Menu
RSS

ПРАВА ИСТИНА О РУСКОЈ ПРОДАЈИ АЉАСКЕ АМЕРИЦИ

aljaska0АЛЕКСАНДАР АНТОШИН

Пре тачно 150 година постигнут је договор о продаји руске Аљаске СAД. Како је доо тога дошло


Око 4 сата ујутро 30. марта 1867. године у канцеларијама Стејт департмента у Вашингтону потписан је уговор о предаји САД свих руских права на Аљаску. Текст уговора стигао је тек дан раније у касним вечерњим сатима из Петрограда. Може се само нагађати колико су напора уложили царски посланик барон Едвард фон Штекл и амерички државни секретар Вилијам Стјуарт док су из кревета подизали све потребне званичнике и политичаре, без чијих потписа уговор није могао бити спроведен. Каква год да су догађања била те вечери, једно је ипак сигурно – договор је постигнут.

Продаја Аљаске је један од већих митова руске историје 19. века. У руском народу до данас се износе различити ставови о томе ко је продао руске колоније. Неко је, захваљујући добро познатој руској песми, сигуран да је продавац Катарина II, неко је уверен да је продавац гувернер Крима Сергеј Аксјонов или да кривца треба тражити у Николају Другом. Постоје митови о томе да Аљаска није продата, већ да је дата у закуп на 99 година и о томе да Русији новац за продају полуострва никад није исплаћен.

Новац је исплаћен Русији. Истина, већи део уплаћеног износа морало се потрошити на подмићивање америчких парламентараца. Тиме је подвучена црта испод дуге историје руске колонизације Америке, која је отпочела још за време Петра I.

ЈУНОНА И АВОС
Сматра се да је први Европљанин на обали Аљаске био официр руске флоте данског порекла Витус Беринг (на слици испод). Уствари, појединачне експедиције стизале су до тих удаљених места и раније, али је Беринг те далеке 1741. направио две кључне ствари које су омогућиле даљи развој руског Новог Света. За разлику од већине својих претходника, он је схватио да је открио управо Северну Америку, а не још једно острво у Северном мору. Осим тога, Берингу је пошло за руком оснује темеље економског развоја нових руских територија.

Током путовања назад у Русију, када је Беринг стигао на око 200 километара до обале Азије, брод је излупан олујом избачен на обалу безименог острва. Био је новембар, и одлучено је да се презими на острву. Тридесет морнара од 75 насуканих на обалу нису преживели поларну зиму. На острву је умро и велики руски истраживач Витус Беринг – Иван Иванович – како су га звали у Русији. Острво на коме је његова екипа морала да проведе зиму од тада носи име у његову част.

aljaskaberingaНа новим просторима морнари су видели велике популације различитих животиња, које нису имале страх од човека. А у пролеће су од остатака разлупаног брода и насукане на обалу камчатске шуме, направили нови брод. Већ за две недеље не само да су били у стању да стигну до Петропавловска већ су са собом донели и богати терет крзна. Убрзо потом су различити трговци организовали неколико трговачких експедиција, а бродови су се са тих експедиција враћали натоварени вредном робом, неисцрпним богатствима нових територија. Слава о новој земљи богатој природним ресурсима, брзо је обишла свет.

Шпанија је, у време док је Русија насељавала Северну Америку, учвршћавала своју власт у Калифорнији, активно на тај учествујући у трци за новим колонијама. На супротној обали америчког континента, у Бостону, отимање је вршено под благословом краља Џорџа. Паралелно са енглеским, и француски морнари покушали су да пронађу пут до богате Аљаске.

За то време званични Петроград није тежио освајању Новог Света, понајпре због страха од могућих међународних последица. Једна је ствар открити нове земље, али сасвим друга населити их и задржати. Колонијални ратови између европских земаља избијали су редовно, често се преносећи на матичну територију. Да улази у овај компликован политички свет, Петроград није желео.

