Menu
RSS

НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА

malaparte03ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Ако би из галерије интелектуалаца наше Европе ваљало истаћи само један узор, онда би то морао бити Курцио Малапарте

Када чујем да неко за себе каже како је „интелектуалац” – ја поуздано знам да се дотични лажно представља. Као што је незамисливо да прави светац или истински херој себе назива свецем или херојем – тако је једнако немогуће да веродостојни интелектуалац истиче своју улогу, јер њу само они други, којима несебично служи, имају право да препознају и ословљавају. Реч је о особитој улози живе и непоткупљиве свести и савести, какву свака заједница изискује, особито пред најтежим изазовима и искушењима.

Интелектуалац је изнад свих партија јер припада целини заједнице, стојећи, по цену и највећих личних жртава, на најистуренијој осматрачници, одакле мотри појаве унутрашњих слабости и спољних претњи да би на њих благовремено упозорио и предложио спасоносне одлуке. Реч је о ванредно тешкој а често и веома опасној мисији, за коју су спремни само интелектуално најспособнији и морално најсмелији духови.

Ако би из галерије интелектуалаца наше Европе који су обележили најгоре столеће њене повести ваљало истаћи само један узор за будућа поколења – онда би то морао бити, бар према мом скромном суду, Курцио Малапарте, писац чија дела, од трактата Техника државног удара до романа Кожа и Kaputt, високо сведоче о врлинама и трагедији европског човека.

КАКО ЈЕ НАЉУТИО ХИТЛЕРА
Његова Техника државног удара толико је разљутила Адолфа Хитлера да је Бенито Мусолини морао пружити свом идеолошком сабрату задовољштину пославши Малапартеа у конфинацију, на острво Липари, у Еолском архипелагу.

Из званичног лимба проскрибованих, „политички некоректних” – како данас гласи превод израза „морално-политички неподобни” на мондијалистички језик – Малапартеа је извукао директор миланског дневника Corriere della serа Алдо Борели, успевши да умилостиви Мусолинија. Сведоци тог залагања за милост тврде да је Борели уверавао Мусолинија како ће се Малапарте „поправити” ако у својству специјалног извештача миланског дневника добије прилику да оде у Абисинију и да се тако лично увери у „ванредне моћи фашизма, чуда организације и величину обновљене Империје”. Сведоци кажу да је Мусолини, указавши милост, ипак зловољно упозорио: „Тај је способан да се тамо стави на чело неке банде побуњеника с намером да освоји Италију!”

hitlermusoliniМалапарте није испунио Мусолинијева пакосна очекивања, али је својим новинским извештајима – од Абисиније, преко балканских ратишта до Источног фронта – пружио најдубља па и најпотреснија сведочанства о европском човеку на најтежим испитима урагана историје. Малапарте је поседовао непоткупљиво око свести и савести што је умело да прозре истину кроз све магле званичних обмана али и самообмана, којима је обично склона слабост људске природе.

ФОТОГРАФИЈЕ КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ СТИД
О истини освајачког похода на Абисинију – којим је фашистичка Италија настојала да покупи колонијалне мрвице, каскајући с великим закашњењем и неупоредиво мањим силама за Великом Британијом – сведоче и Малапартеове фотографије где је достојанствена лепота младих Етиопљанки, мобилисаних да пружају сексуалне услуге италијанским војницима, морала посрамити сваки иоле савесни поглед са тачке гледишта самозваних „цивилизатора” афричких „дивљака”.

Већ у свом првом допису са европског фронта, објављеном 1940. године, Малапарте исказује најдубљу спознају поразног исхода Другог светског рата по све Европљане:

„Ово је мој први допис са фронта, или, како би други рекли, мој први ратни извештај. Мобилисан у чину капетана регименте алпинаца, пишем ова разматрања под шатором, пред призором Мон Блана… Сасвим је извесно да ће овај рат дубоко и ненадокнадиво изменити свет. Преображај извршен ратом 1915-1918. изгледаће као игра кад се буде поредио са овим који се припрема. Свет, а особито Европа, биће посејани лешевима идеја, осећања, предрасуда, философија, моралних концепција, традиција. Вратићемо се кући једва на време да присуствујемо најневероватнијим и најчудеснијим погребима.”

