Menu
RSS

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: СРБИЈА ЈОШ НИЈЕ ИЗАШЛА ИЗ РУПЕ ИСКОПАНЕ 90-ТИХ

brankomilanovic03Око 60 одсто разлика у висини дохотка зависи од тога у којој сте земљи рођени, још 20 од богатства родитеља, а 20 од ваших способности


Ако је Србија икада имала међународно признатог економисту који у својој специјалности важи за водећег светског ауторитета, то је онда Бранко Милановић, ког је прошлогодишња књига Глобална неједнакост: Нови приступ ери глобализације винула међу звезде међународне економије.

Милановићева књига се у 2016. нашла на листи 12 најбољих књига из области бизниса и економије по избору Фајненшел тајмса. У Немачкој је ова књига добила награду за најбољу политичку књигу, а Форин полиси је 2013. сврстао Милановића међу 100 светских твитераша које треба пратити. Милановић је признања добио бавећи се темом неједнакости, темом која је била изопштена из економских мејнстрим кругова.

Нобеловац Роберт Лукас 2005. године је изјавио да је „најотровнија тенденција у економији изучавање неједнакости“ а Мартин Фелдстајн, бивши шеф Регановог економског савета и професор на Харварду, приликом једног излагања Милановића рекао је да „неједнакост уопште није тема“. Данас се Милановићев рад на изучавању кретања глобалног дохотка од 1988. до 2011. године користи за објашњавање светских економских политичких трендова као што је Брегзит или долазак Трампа на власт у САД.

У фотељи професорске сале на Економском факултету у Београду, на чији позив је отворио конференцију о шансама за привредни раст, а који је похађао пре 35 година, са панама шеширом у руци, Милановић упозорава да је Србији потребно минимално три одсто одрживог привредног раста годишње да би се извукли из рупе у коју смо упали 90-тих година.

— Да ли ћемо га достићи, не знам, јер смо у прошлости имали велике флуктуације. Ја видим два основна проблема. Један важи за цео регион, односно за овај део Балкана, а то је да имамо дефицит платног биланса више од 100 година. То је структурални проблем. Некад се Србија задуживала код Француске, па код Немачке, па Америке, па је била рециклажа петродолара када се Тито задуживао, и то се наставља, а наш дуг расте. Ми просто не производимо довољно колико трошимо на куповину добара.

Други проблем је специфично српски. То је уништавање привреде кроз хиперинфлацију и санкције 90-тих, и то у најгорем тренутку. Ми смо већ 80-тих имали стагнацију, тако да још од 70-тих ништа ново није инвестирано. У време брзог технолошког развоја у остатку света ми смо имали најгоре перформансе. Режим Милошевића је најгори режим у историји који може да се пореди само са најгорим периодом турске владавине и ни са једним другим. Да је такав режим дошао на власт у 15. веку, то не би била штета јер се тада нико није развијао, али у време великих технолошких промена ми нисмо инвестирали. Када је он завршио владавину, све је било растурено. У неку руку се и даље нисмо извукли из рупе у коју смо тада упали. Таман смо почели да се извлачимо када је дошла криза 2008, и поново смо отишли надоле.

Било би добро када бисмо успели да се вратимо на три одсто, али је питање да ли ће се то остварити и питање је да ли ће то бити константно.

Стопе раста које би нама биле потребне да би направили нешто значајније су пет-шест одсто. Али то је нама очигледно недостижно.

Према неким истраживањима у Србији је највећа неједнакост дохотка у Европи.
— Ја се не бавим Србијом појединачно, али знам у чему је проблем. Анкета SILC, која се спроводи у целој Европи, показује да Србија и Македонија имају највећу неједнакост дохотка у Европи. С друге стране, Анкете о потрошњи домаћинства коју ради РЗС и која обухвата и доходак показује мању неједнакост, односно да је неједнакост у Србији на нивоу просека земаља OECD и Европе. Проблем је што у анкети SILC није укључена немонетарна потрошња. Ради се о домаћинствима која су у земљама као што су Србија и Македонија или БиХ бројна а која производе за сопствену потрошњу. Анкете о потрошњи домаћинстава су увек показивале висок ниво натуралне потрошње, која је била стабилизатор неједнакости. Такође, неједнакост у расподели потрошње мања је него у расподели дохотка, јер богати више штеде, за разлику од сиромашних који се задужују.

srbijanatoВи се бавите глобалном неједнакошћу дохотка. Где се налази Србија на тој скали?
— Србија је по нивоу неједнакости на светском просеку, можда је чак и нешто мања неједнакост од просека. Међутим, у односу на друге земље бивше Југославије и уопште региона Србија стоји прилично лоше. Најсиромашније становништво Србије се налази на 40 перцентила по нивоу дохотка у свету. Средња класа се налази око 85 перцентила у свету, а најбогатији су на 92 одсто највишег светског дохотка. Оно што је лоше је да 30 одсто српског становништва има доходак испод минималног дохотка у Словенији. Или, рецимо, да више од 60 одсто становништва у Србији има доходак нижи од минималног дохотка у Немачкој. Моји резултати почињу од 1988. године, а Србија је од тада имала лош период и пала у односу на већину земаља Источне Европе. Према тим показатељима, чак је и Црна Гора испред Србије. У односу на светски просек раста дохотка, Европа заостаје, а Србија заостаје у односу на Европу.

