Menu
RSS

СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ ИЛИ КАКО ЈЕ 1917. ПОЧЕЛА РЕВОЛУЦИЈА

revolutionrusiaМАЈКЛ ЏАБАРА КАРЛИ

Двострука управа донела је хаос: Привремена влада заступала је царске елите, а совјети револуционарне масе


Пошто је цар Николај Други абдицирао 15. марта 1917 (2. марта по јулијанском календару), догађаји су се убрзано одвијали. Петроградски совјет радничких и војничких депутата одржао је први састанак 13. марта. Совјет је успоставио Привремену владу, састављену углавном од „либералних“ депутата умируће империјалне Думе, законодавне скупштине која је манипулативним методима скројена након прве револуције 1905. године. Павел Н. Миљуков, кадет, био је министар иностраних послова; А. И. Гучков, октобриста, био је ратни министар; а принц Г. Е. Лавов, председник синдиката Земтсвос, био је премијер. Миљуков и Гучков представљали су урбану буржоазију Москве и Петрограда, а Лавов руралну властелу и локалне елите. Не само да ова господа није заступала интересе револуционарних маса – они су их се плашили и размишљали су само о томе како да зауставе даљи напредак револуције. Њихов трајни кошмар била је Француска револуција. Да ли би тако нешто могло да се догоди у Русији? Једини такозвани социјалиста у првој Привременој влади био је трудовик А. Ф. Керенски (на слици испод).

Керенски је био амбициозан човек, који је одбацио одлуку Совјета да за социјалисте нема места у новом кабинету. Једном колеги се похвалио да не би оклевао да заведе диктатуру кад би петроградски радници постали преагресивни. „Похапсићу агитаторе и угушити све нереде“. „Керенски je Сен-Жист руске револуције, човек који ће поново успоставити стриктну дисциплину у војсци и послати је назад на фронт“, написао је француски амбасадор Маурис Палеолог у извештају који је крајем марта 2017. послао у Париз. „Он је прави вођа Привремене владе“, додао је Палеолог у наредном извештају. Још у марту 1917. Керенски је већ био велика нада савезничких дипломата (мисли се на међународну савезничку коалицију из Првог светског рата, прим. прев.) у руској престоници.

ПЕТРОГРАДСКИ СОВЈЕТ И ПРИВРЕМЕНА ВЛАДА
Социјалисти из Петроградског совјета одбили су да постану чланови нове владе јер нису хтели да нашкоде свом угледу у револуционарним масама тиме што би се придружили десничарско-центристичком кабинету, који је представљао само царске урбане и руралне елите, а нису се осећали довољно самоуверено ни да окрену леђа либералним политичарима Думе и владају директно кроз Петроградски совјет. Стога су направили компромис који је у суштини значио давање „ограничене подршке“ Привременој влади.

То је био почетак периода такозване „двоструке управе“. Петроградски совјет неће директно преузети владавину, али суштински ће индиректно владати, понашајући се као стража револуционарних маса и „узрупирајући“ владин ауторитет, како су сматрале западне дипломате. Двострука управа била је формула за хаос, посебно јер је Привремена влада заступала традиционалне царске елите, а совјети револуционарне масе. Заправо, Привремена влада уопште није имала било какво упориште у народу. Чак ни Империјална Дума не може да је подржи, известио је амбасадор Палеолог, због тога што је „нестала“. Петроградски совјет је сада „парламент целе Русије“. Отуда, ако је и било „двоструке управе“ у Русији, снажно је нагињала на страну нових совјета.

kerenskiiДва велика питања из пролећа 1917. била су мир и прерасподела земљишта (у наставку текста ово се помиње као „Агенда земља и мир“; прим. прев.). Привремена влада била је за наставак рата све до победе и за одлагање прерасподеле земљишта док се не изабере уставотворна скупштина, што је могло да значи и одлагање на неодређено. Петроградски совјет, састављен углавном од социјалистичких револуционара и мењшевика, привремено ће подржати рат, али уз залагање за мировни споразум без анексија и без обештећења. Они су такође нестрпљиво желели аграрну реформу. Другачије нису могли да се поставе ако су хтели да сачувају подршку својих револуционарних присталица. Ови први совјетски депутати били су збуњени „умерени“ социјалисти, који су знали шта желе, али не и како то да добију.

