко може боље сведочити о захтевној компетитивности тржишта, о ризицима и мучним главобољама, од српске неолибералне елите која је цео живот провела изложена тржишту и ризику? Све и да није била изложена тржишту, била је изложена ризику. Сам чин преласка улице у Београду чин је велике храбрости, а нема неолиберала који се томе није изложио. О животу пуном ризика неолиберали зато сведоче сопственим судбинама.

Маџар је у праву и у Србији се ништа није променило ни до данас. Организовани у кланове, финансијски и медијски снажно подржани, присутни у свим државним структурама и иним синекурама, потентни антинеолиберали већ 16 година одлучујуће утичу на економску политику Србије. Они при томе снажно промовишу једни друге, идеолошки профилирају генерације студената, а кроз чланство у уређивачким одборима форсирају публиковање антинеолибералне литературе. Томе се једноставно морало стати на пут без обзира на ризике и цену.

neokolonijalizam12Фигуративно речено, Маџар овде иде голим грудима на бајонете. Маџарево дело отуда није само манифестација дубоког знања и капацитета за велике синтезе већ је и манифестација доследности и интегритета, дакле онога у чему Србија тако видљиво оскудева.

3. …АЛИ И ЗНАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ СУ НА СТРАНИ ХРАБРИХ
У епиграфу свог текста (Маџар, 2014), Маџар цитира реченицу Мирослава Прокопијевића и њоме индиректно објашњава саму суштину интелектуалне супериорности неолиберала: „Људи оскудног знања никада неће бити за либерално схватање света, јер у таквом свету се пролази по резултатима, а не према дипломи, припадности клану или послушности“.

Откривши нам да је незнање сама суштина бића антинеолиберализма, Маџар, сада својим речима, даље појашњава:

„Пошто се нису довољно удубили у огромну, рекло би се скоро бескрајну литературу о либерализму, код њих се није појавио онај типични императив тачног поимања који неизбежно следи из темељног познавања неке ствари.“ (Маџар 2014)

Готово да би се ту могло и стати. Све заблуде антинеолиберала проистичу пре свега из непознавања готово космички бескрајне литературе о либерализму, па су стога они ускраћени за типични императив. (Читалац ће овде можда наслутити и суптилно, асоцијативно кокетирање са Кантовим категоричким императивом.) А, када императива нема, остаје само организовање у кланове, тако типично за антинеолиберале.

На први поглед може изгледати да је јако тешко да се утоне у либерални бескрај. Али, ако су неолиберали могли да утону у бескрај и да из њега изроне са типичним императивом, шта спречава антинеолиберале да учине исто? Шта, осим лењости?

4. О КАТИЋУ КАО АГИТПРОПОВЦУ И О МАЏАРЕВОМ ПУТУ ЗА ДАМАСК
У својој критици мене, Маџар између осталог пише:

„У својој објави ренесансе кејнзијанизма и општег окретања ка 'спасоносној' државној интервенцији Катић је на неки начин заводљив и опасан. Ствари које су нетачне он формулише са таквом тврдоћом и уверљивошћу да слабије обавештени читаоци малтене морају да му поверују. Најискреније, призвао ми је у сећање руководиоце агитпропа добрим делом одумрлих комунистичких партија, поготово из периода њихове владавине, који су пламеним речима знали да формулишу марксистичке и друге класно обојене пропозиције, да пук безмало није ни могао да их не узме озбиљно и поверује им. Такви су ми из основа преокренули слику света и учинили да добру трећину живота проведем са вером у марксистичку химеру.“ (Маџар, 2014)

Оставимо по страни што у мом тексту (Катић, 2013) нема објаве ренесансе кејнзијанства, већ пише сасвим супротно:

“Иако се данас често сугерира како је антикризна политика развијених држава последњих година кејнзијанска, то је далеко од истине, то је и нефер подметање кукавичијег јајета Кејнзу. Покушаји санирања ове економске кризе врше се пре свега монетарном експанзијом, по моделу који базира на Фридмановој анализи кризе из 1929. године” (Катић 2013).

(У духу свог романескног начина писања и анализе, Маџар моје текстове не интерпретира на бази онога што у њима пише, већ он често улази и у дубље слојеве моје подсвести.)

