Menu
RSS

САН О ЗАПАДНОМ УНИВЕРЗАЛИЗМУ

britanijagenocid01БОРИС НАД

Може ли Запад уопште прихватити чињеницу постојања других и различитих цивилизација?


Појам цивилизације плод је историцистичке и позитивистичке мисли XIX века. Он је нераскидиво везан с идејом прогреса: цивилизација је стање које се суштински разликује од „дивљаштва“ и „варварства“, а настаје као резултат друштвеног напретка. Отуда је за Запад, за западну мисао, барем на почетку модерне, цивилизација само једна: она западна. Остали су или „варвари“ или напросто „дивљаци“ (не припадају цивилизацији, пошто нису досегли тај развојни степен. „Дивљак“ је, уствари, животиња или нешто што се од ње једва разликује; животиња налик људском бићу). Једина могућа цивилизација је западна; неспособност осталих да досегну стадијум цивилизованости заправо је последица њихове расне инфериорности. „Дивљак“ је неспособан за самоорганизовање, а такав је у бити и „варварин“. Отуда се намеће и императив ширења цивилизације, који пружа морално оправдање за колонијалну политику Запада, а чија је идејна основа отворено расистичка.

ЛИБЕРАЛНИ РАСИЗАМ, КОЛОНИЈАЛИЗАМ, МОДЕРНО РОПСТВО
Први модерни расисти били су енглески либерали. Заправо, либерализам јесте расизам (после Другог светског рата у прикривеној форми такозваног постмодерног расизма). Енглески либерални филозоф Џон Лок, на пример, сматра да приступање друштвеном уговору мора бити загарантовано сваком – сваком, „изузев лудацима, идиотима, женама и дивљацима“. На свој увијени начин ово данас признају и либерална мисао и њени апологети: „Апартхејд, или расизам у ширем смислу, био је иманентан и либералном капитализму“. Апартхејд и расизам, штавише, јесу обавезни пратиоци либерализма, његови природни и неизбежни сапутници. Либерални капитализам ствара расизам и апартхејд: расна сегрегација (наслеђе ропства) постоји у Америци све до средине XX столећа (у Јужној Африци све до краја овог столећа). Свему томе треба додати и модерну институцију ропства: „Значајно је да најважнији теоретичари расизма, који објашњавају ропство недовољним нивоом напретка и развоја код црнаца и Азијата, нису били немачки нацисти, већ енглески либерали XIX века – као што су отац главног либералног филозофа Џона Стјуарта Мила и сам Џон Стјуарт Мил, комбинујући англосаксонски расизам са слободом трговине. Врхунац овог англосаксонског либералног расизма је био оснивач социјалдарвинизма Херберт Спенсер“ (Александар Дугин: О жртвама трговине робљем).

Таква је и расистичка пракса Британске империје, која припојене земље претвара у колоније, а домицилно становништво у робље, подвргававајући га немилосрдном геноциду. У Аустралији и Новом Зеланду енглески џентлмени староседеоце Абориџине и Маоре одстрељују у лову ради забаве пошто их не доживљавају као људска бића, док је огроман део популације северноамеричких Индијанаца једноставно истребљен метком, глађу или болестима. Остатак је, према принципима расне сегрегације, затворен у резервате, гетое и конц-логоре оног доба.

Немогуће је прецизно одредити границе до којих се простире овако замишљена „цивилизација“: током XIX, па чак и XX века, за ове енглеске либералне џентлмене чак и Немци су „варвари“ и „Хуни“ – пропаганда која изнова оживљава током Првог и Другог светског рата.

britanijagenocid03За Аустријанце „цивилизација“ завршава негде „испод Беча“, у крајевима које насељавају „Илири“ – Словени обе вероисповести, а то је већ омражени и презрени Балкан или „Бизант“ (Аустрија – Österreich, старонемачки Ostarrîchi – етимолошки значи источно царство, источну границу Светог римског царства). За Немце граница цивилизације је тамо где почиње Скитија; негде на истоку, који, према речима Карла Густава Јунга, не престаје да узнемирава и плаши (немачке малограђане). Словени су „варвари“, или, у горем случају, пуки „дивљаци“, полуживотиње или само животиње. Тако су отворено прокламовали идеолози национал-социјализма. После Хитлера расизам Запада не нестаје, него постаје сублиминалан и сели се у област несвесног, али због тога није ништа мање делатан нити више добронамеран. Напротив.

