Menu
RSS

ШТА ЈЕ СТВАРНИ ИСХОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ

latinka 02 rajko ristic fЛАТИНКА ПЕРОВИЋ

Осма седница је у ствари чишћење српске партије од тог дела који је хтео да се споразумева са другима у Југославији

Размишљала сам шта вечерас да кажем после свега што сам рекла, написала, прочитала, а свесна тога да тридесет година није мали и кратак период, да су се у њему догодиле неке кључне, рекла бих и дефинитивне ствари. Нестала је југословенска држава, обележена бројним људским жртвама и материјалним пропадањем, стотине хиљада људи су промениле место боравка, десетине хиљада људи су напустиле готово заувек земљу, завладало је дубоко неповерење и мржња, о којој је говорио [Азем] Власи, и безнадежно сиромаштво.

Генерација која је рођена 1987. године, када је одржана Осма седница, већ има децу која завршавају основну школу. Па где смо ми у односу на разумевање тога што се догодило и нисмо ли можда више склони да то правдамо на начин који се у извесном смислу, по мени, граничи са помирењем са свим тим што се догодило?

Због тога ћу вечерас говорити и о томе како видим досадашњу интерпретацију Осме седнице и личности Ивана Стамболића, јер мислим да се у делу те интерпретације крије ово опасно поједностављење периода који смо прошли и тог извесног одсуства перспективе у коме смо данас.

Тумачење Осме седнице, па и судбине Ивана Стамболића, било је у почетку претежно на појавном нивоу. Говорило се о карактерима који у борби за власт доживљавају различиту метаморфозу. Говорило се о томе да је Иван Стамболић био наиван, да није обезбедио своја леђа, да је допустио да га изда најближи сарадник, па чак се говорило и кум, иако он заправо никакав кум није био. Критиковао се југословенски партијски врх што није интервенисао, што није пружио отпор Слободану Милошевићу и што није зауставио то безумље које се тих година тако опасно и брзо распаљивало.

Неколико аутора, [Радивој] Цветићанин је то поменуо, је сада, говорећи поводом тридесете годишњице, рекло да није још завршена Осма седница, да она и даље траје. О томе ћу рећи нешто на крају.

ШТА ЈЕ ДОВЕЛО ДО ОСМЕ СЕДНИЦЕ
Пре тога желим да кажем да је у ствари Осма седница резултанта више међусобно повезаних процеса и да историографија треба те процесе да тумачи и објашњава. Из тумачења Осме сединце изостали су неки важни извори који представљају врло битну основу за њено разумевање.

Поменула бих неке књиге које су остале на маргини, пре свега књигу Драгише Павловића Олако обећана брзина, која је, како је [Азем] Власи рекао, наговештавала појаву нових људи у партији, интелектуалаца млађе генерације, који о политици размишљају не само као о технологији владања него као о напретку, развоју друштва, месту појединца.

Поменула бих врло важне књиге Ивана Стамболића. То је његова књига са Слободаном Инићем Пут у беспуће, то су две његове књиге у издању Хелсиншког одбора за људска права у Србији – то је књига Случај Иван Стамболић и то је књига његових интервјуа која је веома значајна за његову оцену догађаја о којој је он, како је говорио, имао могућност и право да нешто каже тек кад је добро промислио и успоставио дистанцу према свему што се догодило, тек док је у национализму видео тај корен, како је он рекао, зла, тог силног покретача разарања, не само Србије него и југословенске државе.

latinkackdКада су га једном упитали зашто је одлагао да о тим стварима говори, он је рекао: „Али, шта ја да кажем, то је време кад Слободана Милошевића сликари сликају, песници опевају, историчари славе, а Србија се не види од његових фотоса”. Дакле, то је слика, опростите, једног консензуса који је био створен у Србији и Слободан Милошевић није дошао ненадано, из неке чаробњачке кутије – његов долазак је врло помно припреман, и то у дугом периоду. Ја ћу се, с вашим допуштењем, врло кратко осврнути на тај период.

Југославија је од почетка шездесетих година прошлог века пролазила кризу, јер се њен легитимитет, који је био несумњив и који је она стекла у Ослободилачком рату од 1941. до 1945, крињио – на њему се више није могло без конкуренције владати. Осим тога, и њена победа 1948. у супротстављању Стаљину да би се одбранила назависност државе такође је имала историјски век, и то је већ време, 1960. године, кад се јавља еврокомунизам, кад се јављају отпори у источноевропским земљама: у Чешкој, Пољској, Источној Немачкој.

