Menu
RSS

КАКО ЈЕ БИТКОИН ПОСТАО МЕРИЛО ВРЕДНОСТИ ДАНАШЊИЦЕ

bitkoin01МИРОСЛАВ СТЕВАНОВИЋ

Незамислив раст вредности биткоина и појава нових криптовалута подсећа на дигиталну верзију махинација декретним новцем

Прошле недеље је најраспрострањенија криптовалута у 2017. години – биткоин – остварила раст од 500 одсто, достижући вредност од 6.100 долара. Биткоин је интересантан јер се ради о систему за дигиталне трансакције који би требало да омогући мерило вредности без негативног утицаја банкарских и државних махинација. Када такво мерило вредности, од марта 2010 (0,003 долара), преко априла 2011 (1 долар), маја 2013 (130 долара), априла 2014 (340-530 долара) и релативно стабилног периода до новембра 2016, у јануара 2017 достигне 800-1,150 долара, а онда за девет месеци упетостручи вредност, треба се замислити.

Половином октобра 2017. директор једне од највећих глобалних инвестиционих компанија био је прецизан: „Биткоин само показује колика је потражња за прањем новца у свету”. Први човек једног од највећих глогалних инвестиционих конгломерата оквалификовао је биткоин као „високо шпекулативно тржиште”. Пре њих, крајем септембра, директор једне од најмоћнијих глобалних инвестиционих банака, и саме познате по оптерећености ненаплативим деривативима, изјавио је да је биткоин „превара…, једноставно није права ствар, на крају ће бити угашен”, а оснивач једног од највећих инвестиционих фондова биткоин је оценио као „финансијски мехур”
,
Биткоин можда јесте, а можда и није све то како га оцењује глобални финансијски естаблишмент, али дефинитивно јесте неко мерило вредности на неком тржишту. Уређена или не, призната или не, овом криптовалутом врше се плаћања. То што је изненада остварила невероватан раст, чини се, доста говори о природи актуелне глобалне кризе капитализма.

ПРОМЕНА УЛОГЕ ДРЖАВЕ
Капитализам је 80-тих година XX века у развијеним европским државама достигао фазу социјалне државе, у оквиру које су здравствено и пензијско осигурање и доступност образовања биле цивилизацијске вредности, које обезбеђују меритократски поредак и релативну једнакост прилика. Био је то циљ коме су тежили грађани осталих држава: хуманија Америка.

Након пада Берлинског зида намеће се концепт по коме се људска добробит најбоље може унапредити ако политичко-економска пракса ослобађа индивидуалне предузетничке слободе и вештине, а институционални оквир штити право приватне својине, отворено тржиште и слободну трговину. Временом, овај концепт је променио развијени свет – вредносно.

Промена је уочљива у улози државе. Она се своди на функцију с почетка индустријализације – да ствара и чува институционални оквир за неограничену слободу капитала и неограничену контролу свега осталог. Од државе се очекује да гарантује интегритет новца, да успостави војне, полицијске и правне структуре и функције потребне да се обезбеди приватна својина и да гарантује, ако треба и силом, отворено тржиште, али не и да нужно има социјалну функцију.

Изван ових циљева, уверење које шире глобалистичке организације је да државе не би требало да се ангажују, а интервенције на отвореном тржишту, када се једном створи, морају бити минималне зато што држава, по њима, не може имати довољно информација да тумачи тржишне сигнале и зато што ће њене интервенције, посебно у демократским уређењима, моћне интересне групе неминовно изобличити у сопствену корист.

neoliberalizam09Вредносна промена испољава се у неколико равни. Прво, чак и у областима за које се сматрало да нису тржишне, попут јавних служби, воде, образовања, здравствене заштите, социјалне заштите или заштите животне средине намеће се императив стварања тржишта ако је потребно и акцијом државе. Друго, достигнути стандарди социјалне државе су у оквиру успостављања контроле над расположивим капиталом, постали предмет приватизације. Треће, модел либералне демократије као препрека самовлашћу трансформише се у бирократски елитизам, заснован на информационом монополу, који се оправдава наводном „стручношћу“.

Враћени смо, дакле, на модел државе сличан оном из периода првобитне акумулације. Тај „континуитет“ либерализма, који је потпуно различит од традиционалних либералних политика и вредности, описује се као феномен неолиберализма. У неолибералне се убрајају идеје у распону од реганизма и тачеризма до кинеског социјализма. При томе, нека од глобално конкурентних неолибералних друштава уопште нису либерална, а нека су чак и антилиберална и аутократска.

