Menu
RSS

ПУТИНОВА ИГРА У УКРАЈИНИ ИЛИ ДЕСЕТ ЛЕКЦИЈА ИЗ РЕАЛПОЛИТИКЕ

putinsojgu

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ

Путиново понашање подсећа на поједине историјске битке које су Руси водили

Што се геополитичке димензије украјинске кризе тиче, она је очигледна. Не мора се посебно ни објашњавати. Можда треба само додати како је ово најбољи деманти свима који су говорили да не постоји геополитичка димензија распада Југославије и бомбардовања Србије 1999. године. Постоји, и те како.

Присуствујемо, дакле, геополитичкој борби између таласократских САД и телурократске Русије. Учешће осталих играча је важно, посебно Немачке и Француске. За Немачку ово може представљати корак у неповрат и драматично урушавање позиције коју је стрпљиво градила још од Хелмута Кола. За Француску ово може представљати велики повратак на међународну позорницу, могуће и обезбеђивање положаја важног посредника и медијатора у неким будућим споровима и постепени отклон од позиције у коју је увео Николас Саркози. Овакви закључци се намећу анализом потеза које вуче Русија.

Руска игра у Украјини може променити прилике на континенту у значајној мери. Истина, својим потезима Запад је значајно помогао Русији, њихови кораци су били предвидљиви и краткорочно планирани. Али ваља подвући и да у свом наступу Владимир Владимирович подсећа на Џорџа Буша старијег са почетка деведесетих. Овде није реч о његовим геополитичким визијама, с обзиром да су геополитички циљеви обе стране одавно познати. Овде је реч о Путиновој реалполитици и потезима које вуче „хируршки прецизно“.

1.

Његова процена циља противника била је одлична. Очигледно, САД су желеле да произведу грађански рат у Украјини. Коначан резултат је требало да буде насилно заузимање свих институција, од државних до локалних. Циљ: цела Украјина би потпала под суштинску контролу САД. Овакву тврдњу поткрепљује и то што су САД, уколико им је мирно преузимање власти такође било у интересу, могле да сачекају договорено расписивање избора од Виктора Јануковича. У таквим условима, уз колапс Партије региона, кандидат и листа подржани од Вашингтона би несумњиво победили. Тесно, али би победили.

Зашто ова опција није била у игри за САД? Па зато што би та нова украјинска власт трајала до првог пролећа. Украјина је у великим економским проблемима, а зависност од руског тржишта и руског гаса је још већа. Без обзира што би проруске снаге изгубиле изборе, Русија би релативно брзо донекле могла да консолидује своју позицију. О овим стварима биће више речи и у наставку текста.

putin

За сценарио грађанског рата Русија није имала адекватан одговор. Са једне стране, уколико би се умешала у крвопролиће, Русија би изгубила могућност да Украјину врати у своју орбиту у наредним деценијама мирним путем и средствима културне и економске политике. Једном када падне крв, то се тешко заборавља. У том контексту Украјина би постала нова Чехословачка. Можда би руска армија и задржала војну контролу над једним делом земље, али би овако спроведена интервенција од Украјинаца направиле жртве, што би утицало на јачање антируске димензије украјинског идентитета и тврдокорно противљење становништва свему што долази из Русије. Важна ствар у оваквом расплету је и што би потез Русије хомогенизовао Запад. Русија би дакле, изгубила добар део становништва које се данас колеба по питању да ли су Украјинци, Малоруси или Руси (незахвално је лицитирати о броју таквих становника Украјине, али то је углавном случај са становништвом у централним областима и поготово Кијеву), а против ње би наступао јединствен западни фронт. Са друге стране, уколико Русија не би реаговала на грађански рат у Украјини чију динамику би диктирао „Евромајдан“, она би суштински доживела тежак (гео)политички пораз. Таква слабост би се можда могла упоредити и са поразом од Јапана 1905. године.

За Путина је ово била сложена позиција, а чини се да је се избор није сводио на добра, већ на мање лоша решења. Иако су сви пожурили да констатују како је „подизање устанка“ у Украјини од стране САД било одлично „темпирано“ у време одржавања Олимпијских игара у Сочију, посматрано из другог, угла чини се како је Сочи 2014. помогао Путину. Добио је неопходно време да донесе праву одлуку и преокрене стање на терену у своју корист.

2.