Тако се десило да су Аљаску населили углавном трговци, доносећи са собом у нови свет специфичности свога посла. Од свих руских трговаца који су доспели до обале Аљаске најуспешнија је била компанија Григорија Шелихова, која је постепено прерасла сву конкуренцију. У грађењу успешне пословне империје Шелихову је активно помагао његов зет млади петроградски чиновник Николај Резанов, лобирајући за интересе породичног бизниса у царском граду. После смрти Шелихова, Резанов постаје највећи акционар компаније, а 1799. цар Павле I потписује декрет о стварању Руско-америчке компаније (РАЦ) на основама Шелиховљеве фирме.

Сама идеја РАЦ копирана је из британских гиганата – попут Источноиндијске компаније. РАЦ није имала само ексклузивна и монополска права на развој Аљаске већ и пуну политичку власт на тим територијама, остваривање административне и судске функције у име руског императора. У то време основан је и град Ново-Архангелск (данашња Ситка), који је постао руска престоница у Америци. Први губернатор свих руских насеља у Ново-Архангелску постао је Александар Баранов.

novoarhangelskПо доласку у Ново-Архангелск неколико година касније, Резанов је открио насеље у јадном стању. Колонистима на Аљасци је недостајало основних производа, који су морали да прођу цео Сибир да би дошли до њих. Негде у то исто време, у Ново-Архангелск стиже амерички трговац Џон Вулф са товаром хране. Резанов је од њега купио не само робу већ и његов брод по имену Јуно. Други брод под именом Авос изграђен је недуго потом.

РУСИЈА ДО ХАВАЈА
Са ова два брода Резанов је отишао у Калифорнију, која је у том тренутку шпанска. Његов циљ је био да процени ситуацију на лицу места и организује директну испоруку прехрамбених производа за руске колоније на Аљасци. Позиције компанија јачале су услед политичке ситуације у Европи. Руски путник стигао је у марту 1806. године у Калифорнију, у време када је тек завршена битка код Аустерлица. И, мада је у децембру Русија закључила мир са Француском, свима је било јасно да је Александар I нагиње ка антинаполеоновској коалицији. Шпанија је, међутим, била савезник Париза. Вест о почетку новог рата могла је затећи Резанова у Калифорнији, тако да је, поред своје основне мисије, обављао још и посао шпијуна.

У свом дневнику Резанов је приметио да избацити шпанце из Калифорније и зграбити те земље у случају рата неће бити нимало тешко. Али, док рат не почне, Резанов је договорио изградњу руске колоније у близини Сан Франциска. Касније је та колонија прерасла у тврђаву Форт Рус и њен основни задатак је био да снабдева руска насеља на Аљасци животним намерницама.

Свакако, да је успеху клифорнијске мисије кумовала и романса између удовца Резанова и 16-годишње Марије Аргуељо, ћерке градоначелника Сан Франциска. Даља судбина Резанова добро је позната многима захваљујући популарној совјетској рок-опери. Венчање руског авантуристе и шпанске лепотице ипак се није одржало, јер је Николај Резанов погинуо на повратку у Петроград.

aljaskabaranovГлавни управник Баранов (на слици изнад) такође није губио време, и већ 1812, по његовој наредби, основана је тврђава Рус. А 1815, по налогу истог тог Баранова, на Хаваје одлази Немац у руској служби доктор Георг Шефер. Краљ Камеамеа I се у том периоду активно борио за уједињење Хавајских острва и били су му преко потребни савезници. У замену за војну помоћ, он је био спреман да призна да су Хаваји руски протекторат. Ову идеју је активно подржала РАЦ, међутим, цар Александар је пројекат присаједињења Хаваја Русији одбацио и чак очитао буквицу РАЦ за самовољу. До данашњих дана као сећање на та прошла времена на острву Кауаи, у модерној америчкој држави Хаваји, налази се Јелизаветска тврђава, изграђена рукама руских колониста.

