Menu
RSS

ЕНЕРГОПРОЈЕКТ И НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

energoprojekt 1НЕБОЈША КАТИЋ

Колико још предузећа од националног значаја треба да буде уништено да би се јавност пробудила из дубоког сна?


„Велика мачку говеђа глава“ – ово би могао бити наслов нове хит представе која се игра у српском транзиционом театру. У овој представи, патуљасти „Напред“ и његов амбициозни власник, удружени са две пријатељске им компаније о којима се ништа не зна, планирају да преузму „Енергопројект“.

Ова фарса прети да помути славу чувеног водвиља у коме се радња вртела око покушаја једног таблоида да преузме „Политику“. Овакве монтипајтоновске фарсе нису само манифестација беспућа транзиције – оне показују и колико је у Србији изгубљен сваки осећај мере, реда, па и елементарне пристојности.

„Енергопројект“ (ЕП) није само „једна од најбољих грађевинских фирми“, како се често помиње у медијима, он је више од тога – ЕП је бренд, можда последњи српски бренд. ЕП је грађевински и пројектантски систем широког дијапазона делатности и још веће географске дисперзије пословања. Нема домаће фирме која се икада могла мерити са ЕП-ом. Ни распад земље, ни ратови, ни санкције, чак ни транзиција, нису успели да га униште. Систем је опстао и упркос несебичном труду постоктобарских структура да му одмогну.

Ово није сентиментални панегирик некога ко је потекао из ЕП-а. Систем је увек имао озбиљних слабости, а мора бити да их и данас има. Свеједно, такав какав је, најбоље је што је Србија створила. Такав какав је, једини је систем који има потенцијал да се носи са иностраним конкурентима.

Да ли ово значи да је ЕП света крава која је недодирљива и коју нико не сме ни помислити да купи – због имена, величине, репутације, носталгије? Не. У тржишној привреди се догађа и да мања риба прогута већу. То се дешава онда када је велико предузеће у кризи, и/или када га преузима нови власник, инвентивнији и боље прилагођен тржишту. Уз то, нови власник може унети нове идеје и технологију, свеж новац, боље методе управљања.

EnergoprojektДа ли потенцијални власници ЕП-а спадају у ту категорију и да ли ће са њима ЕП бити успешнији него до сада? Шта их квалификује за овај подухват? Ко су ти људи и какве су њихове референце? Ко су стварни власници Јопаг АГ и Монтинвест Пропертиес, два предузећа која такође учествују у преузимању ЕП-а?

СЛЕДИТИ ПРИМЕР ЗАПАДНИХ ЗЕМАЉА
Одговор би могао бити да нови власници не морају ништа да доказују и да је довољно да се у процесу преузимања придржавају закона … добро, можда је и тај минимални услов мало престрог – у Србији они не морају ни то.

Полазници вечерње школе капитализма ће објаснити јавности да су, ето, правила таква, да предузеће може преузети било ко, ко се на берзи појави са новцем, а да ће тржиште све то довести у ред. Најважније је да се држава не меша у тржишне процесе.

Велико акционарско предузеће није киоск брзе хране, већ је и институција од националног интереса. Ко то не разуме, нека провери праксу Западних држава које, без пардона, суспендују право акционара да продају своје акције најбољем понуђачу онда када држава процени да то није у националном интересу.

Проблем преузимања ЕП-а није само питање формалних процедура – да ли су потенцијални купци повезана лица, како су стекла акције, каквим новцем је куповина обављена, да ли је кршен закон и сл.? Кључно питање је везано за будућност система „Енергопројект“. Да ли би нови власници и од њега направили оно што су направили од „Напреда“?

Ако памети негде има, ЕП би морао бити на кратком списку стратешки важних компанија. Држава је сувласник у ЕП-у и то је додатно чини одговорном за његову будућност. Држава се не може правити мртва или се правдати аргументима већ поменуте вечерње школе. Држава увек има инструменте (овакве и онакве) којима може да спречи деструкцију предузећа и угрожавање јавног интереса… сем ако и она није саучесник у уништавању система.

energoprojekt2Овај текст је протест против равнодушности државе, али не само државе. Колико још предузећа од националног значаја треба да буде уништено да би се јавност пробудила из дубоког сна? Колико људских судбина треба да буде унесрећено, како би се усрећило пар бескрупулозних породица? Будућност „Енергопројекта“ је, без патетике, питање и националног интереса – шанса да још паметне деце остане у Србији или да бар не носи пелене на радном месту. Сузе, када заувек будете испраћали своју децу, неће помоћи, али би честити активизам везан за фундаменталне теме можда и помогао.


Блог Н. Катића

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.