На почетку револуције бољшевици су били разбацани на све четири стране света. Поред осталих, В. И. Лењин је био у Швајцарској, Л. Д. Троцки и Н. И. Бухарин у Њујорку, а Ј. В. Стаљин, Ј. М. Свердлов и Л. Б. Каменев у сибирском егзилу, у близини Северног поларног круга. Чим је цар абдицирао, затвори су отворени, а протерани револуционари свих фела, где год да су се налазили, пожурили су назад у Русију. Стаљин и остали из Сибира били су први који су стигли у Петроград.

ПОВРАТАК ТРОЦКОГ И ЛЕЊИНА
Троцки је резервисао пароброд из Њујорка, али је ухапшен у Халифаксу, у Новој Шкотској (Канада). Задржан је у логору за ратне заробљенике, где је Немцима који су се тамо налазили причао о револуцији. „Он је човек екстремно снажних уверења и веома моћног карактера“, приметио је један канадски званичник: „Његова личност је таква да је након само пар дана овде постао далеко најпопуларнији човек у целом логору са немачким ратним заробљеницима, од којих су две трећине били социјалисти“. Канадске власти су стога одлучиле да је најбоље решити га се и пустиле су Троцког да иде својим путем.

Лењину је уступљен „затворени воз“ и сигуран пролаз кроз Немачку како би се преко Шведске вратио у Русију. „Лањин (sic), шеф руске анархистичке заједнице у Цириху, као и тридесетак других руских револуционара, пошли су кући 30. марта/12. априла“, пише француски амбасадор у Берну. Француским дипломатама није требало дуго времена да науче како се правилно пише Лењиново име. Амбасадор Палеолог известио је да је Лењин стигао 3/16. априла и да је његов први говор доживео неуспех; „тотално се отуђио од својих слушалаца“.

Неки од лењинових колега сматрали су да је постао неуравнотежен због изјава да је фебруар само почетак револуције и да револуционарне масе не смеју да стану на пола пута, јер тако не би преузеле власт у своје руке. Условна подршка Привременој влади била је као пуцањ себи у ногу. Судећи према француском војном аташеу, Лењин је социјалистичке револуционаре и мењшевике сматрао „трулим“ приносом револуционарног покрета. Нико није умео да клевеће тако ефикасно као Лењин. Али неки од његових колега су му узвраћали, тврдећи да је изгубио разум и постао „бунцајући анархиста“.

Верујте ми, Лењин није био анархиста. Да је Петроградски совјет – ма колико опрезно – подржао Привремену владу, ископао би сопствени гроб и закочио развој револуције. Лењин је био у праву и ни најмање није био неурачунљив, јер управо то је оно што су људи попут Керенског и Миљукова имали на уму. Убрзо је прочистио паучину из глава својих бољшевичких колега, освојивши већинску подршку за своје идеје на партијској конференцији у априлу.

lenjintrockiЛењин је убрзо стекао ширу публику међу радницима и војницима у Петрограду. Британске дипломате су често гледале њега или неког од његових колега како се обраћају револуционарној гомили недалеко од британске амбасаде. Русија је била у хаосу и многи људи, обични људи који су дали одлучујући допринос Фебруарској револуцији, нису намеравали да чекају много на остварење њихове Агенде земља и мир. „Морамо подржати Привремену владу“, пише Палеолог у извештају Паризу почетком априла, „или ћемо се у супротном, ако она нестане, суочити са скоком у непознато“.

ПРИВРЕМЕНА ВЛАДА НЕ МОЖА ДА РУСИЈУ ВРАТИ У РАТ
„Ситуација са Привременом владом је критична“, написао је сутрадан. Француски амбасадор је препознао да Привремена влада не може придобити подршку народа противећи се Агенди земља и мир. Уствари, та два питања су била повезана. Руски војници, највећим делом састављени од сељака, свима који су хтели да чују јасно су ставили до знања да не дају ни пет пара за Привремену владу или било какву уставотворну скупштину кад се ради о питању прерасподеле земљишта. Били су одлучни да профитирају од непосредне расподеле земљишта и нису хтели да погину пре тога.