УСТАНАК ДЕКАБРИСТА
Године 1824. управник канцеларије Руско-америчке компаније постаје будући декабриста Кондратије Риљејев, који фанатично заступа идеју колонизације пацифичке обале Северне Америке од Аљаске до Калифорније руским рукама, за којом би касније следила анексија тих територија. Али за Петроград реализација тог пројекта значила би практично гарантовани рат са половином европских сила и у потпуности би покварила руске односе са младим северноамеричким државицама. Поред тога, ресурса за једну такву експанзију реално није било: комплетно руско становништво Северне Америке у најбоља времена није прелазило цифру од неколико хиљада људи.

У то време петроградска канцеларија РАЦ, захваљујући напорима Риљејева, претворила се у гнездо завереника. Баш тамо је планиран државни удар, рушење монархије, освајање власти и друге незаконите радње. И није изненађујуће да је Николај I, угушивши покушај преврата, променио ток државне политике према РАЦ.

Крунисањем Николаја I започео је и још један важан процес, који је касније учинио продају прекоокеанских колонија неизбежном. Ако је у време Павла и Александра РАЦ управљала сложеном симбиозом званичника и трговаца, доласком Николаја I у прве редове компаније почели су да долазе војници, који нису поседовали одговарајуће дипломатске вештине и неопходни управљачки таленат за развој руских колонија.

Паралелно са тим процесом, почеле су да падају цене крзна – како због повећаног обима производње руских трговаца, тако и због све раширенијих ловокрадица. Било је неколико покушаја да се успостави трговина ледом и шумом између Калифорније и Аљаске, али предузеће у тим акцијама није имало успеха иако су бостонски трговци у то исто време довлачили лед чак из Аустралије.

aljaskadekabristiaКомпанија је брзо западала у дугове. Године 1841. продат је Форт Рос у Калифорнији, јер није оправдао своје постојање – исплативије је било куповати робу од локалног становништва, него одржавати сопствену производњу. Ипак, најтужнија ствар је да новац за продају своје колоније код Сан Франциска Русија никада није добила. Прво је купац избегавао да плати, а затим, када су Калифорнију окупирале САД, позвале су новог власника земљишта на одговорност за дуг према Русији. Представник РАЦ Вилијам Стјуарт, примивши накнаду за руску тврђаву, једноставно нестаје са новцем у непознатом правцу.

ПРЕТЊА ЗЛАТНЕ ГРОЗНИЦЕ
Почетком 1850-тих мисао о потреби продаје свих руских поседа у Северној Америци формулисао је губернатор Источног Сибира Николај Муравјев-Амурски. У том тренутку на његове идеје нико није обраћао пажњу. Али када је почела 1853, Кримски рат је учинио ситуацију веома сложеном по Русе – Британци су могли да без већих проблема потуку руске снаге на континенту.

Како би заштитили руске интересе, царске дипломате у Вашингтону започеле су интензивне активности играјући на карту да се јачање британских позиција на северу континента није уклапало у планове Вашингтона за будућност САД. Постојале су тада у руководству те младе земље усијане главе, које су веровале да ће рат у Европи бити згодан повод да се Енглези избаце из Канаде и тамошњем народу угњетаваном круном донесе радост демократије.

aljaskakrimskirataКао ефекат таквих геополитичких превирања, између Русије и САД је постигнут договор о фиктивном закупу Аљаске на период од три године. На тај начин, британско једро које би се појавило на хоризонту Ново-Архангелска, могло се тумачити као агресија против САД, са свим пратећим последицама за Британце. Међутим, до договора о закупу није дошло: сазнавши за преговоре који се воде, компанија Хадсон беј (британски аналог РАЦ, са седиштем у Канади) предложила је Руско-америчкој компанији да закључи сепаратни мир, те је потреба за фиктивним закупом једноставно отпала. Сви разумни људи у Петрограду схватили су да је Русија имала среће играјући на карту сукоба Вашингтона и Лондона; свесни да у будућности Аљаска може постати повод сукоба не само са Британцима већ и са Американцима.

