Menu
RSS

ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЈЕДНА НЕОБИЧНА АКАДЕМСКА КАРИЈЕРА*

jovandusanicmalaНЕБОЈША КАТИЋ

Душанић је један од ретких економиста који није био „добар“ ни старом ни новом систему и кога критикују они који су били добри сваком


Ако ме сећање добро служи, Јована Душанића сам упознао фебруара 2009, када смо на позив Београдског фонда за политичку изузетност држали предавања на једном од годишњих семинара ове невладине организације. Наше дружење и пријатељство датирају од тада.

Поред приватног персоналног афинитета, везују нас и сличност погледа на доминантне токове светске економске мисли и, још важније, сличност погледа на пут, или боље на странпутицу, којом Србија иде. Није срамота рећи и да је наш јавни ангажман остао на маргинама српске економске науке. Кажем на маргинама будући да су ставови које заступамо у нескладу са економском мисли која у Србији доминира бар последњих двадесет година и која сада обликује генерације и генерације младих економиста.

Душанићева биографија је интересантна, понекад и болно интересантна, и атипична је за академске економисте.

Прво, академски економисти су у правилу прагматични људи који се лако прилагођавају политичким трендовима. Са ретким изузецима, они су и у правилу на победничкој страни историје, где год она била. Када је у моди самоуправни социјализам, они су његови грлати промотори. Када се време промени, када социјалистичке идеје постану passé, економисти ће са невероватном лакоћом и ентузијазмом пригрлити нове победничке идеје. Тиме се и може објаснити тријумф неолиберализма у Србији, и не само у Србији.

ВУНЕНА ВРЕМЕНА
Друго, академски економисти, поготово они који се баве макроекономском политиком, најчешће су одсечени од реалног привредног живота и са великих висина економске теорије и апстрактних доктрина гледају на свет око себе. Морам са жаљењем да приметим да сам увек изнова бивао изненађен наивношћу којом су понеки од познатих српских економиста које сам сретао, гледали на свет око себе. Та удаљеност, готово изолованост од стварности, данас је једна од кључних карактеристика српске економске науке и препрека је промени владајуће парадигме.

Душанић је имао и срећу и несрећу да му живот омогући другачије увиде од оних који су типични за смирену и ушушкану академску егзистенцију. Вероватно је кључни догађај у његовој каријери било хапшење 1985, а потом и избацивање са Економског факултета у Бањалуци 1986. У тамном босанском вилајету, у складу са класичном фразеологијом вунених времена, Душанић је страдао због морално-политичке неподобности и деловања „са позиција грађанске деснице и српског национализма“.

Само неко ко је прошао сличан пут може разумети сву драму таквог искуства. Колико сам могао да приметим, муке и трауме тог периода нису на Душанићу оставиле видљивог трага. Ни резигнација, ни цинизам, ни горчина, ни параноични опрез који обично прати таква искуства, нису променили нити обликовали његову личност. При томе, своју дисидентску историју он никада није потенцирао нити је имао потребу да се њоме хвали или да себе приказује као жртву. И његов поглед на прошлост је одмерен, објективан и није помућен лошим искуствима.

Сада, када се све ипак сретно завршило, можда је то трауматично искуство било оно што англосаксонци називају „a blessing in disguise”. У Србији би рекли: ко зна зашто је то (било) добро.

rusija90 teКрајем 1986. Душанић долази у Београд, прекида академску каријеру и почиње да ради у привреди, прво у Металсервису (саветник генералног директора), а потом у Змају (заменик генералног директора). Иако никада о томе нисмо озбиљније разговарали, претпостављам да су ова искуства била драгоцена и да су му помогла да боље разуме економску стварност, ону стварност о којој „дебеле књиге“ не пишу.

Управо су године које је Душанић провео у привреди биле изузетно интересантне, не поновиле се. Овде мислим на укупну дестабилизацију политичког и економског система која баш од 1986. почиње да бива све снажнија. Тај период почиње великим убрзањем инфлације, а завршава се реформама Анте Марковића и распадом Југославије. О политичким догађајима тог времена се готово све зна, али је генеза економске кризе углавном остала у сенци или се интерпретира са превише штетног, политичког и идеолошког набоја.

РУСКО ИСКУСТВО
Током деведесетих година (1991-1997) Душанић борави у Русији. Иако се не сећам да смо детаљније разговарали о његовим московским годинама, верујем да су оне пресудно утицале на коначно формирање његових економских ставова. Ту пре свега мислим на однос према неолиберлизму, који је основна, дугогодишња и готово опсесивна тема Душанићеве критике.

