Menu
RSS

КА КРИТИЧКОМ ЗАОКРЕТУ

jasenovac11СТЕФАН РАДОЈКОВИЋ

Где се изгубило критичко промишљање наше савремене историје?

Настављајући писање на основу претходног чланка објављеног за НСПМ, [1] прво морам да унесем једну исправку. Захваљујући сугестијама и критикама колега са факултета, уместо термина „трећи пут”, користићу „критички приступ”. Главни разлог је компромисна природа „трећег пута”. Сетићемо се само трећег пута СФРЈ и покрета Несврстаних у односу на сукобљене блокове. Колико год помирљив, ипак је био идеолошки обојен. Термин „критички приступ“ има за циљ да надмаши поделе, инсистирајући на критичком пропитивању и некритички афирмативних и некритички негативних интерпретација српске или било које друге историје. [2] Други разлог јесте да је синтагма „трећи пут“ испражњена од сваког садржаја. [3] На нивоу теоријског промишљања супротстављених ставова, Галтунг сматра да формације сукоба између група или појединаца ретко чине само два актера – у реалности увек има три или више актера, а поједностављено схватање сукоба је можда примерено само уџбеницима нижих разреда основних школа. [4]

Где се изгубило критичко промишљање наше савремене историје? Нажалост, након периода од 45 година југословенске комунистичке историографије, оптерећене идеолошко-догматским промишљањем националне историје Срба, дошло је до повратне реакције. Очекивано, последњих 25 година један део српске историографије инсистира искључиво на национално острашћеном тумачењу наше ближе и даље историје. Можемо узети за пример Јасеновац – тумачење броја жртава концентрационог логора Јасеновац и разлога за њихово убијање. Неокомунистичка струја наше историографије, оличена у Другој Србији, сматра да су у Јасеновцу убијани антифашисти и „недужни цивили са Козаре“. Углавном оспоравају цифру од 700.000 убијених „цивила“. Националистичка струја (тзв. Прва Србија), већи део, тврди да је убијено 700.000 људи, углавном Срба, Јевреја и Рома. Прво, податак да је у Јасеновцу убијено 700.000 људи савремена наука је одбацила као претеран и у крајној линији, нетачан. [5] Друго, у Јасеновцу јесу убијани Срби, Јевреји и Роми зато што су били то што су били – не антифашисти, већ православни Срби, као у случају сељана Поткозарја. Наравно, у Јасеновцу су страдали и Хрвати, али зато што су били политички противници усташког режима у НДХ. За разлику од њих, Срби, Јевреји и Роми нису имали опцију промене политичких светоназора из једног простог разлога. Нису убијани због њих.

Откуд оволике разлике у тумачењима? Научни радници утемељени у „антифашистичкој традицији“ народа и народности на просторима бивше Југославије, у оквиру историографије али и осталих друштвено-хуманистичких наука, тумаче Јасеновац на основу табу приступа који је имао током постојања СФРЈ. [6] Нама познатији као другосрбијанци избегавају да помињу етничко порекло жртава Јасеновца замењујући га неутралнијим или пак за оно време подобнијим терминима – антифашисти и цивили. Полазна премиса је да, користећи поменуте термине, неће изазивати националистичке тензије међу братским народима Југославије. Научна истина није толико битна. Истовремено, са распадом Југославије, појављују се научници који одбијају табу приступ темама, попут Јасеновца, али велики део њих, истражујући и пишући за време ратних година са краја XX века, подлеже националистичкој еуфорији. Како би уверили домаћу и светску јавност у невиност сопственог народа, износе претеране и непроверене податке. Зато не чуди да првосрбијанци покушавају да прикажу Србе као страдални народ преко сваке мере, као највећу и вечиту жртву. Опет, без обзира на научну утемељеност таквих тврдњи.

jasenovac002На који начин се вратити критичким коренима? Предлажем, на основу методолошког приступа истраживању Дејана Јовића [7], као историчари али и делатници у оквиру друштвено-хуманистичких наука, да се подсетимо да је наша дужност да пронађемо одговоре на следећа питања:

1. Шта се десило у оквиру одређеног периода и географског простора?;

2. Зашто се одређени феномен десио?