Додуше, већ током тог рата, Малапарте је имао прилике да присуствује доиста најневероватнијим погребима свега људског, попут оног описаног на страницама романа Kaputt у канцеларији поглавника Независне Државе Хрватске, где му се Анте Павелић похвалио даром усташке оданости, који је имао облик котарице од плетеног прућа пуне српских, камом незамисливог злочинства ископаних очију.

ДОСТОЈАНСТВЕНОСТ БЕОГРАЂАНКИ МЕЂУ РУШЕВИНАМА
Како сведочи Kaputt, исписан у првом лицу једнине, 6. априла 1941. године Малапарте се обрео у Панчеву, на путу из Румуније ка Београду. Увече је ушао у Београд, у рушевинама. И на том делу путовања кроз Европу захваћену великим пожаром стратегије divide et impera, Малапарте је носио фотоапарат, утискујући у негатив призоре који су привлачили његов поглед, односно његову ванредну моћ да у појединачном препознаје знаке и знамења општег. С обзиром на то да за живота те фотографије никада није показао јавности, можемо основано претпостављати да су оне Малапартеу служиле као нека врста подсетника на угледане призоре које је потом, с одговарајућим мислима и осећањима, преводио у речи.

malaparte02Низ фотографија снимљених на путу од Панчева до Београда сведочи да су му пажњу посебно привлачили призори погинулих коња, којима су посвећене неке од најпотреснијих страница романа Kaputt. Али то нису више коњи који свечаним касом проводе по путевима историјске славе кочије с фигуром Победе. На кланицама братоубилачког рата Европљана они су постали метафоре страшног пораза Европе.

На путу кроз Југославију у пламену, око Малапартеа угледало је и овековечило поучни призор тужне склоности малог човека да се пода искушењима улоге моћника и насилника: десном руком придржава кундак пушке као да хоће дати до знања да располаже правом да лишава живота сваког ко се учини „политички некоректним” погледу његове ослобођене и самозадовољне зловоље. На десном рукаву војног капута, набаченог преко цивилног одела, с машном, истиче се повез с кукастим крстом, као знамењем нове „политичке коректности”. У левој руци гори цигара, као знак ужитка у сврстаности на страну победника те у одговарајућој претпостављеној моћи лишавања непријатеља или противника сваког достојанства, па и самог живота. Како меланхолично сведочи искуство европских грађанских и међунационалних ратова, у временима великих преокрета нишчи добијају ванредне прилике да ликују над узвишеним, којима преостаје само смелост да остану усамљени и да то покажу.

На супротном полу тих Малапартеових сведочанстава стоји призор рушевина у Карађорђевој улици, крај којих пролазе Београђанке кораком достојанствене одлучности, упорности и несаломљивости женског елемента у његовој вечној борби за победу оптимизма над малодушношћу, вере над безнађем, живота над смрћу.

„ЈА НИСАМ ОД РАСЕ РОБОВА”
У столећу које, срећом, напуштамо Малапарте је увек био и остао на страни поражених, на страни Европе. Био је увек сам, често против „свих”, и умео је да ту усамљену постојаност на изгубљеним положајима смело свима покаже. Сведочи веома поучно његов разговор вођен с мајком у Европи после Другог светског рата, исписан на страницама недовршеног и постхумно објављеног романа Трула мајка (где реч мајка ваља читати као Европа):

„– Зашто не радиш као што то чине други? – рече моја мајка. – Никада не пишу нешто што може да буде опасно, пишу љубавне приче, никада не исказују свој суд, своје мишљење. Зашто се не угледаш на друге?

– Ја нисам од њихове расе – рекох – они су од расе робова… Већ су свикнути на ропство. Ја то не могу, нисам од расе робова.

– Не, рече моја мајка, – ти не припадаш раси робова.

Била је срећна, гледала ме је осмехујући се, поносна.

– И потом, они се страше… Али још горе је, још срамније, што су увек на страни оних који нападају и вређају слободне људе. Срамота је шта завист може да учини од човека у сиромашној земљи без слободе, каква је Италија, каква је Европа. И у Француској је исто, а и Немачкој. Цела Европа је постала једна прљава и гадна земља. То је царство кукавица, бедника, имбецила и злобника.“

malaparte01Роман Кожа Малапарте је посветио „узалуд мртвим за Европу”. Парафразирајући ту посвету данас, с накнадним искуством, могли бисмо закључити да Малапарте није узалуд сведочио за Европу, јер његова дела истрајно покрећу мисли и снове најбуднијих Европљана.

 

Pulse

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.