Током деведесетих, неолиберална политика је баш у Русији показала све своје најцрње стране и довела је државу на сам руб пропасти и самоуништења. Реч је о вероватно највећој економској и друштвеној катастрофи и највећој пљачки у модерној људској историји. Узгред, за разлику од Душанића, који са оптимизмом гледа на будућност Русије, ја верујем да су штете (демографске, моралне, економске и територијалне) које је Русија претрпела распадом СССР и прихватањем неолибералне политике такве да се Русија од њих никада неће опоравити.

Душанић је, као вероватно једини српски економиста академске провенијенције, имао прилике да изблиза гледа огољени неолиберализам на делу, и пре него што је он тријумфално стигао и у Србију. То искуство мора да је било и страшно, и страшно отрежњујуће. Када је о неолиберализму писао, Душанић то није чинио само на бази литературе већ и на основу живота који је непосредно гледао. Као мало ко у Србији, Душанић је јасно и на време видео катастрофу која се спрема и која у Србију долази.

На једном скупу сам се нашалио и Душанића сам назвао првоборцем рата против неолиберализма. Иако звучи шаљиво, то је непобитна истина. Код Душанића није реч о накнадној памети и post mortem анализи. Његова упозорења су била правовремена и велика је штета што су прошла без већег одјека у широј јавности.

Упркос узалудности, упркос том орању мора, Душанић је наставио да упозорава на фаталне грешке економске политике. Када смо разговарали о смислу даљег писања, он ми је са босанским миром говорио да је важно оставити траг за будућност. Можда ће неке нове генерације извући какву поуку или бар видети да нису сви ћутањем или аплаузима испратили Србију на пут без повратка. Душанић је и мене, који сам много циничнији, успео да убеди у потребу да се пише упркос свему и да се написано стави у књиге.

siromastvo00У складу са добром српском традицијом чију цену увек изнова плаћамо, добронамерна и коректна Душанићева упозорења су или игнорисана, или су дочекивана „на нож“ у оном делу стручне јавности чије је посао да идеолошки обликује нову стварност. Занимљиво је да међу критичарима Душанићевих текстова преовлађују они који су невиђеном лакоћом, па и елеганцијом, пресвукли своју стару, социјалистичку кожу и ушли у нову.

Душанић је један од ретких српских економиста који није био „добар“ ни старом ни новом систему и кога критикују они који су били добри сваком систему. У социјализму су га критиковали као представника грађанске деснице, док га данас неолиберали критикују због дирижистичких ставова и „левих скретања“.

У ПРВОМ ТРАНСПОРТУ
Нажалост, увек исти ментални склоп обликује српску стварност, бар ону којој сам савременик и о којој могу да сведочим из прве руке. И увек су последице исте – погубне по Србију. Волео бих да грешим, али ми се често учини да, када би им околности ишле на руку, нови идеолози би волели да направе неки нови Голи оток, ако не баш физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у „првом транспорту“.

Колико год су Душанићеви критичари били академски брутални, толико је он успевао да мирно и аргументовано, без љутње и агресије, одговара на такве критике. Ово тим пре што је тужна транзициона судбина Србије дала за право Душанићу, а не његовим критичарима. Мало је примера да у Србији неко остане достојанствен и цивилизован и онда када је изложен тако грубим, неукусним и потцењивачким нападима надобудних идеолога.

Душанић је написао велики број радова и он спада у онај мали број вредних економиста који су своју мисију нашли у писању, а не у празнословљу кафанских економских разговара. Такође, он није тражио афирмацију кроз тужне и несретне српске медије и на економској естради. Овде је реч и о скромности и о самодисциплини, особинама које су, нажалост, атипичне за нас са Балкана.

jovandusanicknjigaИ, на крају моје приче, поменуо бих са поштовањем и Јованов афинитет за историју, посебно за историју свог краја, којом се он данас бави и о којој пише. То ме наводи и на помисао о којој са Душанићем нисам разговарао – да су околности биле другачије, да се родио у каквој богатој „спахијској“ кући, да није морао да бира неко од практичних занимања, да ли би и тада одабрао да буде економиста? Мени се чини да можда наслућујем одговор, али ћу то оставити за неки нови сусрет и разговор. А сваком се, изнова, радујем.

Лондон, 12. 05. 2017.

_______
* Текст написан за округли сто о научном делу Јована Б. Душанића, одржан 15. маја 2017. у Дому културе Студентски град


Блог Небојше Катића

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.