Руску позицију у Украјини су отежавала још два неруска „спољна фактора“. Први је био Виктор Јанукович. Неко га је већ упоредио са комбинацијом Керењског и Горбачова, јер је био ужасно неодлучан, спор, подложан притисцима из свог непосредног окружења, које је калкулисало по разним основама, и са бригама како да сачува своје лако стечено богатство. Због ове последње ствари био је и уцењен од Запада. Јанукович није могао да спаси ни себе, а камоли да помогне Путину да ојача руску позицију. Највећи губитак Јануковича је препуштање Кијева демонстрантима. Највећи домет Јануковича (који уопште није занемарљив) био је куповина времена и контролисање кризе током неколико кључних недеља у јануару. На крају, остао је и легално изабрани председник земље, који је сада „тешка артиљерија“ у дипломатсим активностима Москве. Од слабог Јануковича, Путин је ипак извукао највише што је могао. Да је тражио више, ко зна, можда би Јанукович још у децембру поднео оставку и одлетео са свим својим парама и драгоценостима у Швајцарску?

3.

Други „спољни фактор“ је било руско и пре свега-проруско становништво у Украјини. То су вредни и марљиви људи, али се показало и политички наивни. Чак и када су се организовали и покушали да артикулише своје захтеве, они су позвали на одбрану Устава Украјине и прозвали се „Украјинским фронтом“. Они су били лојални Украјини и желели су да бране Украјину. Дозволили су и да у највећи руски град у Украјини Харков дође пар стотина „евромајдановаца“ из Кијева и да тамо данима блокирају улаз у зграду локалне администрације. Проруско становништво (изузимајући Крим) није показивало нити да је сасвим свесно претње која се над њима надвија нити да су организовани да се од те претње бране. Било је потребно да се кијевски „Евромајдан“ отегне, па да се искристалише права слика и природа протеста и да у први ред дођу Десни сектор и остале авети нацистичке прошлости. Тек то је најпре пробудило, а затим и мотивисало проруски југоисток земље да почне да се самоорганизује и преузима судбину у сопствене руке.

4.

Лимитирајуће су на понашање Русије утицала и два унутрашња фактора. Први је било руско јавно мњење. Забављено Олимпијским играма и забринуто због наглог пада рубље, у почетку се мало интересовало за судбину Украјине. У мишљењу просечно информисаног руског грађанина је ионако то да се у Украјини стално дешавају некакви протести. Са ове дистанце посматрано, може се закључити да ни у руском јавном мњење није постојала свест да се у Украјини дешава нешто пресудно, иако је постојала свест да се дешава нешто важно. Покретати било какву акцију – политичку или војну – ширих размера, је у таквим условима немогуће. Једноставно, не би било шире подршке јавног мњења за такав потез. Да је прерано започео контраакцију око Украјине, Владимир Путин би завршио отприлике као и Џорџ Буш млађи. Барем што се јавности и популарности тиче.

5.

Други ограничавајући фактор је повезан са претходним, а тиче се припреманих акција опозиције у Москви. Да је Путин кренуо у „украјинску акцију“ без подршке јавног мњења, или да се умешао у „грађански рат који је био у најави“, вероватно би у Москви добио свој „Евромајдан“. Није искључено ни да ће таквих протеста бити у наредним недељама, али је тешко да ће они у садшњим околностима имати било какав успех. Дакле, и што се оба унутрашња ограничавајућа фактора тиче, Путину је одговарало Јануковичево одуговлачење током којег је Десни сектор почео да игра кључну улогу на улицама Кијева.

6.

Пошто је имао четири важна ограничавајућа фактора, а војно није желео да интервенише (јер би то само нарушило његову позицију), Путин је врло мирно и сталожено реаговао на преузимање централних институција од четворке Јацењук-Кличко-Тјагинбок-Тимошенкова. Многи су овакву позицију Москве протумачили као слабост или чак пораз. Међутим... Процена да ће опозиција својим радикализмом само произвести још већу кризу, којом уопште неће моћи да управља, била је још једна у низу исправних. Заправо, опозиција је наставила по преузимању власти да спроводи „стари план“, који је био спремљен за случај „грађанског рата“: укидање руског језика, забрана прекограничног емитовања за електронске медије, одлуке о активностима безбедносних органа и државних институција, промена Устава, расписивање избора и легитимизовање „револуционарних активности“...

Ово је био крупан превид новоустоличених власти у Кијеву, јер је тако само хомогенизован украјински југоисток и мотивисано руско јавно мњење да схвати претњу која долази из Украјине као нешто пресудно.

7.