ПОСТМОДЕРНИ РАСИЗАМ, НЕКОЛОНИЈАЛИЗАМ И РОПСТВО
За неоколонијални, постмодерни расизам, а он припада нашем добу, типично је да избегава да говори о биолошкој супериорности и да ову идеју замењује тезом о цивилизацијској (културној) супериорности Запада. О концепту биолошке супериорности се више не говори отворено, или се не говори уопште, али се такав концепт подразумева: „Са становишта либерала, Европљани, а посебно Англосаксонци, представљају елиту најнапредније цивилизације. Запад – то је територија прогреса и развоја. А сви остали народи заостају за Западом, они су грађани другог реда – дивљаци и варвари“ (А. Дугин).

Задржимо се на кратко на ова два термина. „Дивљак“ је у принципу неко ко има црну боју коже, али то није обавезан услов. Он заузима прелазно место између мајмуна и људског друштва, и зато је достојан сваког сажаљења; колонијализам је средство да се „спаси“ од стања дивљаштва. Други начин да се дивљак „цивилизује“ или макар укључи у цивилизацију, у обавезан и прописан ток историје, јесте ропство. Ропство, које није постојало током Средњег века, вакрсава у модерно доба, с почетком западног колонијализма, а наставља се и данас у „цивилизованој“ Европи и Сједињеним Државама, макар се то одвијало у прикривеној форми и било заогрнуто у термине „политичке коректности“. Дан солидарности са жртвама трговине робљем је установљен да нас подсети на ову ужасавајућу чињеницу.

Током рата НАТО против Југославије 1999. године британски премијер Тони Блер изјавио је да је то „рат цивилизације против варварства“. „Цивилизација“ је Запад (пошто друга и не постоји), непријатељ (у конкретном случају: Савезна Република Југославија, односно Срби) јесте „варварин“. Ова једноставна бинарна схема је ехо западног промишљања проблема цивилизације из епохе либералног просветитељства. Реч „варварин“ је позајмљена од старих Грка. То је ономатопеја састављена од слогова који имитирају животињско гласање: варварин је онај ко не располаже људским језиком, бесловесна животиња или биће сасвим налик њој.

ПОЈАМ ГРАДУАЛНОГ (ДЕФОЛТНОГ) СУВЕРЕНИТЕТА
Француски филозоф просветитељ Жан Жак Русо маштао је о „племенитом дивљаку“. Овај концепт је настао у супротстављању идејама већ поменутог филозофа Џона Лока. Према Локовом мишљењу, човек је изворно похлепан и неправедан, тек га цивилизација уводи у праведни поредак. Према Русоу, напротив, управо цивилизацијска ограничења спутавају човека, чинећи га поквареним, док је он у свом природном стању невин, срећан и неискварен. Идеје Русоа ће, помало неочекивано, на Западу оживети у доба постмодерне, са „деконструкцијом“ самог појма цивилизације. Цивилизација је у модерни схваћена као врхунско добро и као резултат прогреса; у постмодерни, са структурализмом и постструктурализмом, као зло, као средство за поробљавање.

У међувремену, западна мисао је постала свесна постојања других цивилизација, различитих од западне, не признајући им увек сва „права“ која по логици историјске неумитности припадају западној. (Радови Шпенглера и Тојнбија постепено мењају ту визуру, уводећи идеју плуралности цивилизација.) Западна цивилизација ипак остаје „привилегована“, пошто она означава највиши развојни стадијум, коме остале морају тежити милом или силом (силом, уколико је то неопходно).