Посветимо се овде исповедној искрености Маџара. Он нам открива да је добру трећину живота провео у идеолошкој заблуди и то не кривицом свог „пучког“ поводљивог карактера, већ кривицом људи са кожним качкетима…, на које га и ја подсећам.

kompradorikopaonik02Не знамо када и каквом приликом је Маџар чуо глас одозго, и шта је довело до радикалног преумљења човека који је до тада каријеру градио на планирању привредног развоја. То на крају није ни важно – ако је Савле мога постати Павле, зашто један планер привредног развоја не може постати огорчени противник државе и планирања? Коначно, тај исти глас су чули и други заклети комунисти и марксисти, па су стару веру заменили новом неолибералном, дакако бољом.

Овде долазимо и до важног увида којим се може објаснити аверзија неолиберала према држави и јавној потрошњи. Побуна неолиберала против државе и њене неодговорности је побуна инсајдера. Шта рећи о држави која је трошила новац на студијска путовања, стипендије, плате и станове оних, који су деценијама студентима проповедали небулозе о планирању привредног развоја или о врлинама социјализма? Има ли поузданијих сведока те инхерентне неодговорности државе од оних који су државни новац трошили? Они сопственим животима и судбинама сведоче о томе. Тај дубоки, непосредни и аутентични увид уткан је у саме темеље неолибералне критике државе у Србији.

5. О ОДНОСУ ПРЕМА ММФ И МЕЂУНАРОДНИМ ФИНАНСИЈСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА
У свом тексту (Катић, 2014) сам критички помињао ММФ:

„…од основне чињенице се не може побећи – Србија је под пуним економским старатељством ММФ и присиљена је на његову горку медицину, најгорчу од када са ММФ сарађује.“

Критиковао сам и економисте који се увек слажу са странцима:

„Другу групу економиста чине поклоници ММФ, USAID, Светске банке итд., који у овим и сличним институцијама виде носиоце свеколике економске мудрости. Ови економисти попуњавају сва кључна саветничка, а често и министарска места, њихов задатак је да промовишу и спроводе политику иностраних институција, да говоре о нужности и непогрешивости политике која увек и свуда инсистира на малој држави, на приватизацији, на либерализацији и привлачењу страних инвестиција. Ставови ових економиста су мање општи, али су редуцирани – смањити јавну потрошњу и јавни дуг, уравнотежити буџет, смањити субвенције, продати јавна предузећа и … и даље нема.“

Осврћући се на те моје ставове, Маџар у свом краћем раду указује на још једно велико неслагање:

„Дубоко се и далекосежно Катић и ја разликујемо кад је реч о утицају међународних финансијских организација на економску политику ове земље. Он сматра да нас те организације потискују у понижавајући и (вероватно) експлоатацијом оптерећени колонијални статус, а је имам дијаметрално супротно, не тек донекле различито уверење. Најпре, ко год се лати било какве сарадње са Србијом, не може се овајдити. Ко хоће да оствари неку значајнију корист морао би да се окрене експлоатацији неке мало богатије земље. Impossibile est nudo vestimenta detrahere. Ако ишта, ММФ, а донекле и Светска банка уз њега, чували су нас од нас самих. Најздравију фискалну политику водили смо кад смо били под надзором ММФ. Ја се бојим од зла домаћега, нико не може тако темељно да нас урнише као наше политичке странке са својим вајним политичарима. Без повремене контроле ММФ појели бисмо своје властите уши“ (Маџар, 2016).

Маџар се супротставља мојој тези да смо у колонијалном статусу, и он, чини се, верује да су међународне финансијске институције инструмент добра, а не оруђе колонизације.

mmfaibИстовремено, и све стране компаније и банке које у Србији послују, по свој прилици, раде на своју штету. Овде Маџар ефектно поентира: „ко год се лати било какве сарадње са Србијом, не може се овајдити“, а потом исказ емпиријски појачава латинском изреком да се не може скинути одећа са голог човека. Иако Маџар то не каже експлицитно, може се наслутити да је овде реч о милосрђу странаца које је уткано у нови глобални поредак.