Како се одлив мозгова одражава на неједнакост, јер Србија се котира веома лоше, међу најгорима на свету по немогућности да задржи образоване кадрове?
— На глобалном нивоу миграције су добра ствар, јер оне допуштају да људи одлазе из сиромашнијих у богате земље, да повећавају доходак и смањују сиромаштво. Са тачке гледишта земаља, то је проблем јер, као у Србији, образујете људе и они одлазе, а да од њих немате никакве користи. Ево, ја сам бесплатно студирао на Економском факултету и отишао у иностранство. Додуше, не знам колико би имали користи од економисте, али одлазе и лекари, инжењери, софтвераши. То јесте губитак за земље, а проблем је што немају начина да тај новац добију натраг, а, с друге стране, не могу да задрже људе. То је неразрешив проблем. Ту Србија можда има и срећу што није у ЕУ, јер погледајте Бугарску и Румунију. Бугарску је напустило два милиона људи. С позитивне стране, неки од тих људи се враћају у земљу, доносе знање, технологију, иновације.

За разлику од већине економиста, ви имате мало другачији став по питању дознака које ти људи шаљу из иностранства.
— Ја не сматрам да у те позитивне ефекте треба ставити дознаке. Оне јесу значајне, али дознаке су приватни трансфери. Шаљете новац породици зато што хоћете да имате приватни добитак. Зато сам прилично алергичан на то када људи из дијаспоре говоре о свом великом доприносу Србији зато што шаљу дознаке. То је приватна одлука вођена приватним интересима.

У вашој књизи Глобална неједнакост посебну пажњу јавности добио је график који показује раст и расподелу дохотка од 1988. до 2008. године, који је због свог изгледа добио назив „слон“. Можете ли да га објасните?
brankomilanovic02— Код тог графика су три главне поенте. Прва је да су највећи добитници процентуално од 1988. године растућа средња класа из Азије, нарочито из Кине. Две милијарде људи је у овом периоду дуплирало доходак, а неке категорије су чак три пута повећале доходак. Друга кључна тачка је да припадници америчке, немачке и јапанске средње класе нису имали никакав раст дохотка у овом периоду. Трећа поента је да је један одсто најбогатијих на свету имало највећи раст дохотка у апсолутном износу, а прилично велики у релативном.

Данас многи овај график користе да објасне дешавања попут избора Трампа или Брегзита.
— Да, многи га користе у својим анализама. Средња класа у западним земљама нашла се приклештена између раста доходака људи у Кини који извозе робу и у неку руку им узимају послове и с друге стране најбогатијих у својим земљама којима је глобализација веома пријала. Онда се тумачи да су Трамп и Брегзит последица тога мада сам график не обухвата узрочно-последичне везе.

Како ће раст протекционизма на западу утицати на глобалну неједнакост?
— Прича о протекционизму је прецењена. Ако погледате, нема никаквих мера у том погледу. Трамп је говорио нешто, можда дође до преговора око NAFTA, али за сада је све на вербалном нивоу. И у Енглеској само говоре да хоће да изађу из ЕУ, али нема неких промена. Поготово сада после избора у Енглеској, они су у хаосу, тако да се и не зна какву ће политику водити. Треба разлучити тај говор од реалности, јер у пракси нема никаквог раста протекционизма.

Волтер Шајдел је у књизи Great leveler изнео теорију да је у историји до највећег изједначавања људи дошло са ратовима, кризама и епидемијама. Како ви на то гледате?
— Волтер Шајдел и ја се познајемо, он је читао моје радове и ја га поштујем, али мислим да је он то сувише једнострано поставио и сложио бих се са њим само делимично. То ја називам малигним факторима. Целокупно смањење неједнакости које се дешавало и на Западу и у социјалистичким земљама не може се само објаснити ратом или уништавањем. Додуше, он социјалистички експеримент посматра као уништавање за време колективизације у СССР. Али смањење неједнакости на Западу је било резултат великог побољшања образовног система, побољшања трансфера, снаге синдиката да повећају радничке наднице. Све су то акције које су повећале снагу радничке класе у односу на капитал. Други светски рат је довео до масовног уништавања имовине, али то не објашњава све.

Ваша теза је да највећи део неједнакости у ствари случајан и да зависи од тога где сте рођени.
eu imig 129f— То јесте истина. Око 60 одсто разлика у висини дохотка, у глобалној перспективи и у просеку, зависи од тога у којој сте земљи рођени. Још 20 одсто зависи од богатства родитеља. Тако да вама остаје 20 одсто да се својим способностима изборите за што већи доходак. Некад је било важно да ли сте рођени у богатој породици, јер су најсиромашнији у сиромашним земљама имали једнако низак доходак као сиромашни у богатим земљама. Од индустријске револуције раст дохотка у Европи и Америци убрзано расте, док у Азији и Африци стагнира. Тако смо дошли до тога да сиромашни у богатој земљи имају више него средњи слој или чак богати у сиромашној земљи.

Разговарао МИЛОШ ОБРАДОВИЋ


Данас

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.