До тог тренутка у Петрограду су већ знали све о великим залихама злата и других вредних ресурса у руском Новом Свету. Али како да их искористе, то нико није знао. Кад-тад тајну о огромним залихама злата сазнали би сви, и Аљаска би била преплављена људима који би потражили своју срећу. Калифорнијска златна грозница привукла је око 300 хиљада копача. Аљаска, заштићена малим бројем руских пешадијских јединица, није могла да спречи навалу ни знатно мање групе копача.

Американци, којима је колонизација Аљаске дуго времена ниско котирана у државним плановима, чували су тајну о богатствима полуострва 30 година, схватајући могуће последице.

ДИПЛОМАТИЈА НА ДЕЛУ
Негде у то исто време активна делатност Муравјев-Амурског и грофа Игњатева значајно је проширила поље руских интереса на Далеком Истоку. Овим земљама такође је била потребна заштита од напада других сила.

Цар Николај I је, и поред тога што је назвао Аљаску „кофером без дршке”, наставио да трпи губитак РАЦ јер се држао максиме да, где је подигнута руска застава, нема потребе спуштати је. Онда га је на царском трону наследио Александар II и његов брат Константин Николајевич, који су имали сасвим другачије погледе на свет.

После Кримског рата Русија је била исцрпљена финансијски, и трошкови РАЦ били су додатно оптерећење за државну касу. Питање о прекоокеанској колонији Русије састојало се у томе како је изгубити – добровољно за доларе, или насилно као резултат војне акције.

aljaskafortruskalifornijaГлавни заговорник идеје продаје Аљаске био је Велики кнез Константин Николајевич. Њега је подржао министар финансија Михаил Реитерн. После извесног оклевања придружио им се и министар иностраних послова Александар Горчаков. Децембра 1866. године одржан је састанак на коме су били присутни цар, званичници, амбасадор у САД Едвард фон Штекл и министар војни Николај Крабе.

Значајан је и податак да представници РАЦ на овај састанак нису позвани – њихову самосталност Петроград није могао да трпи. Састанак је био успешан, паралелно су се сложили и са цифром – минимални износ за који је Царство спремно да уступи своје прекоморске поседе износи пет милиона рубаља. Опремивши Фон Штекла овим упутствима, послали су га назад у Вашингтон.

У главни град САД руски изасланик стигао је почетком марта, успут се озбиљно разболевши на путу. Већи део месеца провео је у кревету, али, чак и без напуштања куће, успешно је водио преговоре са америчким колегама, пре свега са државним секретаром Стјуартом.

Вилијам Стјуарт је био присталица идеје ширења САД на обе Америке; осим тога, захваљујући Фон Штеклу, он је био савршено свестан природних богатстава Аљаске. У принципу, понуда Петрограда заинтересовала је Американце, и после неколико рунди преговора царски изасланик је био у стању да подигне цену Аљаске до седам милиона. Такође, Фон Штекл је желео да САД преузму заостала дуговања РАЦ, али то му није пошло за руком. Договорено је додатних 200 хиљада. Водивши преговоре на такав начин, руски посланик у Вашингтону успео је да повећа почетну цену за Аљаску за скоро половину.

Остало је још само да се Конгрес убеди у потребу куповине, али да говори на ту тему у америчком парламенту није желео нико; сума од 7.200.000 за ратом исцрљене САД била је превелика.

aljaska rusija jutub e1489913992636У међувремену, из Петрограда је стигао и коначан текст уговора (узгред, Стејт департмент је великодушно платио износ од 10.000 долара руском конзулату за коришћење телеграфа у периоду преговора). Око поноћи Фон Штекл је пожурио са документима ка кући Стјуарта, који је играо партију виста у породичном кругу. Државни секретар, који је хтео да ратификује споразум у Конгресу пре почетка пролећних празника, предложио да се не чека јутро, већ да се сви окупе код њега у канцеларији за неколико сати.