6. О ДУБОКОМ ПОЗНАВАЊУ ГЛОБАЛНИХ РАЗВОЈНИХ МОДЕЛА И СНАЗИ ЧИЊЕНИЦА
У свом раду, Маџар демонстрира и сјајно познавање глобалних модела развоја.

6.1 Пример Јужне Кореје

Ево како Маџар објашњава саму суштину познатог модела Јужне Кореје:

„'Филозофирајућа' наука може помоћи да друштво коначно увиди да нова радна места и толико потребан преокрет у трендовима БДП могу да му осигурају само, што јачи и успешнији, пословни људи, укључујући пре свега тзв. 'тајкуне', при чему држава може да буде корисна само у мери у којој те 'тајкуне' подржи и охрабри и са њима нађе заједнички језик, прилагођавајући се, баш као и у Ј. Кореји, њиховим потребама и развојним аспирацијама“ (Маџар, 2016).

Иако је, сигуран сам, прочитао и добро проучио литературу која се бави успоном Јужне Кореје и која тврди супротно ономе што Маџар наводи, Маџар се овде, бар судећи по цитираној литератури, ослања на домаћи рад Феномен Јужне Кореје Милоја Поповића из 1990.

Спадам у оне економисте који су веровали да је модел богаћења јужнокорејских тајкуна, све до диктатуре генерала Парка, почивао на корупцији и на пљачкању сопствене државе. Мислио сам да су тим правцем ишле „потребе и развојне аспирације“ пословне елите, будући да је то увек најкраћи пут до богатства. О овој теми сам писао у тексту Тајкуни и држава (кратка историјска лекција) [8].

Сада, после овог Маџаревог објашњења, схватио сам да су „дебеле“ књиге [9] о Јужној Кореји пуне неистина и антинеолибералне пропаганде. Ево једног типичног пропагандистичког цитата о Јужној Кореји:

„ …the strategy was imposed by an authoritarian government. The planning bureau largely took over the entrepreneurial function. It dictated the direction and pace of industrial development, controlled and mobilized the required resources, and implemented its plans with an array of policy instruments which affected prices and profits … The government, through its elaborate economic planning and effective plan implementations, dominated the growth process. The chaebols were the key agents for carrying out these plans. It was said that the government played the role of chairman in Korea, Inc., while chaebols functioned as its production units“ [10].

Насео сам пропаганди верујући да је држава „прилагодила“ тајкуне својим развојним циљевима – Маџар ми је објаснио да је било обрнуто.

Све и да је то емпиријски тачно, не може бити логично да држава буде кључ развоја. Отуда и сав бесмисао у оксиморонским кованицама типа „state-led growth”, или “state-led development”, или “developmental state”, које се често срећу у економској литератури.

С правом је Маџар одбацио и ревизионистички извештај Светске банке из 1993. под насловом The East Asian Miracle [11], а поготово бесмислену тврдњу да се динамичан економски развој може постићи и у друштвима у којима је расподела дохотка уједначена:

generalpark“…as we noted above, they had rapid, sustained growth between 1960 and 1990. This in itself is unusual among developing economies; others have grown quickly for periods but not for decades at such high rates. The HPAEs [High Performing Asian Economies] are unique in that they combine this rapid, sustained growth with highly equal income distributions” (страна 8).

6.2. Пример Скандинавије

У свом тексту сам, критикујући Хајека, написао следеће:

„Хајековштина, као метода игнорисања стварности, може се најбоље илустровати кроз његов однос према социјалдемократији. Редистрибутивна социјална држава неминовно срља у тоталитаризам – уверен је Хајек. Ако је то тако, врата пакла би данас морала бити у Скандинавији, мрачном простору тоталитарног ужаса. Хајек неће признати да је погрешио, неће ревидирати ставове, па му једино преостаје да игнорише скандинавски модел, правећи се као да он ни не постоји. То исто слепило за стварност, када се стварност не уклапа у либерални скрипт, карактеристична је и за Хајекове следбенике“ (Катић, 2014).