НЕОЛИБЕРАЛНА СКЕПСА ПРЕМА ДЕМОКРАТИЈИ
Неолиберализам се предствља као политичка филозофија која даје предност индивидуалним слободама и праву на приватну имовину. У пракси се, међутим, сусрећемо са распоном филозофских приступа, везано за етичке основе и за нормативне закључке, од анархо-либерализма, који заговара укидање националних влада, до квазилиберализма, који заговара минималне функције националних влада. Ради се у крајњој линији о скупу теоријских оправдања различитих политичко-економских пракси, углавном у функцији оправдања глобалних монопола и доминације. Подводити их под либерализам је погрешно, јер очигледно је да нема ни везе нити корелације између неолибералних пракси и либерализма.

Као концепт, неолиберализам представља покушај да се образложи доминација на основу поседовања и контроле новца и новчаних токова, а занемарује вредност рада и маргинализује однос према средствима за производњу. У том смислу, као моралну врлину имплицира способност да се обезбеди приступ тржиштима и на њима делује као компетентан учесник.

Последица тог приступа је скептичност према –демократији. Присталице таквог вредносног концепта испољавају потребу да, уколико демократске процедуре успоравају неолибералне промене, или угрожавају индивидуалне комерцијалне амбиције, треба их заобићи, владавином „стручњака“ или правним процедурама специјално усвојеним у те сврхе. За већину то представља одустајање од друштва које би одликовала демократска владавина и прихватање друштва лишеног услова за политику због наметнутих политичких промена инспирисаних доминацијом капитала, често у некој од имагинарних форми (звучних, а нејасних назива).

neoliberalizam010Већини је јасно да је политички систем који се наметнуо дисфункционалан. Нација осећа потребну за владавином лишеном доминације посебних интереса и дуготрајних неформалних веза на нивоу законодавне и извршне власти. Избори, ако се сведу на само промену људи на врху, само доводе нове возаче исте раштеловане машине. Оно што је потребно је контрола лишена неприкладног и неформалног утицаја.

Тешко је очекивати да ће лисице чувати кокошињац кад их обузме жеља за храном, па ни од политичара којима је борба за власт занимање да могу да реше проблем дисфункционалног система. Битан чинилац делотворне контроле је институционални утицај грађана, који се не може заменити невладиним организацијама ни независним владиним телима.

ОДБРАНА СИЛОМ
Проблем је што се политичка свест која би била довољна да критичну масу не достиже лако, Наиме, од грађана се очекује свестан напор, што у све бржем стилу живота није реално. Зато је кључно наћи одговор на питања да ли демократија може да функционише на групацијама изнад локалних заједница и да ли је децентрализација једини излаз из беспућа које се намеће унутар нација и глобално. Ова дилема можда звучи радикално, али и творци секуларне демократије су као највећи изазов за демократски поредак посматрали странчарење, а излаз су тражили у децентрализацији моћи (што је и порекло електорског Система у САД).

Ако смо за тржишну привреду, требало би да будемо свесни да је демократија, као у земљама развијеног постиндустријског друштва, подривена зато што је грађански ангажман замењен потрошачком логиком, у којој је екстрадобит важнија од разумне робно-новчане размене. Тако је и вредност производа коју плаћамо преувеличана у односу на реалну тржишну цену. То значи да се већи прилив новца обезбеђује кроз обмањивање и манипулације на тржишту, које зато престаје да буде слободно. У таквим условима предузећа покушавају да остваре профитне циљеве који су супротни потребама, па чак и реалној вредности производа и услуга које нуде. Примери овакве праксе су очигледни, а многи случајеви корупције обнародовани су након што је нестала илузија профита, остављајући акционаре и државу да ламентују над последицама. Та пракса се дешава управо у оквиру система.

Системска кочница постаје недостатак иновативности. Монопол у приступу финансијама оставља иновативне и способне по страни. Због политичког система, законодавни циљеви углавном штите постојеће структуре моћи пре него развој интелектуалних капацитета система, односно људи. Образовање је постало испразно дриловање и производња диплома уместо да оспособљава за испуњавање будућих захтева људи и нације. Најбољи пример је здравство, које је претворено у бирократски механизам за правдање утрошка пара грађана, при чему се онима којима је услуга за коју су издвајали паре потребна, укључујући и децу, суочени са безосећајним и неефикасним системом практичне здравствене заштите.

mmfgrcka00Посматрано у контексту доба, незамислив раст вредности биткоина и појава нових криптовалута подсећа на дигиталну верзију махинација декретним новцем. У свету у коме је људски рад обесцењен, а демократски принципи изкарикирани, ово мора да изазове подозрење. Са сигурношћу можемо претпоставити да глобалној финансијкој олигархији (а ни њиховим локалним експонентима) на памети није да своју екстрадобит усмере у узурпирану социјалну сигурност, здравствене и пензијске фондове и широку доступност образовања. Једини начин да се одржи нешто што изнутра пропада, на шта је неконтролисана доминација мањине осуђена, је сила, а на шта је све спреман слој људи стасао у четири деценије неолиберализма, није тешко наслутити.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.