Посебно поглавље у свему чини украјинска економија. Да је Јанукович задржао власт, до Ускрса би на улицама Кијева било милион демонстраната. Све би ујединио против себе јер је украјинска економија у колапсу а буџет празан. Прве процене говоре да је земљи до краја године потребно 35 милијарди евра само за текуће потребе (плате, пензије, сервисирање дуга, материјалне трошкове...). Ко ће то да плати? ММФ? ЕУ? САД? Да је ово почетак двехиљадитих, још би се можда нешто на кратак рок и скрпило. Овако, не постоји економско решење за Украјину. Поготово не постоји решење за огромну администрацију у Кијеву и пољопривредни западни део земље, без крупних индустијских центара – Харкова, Дњепропетровска и Доњецка, те без луке у Одеси. На крају, тако осакаћена Украјина, макар у њеном саставу остао и Кијев, не треба превише Западу. Шта ће им још један „болесник“ којег треба да издржавају. А када смо већ код издржавања, ваља подсетити да се Запад није прославио ни са издржавањем „косовских Албанаца“, којих је мање од милион и по, па је тешко закључити и да би већи успех постигао са петнаестак пута више становништва у западној и централној Украјини.

obama-putin

Врућ кромпир је у рукама Запада, пре свега у рукама ЕУ. Од Уније САД очекује да ово питање „реши“, као да Брисел нема и важнијих проблема. Отуда и констатација за улогу Немачке са почетка текста. Немачка ће сада морати да плаћа, плаћа и плаћа у Украјини. А због чега? И још ће при томе кварити дуго и стрпљиво грађене добре односе са Русијом.

8.

Чекање и тактизирање су отворили могућност за хомогенизовање проруског становништва у југоисточној Украјини. На протесте су се већ дигли Севастопољ, Харков, Доњецк, Маријупољ, Одеса... Сва ова места улазе у геополитичку сферу Русије – директно и недвосмислено. У овој етапи разрешавања украјинске кризе, Путин је фактички добио половину Украјине без испаљеног метка, а услед кризе која може захватити остатак Украјине, питаће се и о будућности централних делова Украјине у будућности. Избори које организује нова власт у Кијеву 25. маја овај део земље неће прихватити, па ће Украјина ући у дугу и сложену инстутицоналну кризу. Да ли ће она довести до конфедерализације земље или њеног распада, мање је битно по интересе Русије. Суштина је у томе да ће велики део Украјине бити под руском контролом.

9.

Посебно место у овом руском тактизирању је заузео Крим. Са посебним уставно-правним статусом и географским положајем, Крим је одиграо улогу „полуге“ преко које је Путин почео да управља украјинском кризом.

10.

На крају, остаје и изгласана одлука о употреби војне силе. Међутим, сада могућа употреба војне силе долази као последица, она је могућа само ако нове власти у Кијеву наставе са радикализацијом и суманутим одлукама. Остаје и отворено питање како ће било какву мобилизацију спровести кијевске власти када је масовно одступање у украјинској војсци већ почело. За почетак, најзначајнији део ратне морнарице је отказао послушност. У случају рата, опет, то неће бити грађански рат, са свим својим одликама, већ класичан сукоб две војске. Прво, у том случају војска ових и оваквих власти нема никакву шансу. А, друго, овакву меру ће подржати и руско јавно мњење и то убедљиво. И шта ће онда моћи НАТО осим да бурно протествује саопштењима за јавност. При томе, не треба ни сумњати, у случају војног сукоба, ограничена руска интервенција се неће тицати само Крима. Неће се тицати нити само југоисточног дела Украјине. У том случају, Путин ће интервенисати онако како му руски геополитички интереси диктирају (за претпоставити је: избијање на леву обалу Дњепра).

У сваком случају, пред САД и новим властима у Кијеву је тежак избор. Или ће пристати на „тешке компромисе“ и изгубити контролу над виталнијом половином земље или ће ући у шири војни сукоб којим ће изгубити још више, али ће добити простор да потез Русије не признају и да онда ово питање отварају у међународним организацијама враћајући нас у хладноратовска времена. Што се Путина и Русије тиче, генерално гледано, овакво понашање подсећа на поједине историјске битке које су Руси водили. Пустили су непријатеља дубоко у своју територију, чак му омогућили и да релативно брзо постигне одређене успехе, а онда организовали контрудар. А по Запад је могло бити другачије све, само да је имао мало више стрпљења и тактичности. Или нам све ово можда говори да Запад више нема времена на чека.

Фонд стратешке културе

 

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.