Овај пасус, чини се, послужио је Маџару не само да индиректно одбрани Хајека већ и да зада страшан ударац скандинавској социјалдемократији, од кога се она више не може опоравити. Маџар је знатно радикалнији и од познате Олсонове критике шведског модела [12]. Маџар каже:

„…у својој социјалдемократској ушушканости, и скандинавске земље по својим перформансама налазе испод пожељног знатно вишег доступног нивоа: АЛ о Скандинавији пишу као да је ту достигнут некакав ниво блаженства понад кога нема куд да се иде“ (Маџар, 2016).

Или:

„Важнија од тога је чињеница да је садашњи високи ниво развијености ове скупине [скандинавских] земаља остварен не уз институције садашњег социјалдемократског опуштања које штити појединце и од већих ризика и знатнијих напора. Систем уз који се Скандинавија дигла на садашњи импресиван развојни ниво ни издалека не личи на економске институције које ову групу земаља карактеришу данас. Напротив, био је то 'сурови' систем чврстог везивања дистрибутивних учешћа и економских награда за производне доприносе, систем у коме се много радило, готово аскетски апстинирало од текуће потрошње и много ризиковало, уз исходе који привредним актерима често нису били по вољи. Другим речима, не може бити ни говора да би, нпр., Шведска са садашњим системом институција и политика икада остварила дивљења вредан привредни процват какав је забележила у својој даљој и дужој прошлости“ (Маџар, 2016).

Маџар овде користи нове, оригиналне, неортодоксне појмове – „пожељни“ и „знатно виши доступан ниво“ економских перформанси, па отуда закључује да социјалдемократске земље не могу до тога да добаце. Маџар не квантификује пожељне и доступне економске перформансе, али оне су егзактне и познате – то су оне перформансе које би се скандинавске државе досегле да, на своју несрећу, нису скренуле са либералног пута.

svedskaКако је реч о кратком тексту, Маџар не упоређује садашње и некадашње институције скандинавских држава, али објашњава да оне ни издалека нису сличне. Ако нешто ни издалека није слично, зашто би се прилазило ближе?

Маџар не даје ни компаративну историјску анализу стопа раста скандинавских држава нити се позива на литературу и изворе када тврди да су се некада, вероватно када нису биле социјалдемократске, скандинавске државе много брже развијале. Никакви докази овде нису потребно, јер, све и да емпирија није на Маџаревој страни, као што најчешће није, логика свакако јесте.

Државе се могу динамично развијати само када су либералне, а када су социјалдемократски распојасане, оне стагнирају и не досежу тај пожељан и знатно виши доступан ниво.

У свом тексту сам написао:

“Које то силе не дозвољавају да у дебатни простор уђу и друге идеје, попут социјалдемократских, на пример? Зашто се не проучавају дирижистички модели источне и југоисточне Азије, или послератни (дирижистички) француски модел, на пример? Зашто нико не помиње или не проучава развојни модел Финске, до њеног уласка у ЕУ? Готових рецепата, наравно, нема, модели се не могу тек тако преписивати, експериментисати се мора, али то се мора радити на бази много ширег опсега идеја и искустава од оног који нуди либерална мисао” (Катић, 2014).

Са овом бесмислено тврдом и искључивом тезом Маџар завршава у само једној реченици:

„Катић такође полаже велике наде у коришћење страних искустава, што ће у регистру антилибералних заблуда овде у најкраћем просто бити означено као АЗ ВИ“ (Маџар, 2016).

Маџар има регистар антилибералних заблуда, а ова моја заблуда је шеста по реду и отуда ознака АЗ ВИ. Ова заблуда је везана за „некритичко инсистирање на искуствима других земаља као могућем обрасцу за наступ и деловање наше државе.“

На основу мог горњег цитата потпуно је јасно да ја слепо срљам за туђим искуствима, али Маџар, због сажетости рада, нема простора да ми укаже на разлику између некритичког и критичког инсистирања на искуствима других.

Може ли се краће и ефектније побити моја теза? Може ли у једној краткој реченици бити више истине, но у овој Маџаревој? Може ли се простор у тексту користити економичније но што то ради Маџар? Не верујем!

Сумњајући да туђа искуства могу помоћи, Маџар и неолиберали игноришу налазе већ поменуте Спенсове комисије правећи се да тај извештај не постоји. Привидни парадокс је утолико већи што је поменути извештај незаобилазан када су у питању модели и алтернативе привредног развоја.