Таква размишљања типична су за епоху модерне. Она објашњавају концепт условног – градуалног или дефолтног (ограниченог) суверенитета. Дивљак није у стању да влада самим собом; варварин је то у стању у одређеној мери, али увек уз нечији надзор. Он још није субјекат историје, али ће то можда постати у будућности. Такав је најзад и статус варварских или полуварварских народа – какав, на пример, уживају државе кандидати за чланство у Европској унији. Такав је, уосталом, и однос западне цивилизације према „остатку света“, укључујући друге и различите цивилизације (овде схваћене као стање дивљаштва или варварста), којим се непрекидно намећу прописи и стандарди „цивилизованих“ нација, а чија се унутрашња и спољња политика непрекидно надзиру и коригују – у складу са нормама и интересима Запада.

britanijagenocid06Оваква политика западних сила се наставља и почетком XXI столећа, када „западна империја“ (САД са својим „савезницима“) разара државност и независност читавог низа држава Блиског и Средњег истока, Северне Африке... Односно, свуда где је то било могуће. Донети неком „демократију“ заправо значи учинити га цивилизованим и (потенцијално) једнакоправним иако се ово последње у стварности не дешава или се дешава изнимно ретко.

МОДЕРНИЗАЦИЈА И ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА
Колонијализам XIX века се враћа, овог пута у нешто измењеној форми. Али овде није реч само о поробљавању силом. У питању је комплексни појам модернизације (вестернизације), коју наводно добровољно прихватају незападне цивилизације, саображавајући се једном и обавезујућем моделу. Одбити модернизацију (вестернизацију) је практично немогуће, јер је овде на делу сам историјски прогрес, смер којим се, независно од наших хтења и жеља, одвија историја. Постоје и они „варвари“ који схватају њену нужност и чине све да сопствене земље „цивилизују“ и „модернизују“, без обзира на цену таквог подухвата, те да их уведу у круг „демократских“ и „прогресивних“ нација, што је, по дефиницији, немогућ циљ, будући да истинска „цивилизација“ увек остаје напреднија од других. Она диктира правац којим ће се одвијати „историјски прогрес“.

Појам цивилизације у масовну употребу је вратио Самјуел Хантигтон у свом раду под насловом Сукоб цивилизација (1993). Хантингтонов рад је објављен у тренутку опијености Запада сопственим тријумфом (макар и краткотрајним или привидним), када се руши биполарни (јалтински) светски поредак и нестаје хладноратовска равнотежа света – равнотежа која почива на сили. Односно, у тренутку када је историја, према мишљењу Фукујаме, и не само њега, већ дошла до свог краја. Другим речима, кад западна цивилизација на тај начин обнавља свој привилеговани статус, а њени конкуренти престају да постоје или губе свој утицај на светску историју (СССР, Кина...). Овде је заправо реч о промишљању ограничења с којим се суочава америчка „империја добра“ у остваривању своје универзалистичке мисије, а то је у првом реду чињеница постојања других незападних цивилизација.

ДИВЉАК, ВАРВАРИН, ЦИВИЛИЗОВАНИ ЧОВЕК
Шта је међутим, цивилизација у западној мисли модерне и по чему се она разликује од стања варварства и дивљаштва?

Американац Луис Хенри Морган је тврдио да је стање дивљаштва својствено друштвима са сакупљачком привредом и примитивним врстама лова. Дивљаштво је првобитна хорда, људски чопор. Оно не познаје државу, није хијерархизовано и нема никакву систематизовану религију. Смењује га стање варварства: друштва у којима још не постоји изразита подела рада и која почивају на пољопривреди и сточарству, али која не познају писменост. Њима влада „предаторска привреда“: овде јачи отима од слабијег, због чега овакво друштво остаје дубоко корумпирано, а њиме владају кланови.

britanijagenocid08Цивилизацију обележава појава писма, градова, заната, сложених друштвених институција и настанак класних подела; за разлику од претходна два, карактерише га и високо ефикасна производња. Кретање човечанства од дивљаштва ка цивилизацији је прогресивно и праволинијско. Идеје Моргана, међу осталим, преузима Фридрих Енгелс, и оне постају интегрални део марксистичке мисли о друштвено-политичкимм формацијама које се закономерно смењују током људске историје.