Да се вратим на пример Јасеновца. Ми данас, као научна заједница, не поседујемо поуздане податке на основу којих бисмо могли да утврдимо приближно тачан број убијених људи у Јасеновцу и околним логорима у оквиру његовог комплекса. И то треба рећи отворено. Са друге стране, апсолутно је тачно да су жртве јасеновачког комплекса биле део геноцидне политике НДХ уперене против Срба и Рома, односно Трећег рајха у случају Јевреја, те да су убијани због припадности одређеним етничким и верским групама. То што би појединци волели да жртве поменутог логора тумаче кроз своје идеолошке матрице, као научницима не служи им на част. Исто важи за оне академске делатнике који сматрају да увећавањем броја страдалих припадника њиховог народа „чине услугу” том истом народу. И једни и други се сматрају неозбиљним и неодговорним у оквиру научне заједнице која се залаже за критички заокрет у тумачењима табу тема и других феномена од важности за наш народ и државу.

jasenovac juzna kapija logora3 675x573Вредносне судове, барем ми као академска заједница, у својим истраживањима морамо да изоставимо. То значи следеће – да ли се нама свиђа то што се десило или не, ирелевантно је. Да ли одобравамо нешто или не, такође је небитно. Политичка коректност и/или подобност у нашим закључцима? Ако ће бити на штету објективности анализе, избегавати по сваку цену. Наравно, свако има право на свој вредносни суд/политичке светоназоре, може и треба да их слободно исказује, али у случају научне заједнице, они су од секундарне важности. Принцип научне истине односно научног сазнања мора имати примат.

___________________
Упутнице и напомене:

[1] Стефан Радојковић, Новија српска историја између Прве и Друге Србије – постоји ли трећи пут у историјској науци?, Нова српска политичка мисао, доступно преко
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/istorija-izmedju-prve-i-druge-srbije-%E2%80%93-postoji-li-treci-put-u-istorijskoj-nauci.html (приступљено 17. јул 2016).

[2] Цитирам колегу Горана Тепшића, истраживача-сарадника са Факултета политичких наука Универзитета у Београду.

[3] Данас је глобални систем међународних односа мултиполаран (2008-2016), самим тим и стриктна идеолошка подела на демократске (либералне) и тоталитарне (комунистичке) земље не постоји. Такве дихотомије су још мање присутне између и унутар земаља које не припадају европском географском и цивилизацијском кругу.

[4] Јохан Галтунг, Мирним средствима до мира. Мир и сукоб, развој и цивилизација, Службени гласник, Београд, 2010.

[5] Налази Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из 1948. су нетачни, али након њиховог објављивања није дошло институционалног и систематског истраживања страдања на југословенским просторима између 1941. и 1945. године све до 1992. године и оснивања Музеја жртава геноцида.

[6] Јасеновац – није био табу тема али јесте имао табу приступ за време СФРЈ; видети у: Јован Мирковић, Објављени извори и литература о јасеновачким логорима, Музеј жртава геноцида, Београд, 2000, стр. 340-341.

[7] „Оно што разликује савјесне аналитичаре од других, од оних који не познају методологију повјесног истраживања, међутим, јесте дефиниција циља њихове анализе: добра ће (и академски вриједна) анализа објаснити што се заправо догодило и зашто. И ништа више“; за више информација видети у: Дејан Јовић, „Југославија – држава која је одумрла. Успон, криза и пад Четврте Југославије (1974-1990)“, Прометеј и Самиздат Б92, Загреб и Београд, 2003, стр. 86-100.

Аутор је дипломирани историчар и докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Београду

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.