Комисија за раст и развој формирана је 2006. године, с циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. Комисији је председавао нобеловац Мајкл Спенс, а у њеном раду је, поред 21 сталног члана из 18 земаља, учествовало још око 300 угледних стручњака који су проучили искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. [13]

Овде долазимо до првог апсурда. Сва та сила имена, памети и искуства није успела да сачини извештај који би био дужи макар од Маџаревог краћег рада. Како ту нема квантитета, ту не може бити ни квалитета. При томе, у тој папазјанији емпирије, табела и графика, човек се изгуби.

И најважније, тај извештај и његови закључци, сва та искуства, трице и кучине, у судару су са елементарном логиком будући да негирају аксиом који каже да би се најбрже развијале земље које би следиле неолиберални скрипт. Сви ти радови су само део заблуда или, још горе, део глобалне антинеолибералне завере.

spensХаранга на неолиберале не престаје о чему сведочи и скорашњи памфлет криптолевичара ММФ под насловом Neoliberalism: Oversold? [14] Реч је, наравно, о клеветање без упоришта о чему јасно говори и упитник на крају наслова.

___________________
Упутнице и напомене:

[1] Неолиберални корени светске економске кризе (Катић, 2010)
https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/
Светска економска криза – стварност, митови и поуке (Катић 2013). Текст се може наћи на овим адресама:
https://nkatic.files.wordpress.com/2013/03/svetska_ekonomska_kriza_katic.pdf
или
http://w3.ekof.bg.ac.rs/casopisi/download/09_10/EIP_dvobroj_09_i_10_2013.pdf

Српска економска драма и интелектуални ескапизам (Катић, 2014). Текст се може наћи на овим адресама:
https://nkatic.wordpress.com/2014/12/15/srpska-ekonomska-drama-i-intelektualni-eskapizam/
или
http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf

[2] Рад је достављен учесницима скупа у децембру 2014. Не знам да ли је интегрална верзија овог рада негде публикована, па читаоце не могу упутити на интегрални текст. Мој коментар базира се на тексту који сам добио електронском поштом 23/1/2014. Назив фајла је био Madzaen8.doc.

[3] Број страна је због различитог форматирања мање важан и промењив, за разлику од броја речи који увек остаје исти.

[4] Сажетак је објављен у часопису Економске идеје и пракса, бр 16. и 17.
http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf)
од 11 до 56 стране.

[5] Рад је достављен учесницима скупа 23. маја 2016 (фајл Madzaen10.doc).

[6] Ова комисија се често назива и Спенсова комисија по нобеловцу Мајклу Спенсу, који је председавао Комисијом.

[7] Реч је о господи Благоју Бабићу, Јовану Душанићу, Млађену Ковачевићу, Радовану Пешикану, Марку Секуловићу и мени.

[8] https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/

[9] Joe Studwell (2013), How Asia Works: Success and Failure in the World’s Most Dynamic Region, Profile Books.
Hyung-A Kim (2011), Korea’s Development Under Park Chung Hee, Routledge.

[10] Kwong Kai-Sun, Chau Leung-Chuen Francis T Lui (2001), Industrial Development In Singapore, Taiwan, And South Korea, World Scientific Publishing Co. Pte. Ltd.

[11] http://documents.worldbank.org/curated/en/975081468244550798/pdf/multi-page.pdf

[12] Mancur Olson (1990) How Bright are the Northern Lights? Some Questions about Sweden, Institute of Economic Research, Lund University.

[13] Када се извештај Спенсове комисије појавио, за Политику сам јуна 2008. написао кратак текст:
https://nkatic.wordpress.com/2008/06/03/pohvala-efikasnoj-drzavi/).

[14] http://www.imf.org/external/pubs/ft/fandd/2016/06/pdf/ostry.pdf

Текст је написан за научни скуп Академије економских наука који је одржан 4. новембра 2016. у Београду на тему „Наши научни спорови – Велике алтернативе у изградњи институционалног поретка”

Наставиће се


Блог Небојше Катића

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.