„Укупни број дезертера (из војске) је огроман“, пише генерал Маурис Жанин, шеф Француске војне мисије. „Број који сам израчунао (преко милион) је толико висок да не смем да га гарантујем“.

Привремена влада никад није могла да надјача Петроградски совјет упркос приватном хвалисању Керенског о увођењу диктатуре. Без обзира да ли се ради о Палеологу или генералу Жанину, порука је увек била иста: Привремена влада нема ауторитет. У Петрограду је дошло до несташице хлеба, што је изазвало немире и туче испред пекара и продавница са храном у којима су људи покушавали да прибаве животне намирнице. Војска је била у стању побуне. „Официри нису имали ауторитет“, пише *Палеолог, „и непрекидно је понижавана и вређана. Улице су пуне војника који траже невоље... пушке им висе о рамену“. Конфисковали су трамваје и возове и нико не може да их контролише јер су полицајци „масакрирани, утамничени или распршени“. Лењин се пробијао у таквој ситуацији, наставља Палеолог, охрабрујући сељаке да захтевају неодложну прерасподелу земљишта. „Нема тог аргумента који звучи убедљивије у ушима руских војника“.

miljukovМинистар спољних послова Миљуков није разумео ствари једнако добро као француски амбасадор. Миљуков (на слици изнад) је хтео да задржи Русију у рату и да пошаље војнике назад на фронт, где би морали да се боре са Немцима и забораве на револуцију. Томе су се надали и савезници, барем они који су седели у престоницама савезничких земаља. Након толико крви која је проливена на западном фронту, није могло бити ни говора о миру и одустајању од „освајачког програма“. Француска висока команда је планирала нову пролећну офанзиву и наредила Жанину да обезбеди руски пристанак за офанзиву на истоку како би се одвукла пажња Немцима. Очигледно, генерали у Паризу нису имали појма шта се догађа у Русији упркос Жаниновим и Палеологовим напорима да их просветле. Како се испоставило, француска офанзива је прошла катастрофално, изазвавши бројне побуне у француској војсци и тиме дајући француској високој команди снажан укус оног са чиме су се суочавали њихови руски партнери.

ПАД ПРИВРЕМЕНЕ ВЛАДЕ
Није без разлога Петроградски совјет 14/27. марта издао проглас којим позива на окончање рата на бази одустајања од анексија и обештећења. За Миљукова и његове „либералне“ колеге совјетски позив на преговоре о окончању рата није могао остати без одговора, колико год да је била слаба позиција Привремене владе. Миљуков је медијима послао изјаву у којој се наводи да ће Русија наставити да се бори за украјинске територије које се налазе под аустроугарском влашћу, као и за Цариград и мореузе Босфор и Дарданели.

„Не, Русија неће водити освајачке битке“, стигао је одговор Петроградског совјета. Ништа није могло више подићи чак и најплашљивије социјалисте у престоници. Током „априлске кризе“ војници и радници су поново изашли на улице. Чак су и бољшевици морали да трче како би сустигли револуционарне масе у Петрограду. Совјетска преокупација миром иритирала је Палеолога, који је предложио да клонули Руси, уколико иступе из рата, покрију трошкове савезничке победе.

revolucija191702Привремена влада је устукнула пред Петроградским совјетом и Миљуков је средином маја поднео оставку. Шест револуционарних социјалиста и мењшевика ушло је у кабинет како би покушали да Привременој влади обезбеде легитимитет који јој је недостајао. На крају, њихово присуство није могло да јој обезбеди демократску патину, јер је принц Лавов још увек председавао кабинетом, заједно са још осам такозваних либерала. Керенски, потенцијални диктатор, постао је ратни министар. Петроградски совјет, заједно са другим совјетима широм земље – бурне и бучне демократске групе војника, радника и сељака – је био тај који је представљао дуго потискивани демократски инстинкт руског народа. То није могла да обезбеди Империјална Дума или њени либерални остаци укалупљени у портфолио Привремене владе, што ће догађаји у Петрограду и остатку Русије убрзо и показати.

Аутор је професор историје на Универзитету у Монтреалу; бави се односима Совјетског Савеза са западним државама

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Strategic Culture Foundation

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.