ОВУ ЗЕМЉУ ЋЕ УНИШТИТИ КОРУПЦИЈА
Исте ноћи у присуству Фон Штекла, Стјуарта, неколико запослених у конзулату и Стејт департменту, руководиоца одбора за правосуђе у међународним односима Чарлса Самнера – уговор је био потписан. При томе и Самнер, и председник Ендрју Џонсон су више веровали Стјуарту – стварну корист од куповине Аљаске они нису разумели. Поред тога, за разлику од званичника Стјуарта, политичари су били приморани да се осврну и на јавно мњење: грађански рат је завршен мање од две године раније и новца код Американаца није било много више него код Русије, опустошене Кримским ратом и скупим реформама цара Александра.

Стјуарт је морао да искористи сав свој утицај у Републиканској странци да у најкраћем могућем року прогура ратификацију уговора кроз парламент. Субота 30. марта био је последњи дан рада Конгреса пре почетка годишњих одмора, а уговор је наменски изнет на расправу пре празника – да би се опозиција лишила могућности да успори ратификацију бескрајним дискусијама. Изгледа су се парламентарци баш ужелели одмора и председник Џонсон је, знајући то, посебно продужио рад Конгреса док се не заврши договор са Русијом.

Али гласова је Стјуарту и даље недостајало: америчка јавност је била махом против куповине. И, док су државни секретар, председник и сенатор Самнер тражили партијску дисциплину, барон Фон Штекл је давао конгресменима мито – укупно је на њих потрошио око 400.000 долара.

Америчка штампа назвала је Аљаску „фрижидер Стјуарта” и скренула пажњу на интензивне активности руског посланика на послу корупције високих званичника САД. Са друге стране света, у Петрограду, започео је супротан процес: Фон Штекла оптужују за примање мита од Американаца.

Управо због тога што је руско одустајање од Аљаске било болно, настају многи каснији митови, укључујући и онај који каже да обећани новац није стигао у Петроград (у ствари, за тих седам милиона купљена је железничка техника у Енглеској).

Са Едуардом фон Штеклом цела ствар око продаје колоније пошла је по злу. Успешно вођење преговора о продаји, коју је барон реализовао у најкраћем могућем року уз повећање почетне цене за више пута, ставио је тачку на његову дипломатску каријеру. Руско племство никад му није опростило издају и већ после годину дана био је принуђен да поднесе оставку.

Цар Александар захвалио се свом изасланику једнократном премијом у износу од 25.000 рубаља и годишњом пензијом у износу од 6.000 рубаља. Остатак свог живота руски посланик проживео је у Паризу.

О томе да је колонија продата, у Ново-Архангелску чули су тек у мају. Последњи руски губернатор прекоокеанских територија кнез Максутов одбио је да учествује у свечаности преноса земљишта, која је била заказана за 18. октобар 1867. године. Руску страну на свечаности представљао је капетан другог ранга Алексеј Пешћуров.

Aljaska sad jpg 688x388 q85 crop upscaleУ свечаној церемонији застава Руске империје била је спуштена. Ново-Архангелск преименован је у Ситку, по имену острва, на коме се град налази. Тим чином стављена је тачка на историју руске империје у Новом Свету.

_____
Везе:

Песма о царици Катарини
https://ru.wikipedia.org/wiki/Не_валяй_дурака,_Америка!

Хавајски краљ
https://ru.wikipedia.org/wiki/Камеамеа_I

Беринг
https://sr.wikipedia.org/wiki/Витус_Беринг

Совјетска рок опера Јунона и Авос
http://istokinfo.com/aleksej-ribnikov-ruski-kompozitor/

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ


Взгляд

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.