Историја је овде схваћена линеарно и универзалистички: она се одвија током који је обавезан за све. Ако су раније и постојале различите цивилизације (сумерска, египатска, кинеска, персијска...), које су биле историјски постојане и развијале се у континуитету, на кoнцу их, као најпрогресивнија, смењује западна (европска) цивилизација. Остале остају споредне, нека врста слепих улица. У радикалном поимању: оне представљају инцидент или препреку универзалном и незаустављивом напретку човечанства (према западном обрасцу). Пут који ће оне морати да следе јесте пут неминовне модернизације, која је уствари вестернизација, прихватање такозваних западних вредности. Историја ће се одвијати тим путем све до свога краја.

Ако у овако схваћеној цивилизацији тријуфује разум и друштвена свест и ако цивилизација заиста означава коначно превазилажење принципа „дивљаштва“ и „варварста“, или бар њихово обуздавање етичким нормативним кодовима, како онда објаснити стварност која му све оштрије противуречи, обележену све крвавијим ратовима, насиљем, ропством, етничким чишћењима и геноцидом, какви никад раније нису виђени у људској историји?

ЦИВИЛИЗОВАНА ЖИВОТИЊА
У стварности, „цивилизација“ не превазилази нити укида архетипове понашања „варварина“ или „дивљака“. Они су једнако својствени и „цивилизованом“ човеку колико и „дивљаку“. Напротив, цивилизација исте ове архетипове испољава у другачијим околностима, премда „цивилизовани“ човек тога по правилу уопште није свестан. Такви архетипови прелазе у област несвесног и управо зато стичу готово неограничену власт над „цивилизованим“ човеком.

Другим речима, варварство и дивљаштво, ако коришћење ових појмова још има неког смисла, у цивилизацији постају опремљени најсавршенијим техничким средствима, укључујући и она којим нису располагали деветнаестовековни колонијалисти – оружјима за масовно уништење и технологијама које разарају еколошку равнотежу планете. Средства које развија цивилизација не осигуравају складан и просвећен живот према диктату разума, већ пре задовољењу „дивљачких“ страсти цивилизованих; „цивилизовани“ човек се преображава у настраног и изопаченог дивљака или у „цивилизовану животињу“. Таква „животиња“ без милости убија и разара туђе цивилизације и земље, не да би их учинила напредним и цивилизованим, већ да би задовољила своје животињске страсти.

И сам појам цивилизације је у међувремену подлегао „деконструкцији“, премда се овакво његово схватање – идеологизовано у кључу (завршене) модерне – и даље задржава у политичкој сфери, у политичком дискурсу, а тако ће, по свој прилици, остати још неко време. Историцистичко поимање цивилизације и дивљаштва, типично за просветитељство па и модерну у целини, одавно је одбачено као ирелевантно. Кад данас говоре о „цивилизацији“ (насупрот варварству других) западне политичке вође користе анахрони језик идеологије либералног просветитељства. Исто важи и за све заговорнике „западних вредности“ – поборнике вестернизације (модернизације) у незападним земљама, који инсистирају на супериорности западне цивилизације, одбацујући сопствено наслеђе као обично „варварство“. У основи таквог поимања, подвуцимо то још једном, почива једва прикривени и веома дубоко укорењени расизам.

Може ли Запад уопште прихватити чињеницу постојања других и различитих цивилизација, не дисквалификујући их унапред као „варварске“; цивилизација које поседују сопствени и пуноправни систем вредности, нормативни код различит од западног? Ексклузивизам западне цивилизације, као и идеја о њеној, било културној било расној супериорности, заправо представља јасно обележје њеног „варварства“.

kolonijalizam03Бивши председник Ирана Сејед Мохамад Хатами предлагао је да се, уместо о Хантингтоновој тези о „сукобу цивлизација“, радије говори о њиховом дијалогу. То би значило и одрицање од сна о западном универзализму, који је, како се показује на концу, само илузија, те одустајање од утопије глобалне цивилизације која, упркос очекивањаима либералних идеолога, није, а, по свој прилици, никада и неће бити остварена.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.