Дакле, било је питање којим путем даље, уз неспорни ауторитет и харизму Јосипа Броза Тита, која је, разуме се, била подупрта и праћена и његовом моћи и његовој личној власти, која је била ограничење за развој институција.

ПАД РАНКОВИЋА И СТВАРАЊЕ НЕФОРМАЛНЕ ОПОЗИЦИЈЕ
Дакле, тада југословенска партија јесте подељена, али онај део који мисли о опстанку Југославије покушава да економским реформама обезбеди то јединство. Реформа од 1965. године је, као што знате, пропала, ја то сада нећу анализирати, али ћу регистровати као врло важан пораз, који ће имати у виду Иван Стамболић кад дође у Србији на власт заједно са екипом коју је окупио.

Друга врло важна константа у тим процесима који се догађају у Југославији јесте Четврти пленум и уклањање Александра Ранковића као водећег Србина из јавног и политичког живота. Ја нисам само сведок, ја сам неко ко се тиме врло скрупулозно, ако смем да кажем, бави. То уклањање Србија је примила са незадовољством, и то треба млади људи који размишљају да знају. Тада пише Добрица Ћосић чувено писмо Титу у коме каже: „Без Ранковића ни Ви нисте више то што јесте, то јест, без подршке коју у Србији уживате”. Тада се, што се врло често губи из вида, ствара неформална опозиција у Србији. Она је идеолошки веома хетерогена – састављена од информбирооваца, од четника, од критичара свега постојећег, усуђујем се то да кажем, и њен је циљ склањање те личне власти, али о променама, о реформама, о еманципацији земље даље нема говора у том периоду.

Љубинка [Трговчевић] говорила је о томе да је слабила моћ партије. Моћ партије је до краја покушавала да се одржи иако бих се сложила да је она била можда више формална, да су други механизми обезбеђивали заиста то неприкосновено јединство, као што су били служба безбедности, тајна полиција и тако даље.

Онда је партијско руководство, када су пропале економске реформе и повезивање тржишта, прешло на уставне реформе и ви заправо од 1963. године идете из једне у другу фазу уставних промена које би требало да обезбеде федерални карактер Југославије.

ljubiciicmilosevicstambolicЗнате, ја често цитирам и странце и наше људе који су говорили кад је створена прва Југославија: „Југославију је лакше замислити него створити”. Југославија је била веома сложена држава – историјски, политички, економски, менталитетски – и са различитим националним идеологијама које су се сукобиле око државног питања да ли ће једна нација – која је бројчана, која има велике жртве, која је ратовала за ту земљу – имати у њој хегемонију и други бити на неки начин присиљени да нешто од те слободе жртвују. Да не говорим о мањинама и посебно о албанској мањини.

Без те демократске Југославије, без те сложене Југославије, мислили су људи који су гледали мало даље од политичког носа, није могуће очувати Југославију. Коча Поповић је говорио: „Албанци ће пристати да буду Југословени, али не могу да буду Срби, никако не могу да буду Срби”. Значи, то је једно разумевање те сложености која је могла на неки начин да функционише у демократској форми државе. До тога није дошло.

УЛОГА ГЕНЕРАЛА ЉУБИЧИЋА
Ви сте овде сви помињали стаљинизацију, ја то апсолутно прихватам и хоћу да вам кажем да су два стаљинистичка удара уздрмала Југославију. То је био удар у Хрватској, који био примљен као сепаратистички, усташки, није био примљен са своје боље стране – да у институцијама, на спонтан начин, покреће отворена питања у Југославији. А затим то је био удар у Србији – по технократима, по либералима, по совјетофобима. Дакле, ви сте били апсолутно рашчистили терен за узурпацију.

Са задовољством гледам на појаву истраживања и књига о томе, али сам очајна због тога што то заправо нема никакву рецепцију, што то ни на кога не утиче, опет због тог неког јединства и због тог национализма, који је у корену свега тога.

Ту је било говора о томе како је дошло до те неке ренесансе у српској партији са Стамболићем и екипом коју је он окупио. Љубинка [Трговчевић] је ових дана рекла да он њој, кад јој предлаже да уђе у Председништво, каже: „Ти говори на основу онога што знаш као историчар, зато те и доводимо и што су твоја уверења...” – не каже читај програм и Устав, то је нешто што би се подразумевало у једној организованој држави. Наравно да је Стамболић наишао на врло снажне отпоре, али [Азем] Власи је поменуо, постоји та „црвена линија” коју политичар мора да уважава ако жели да учини неки корак напред, а не само да опстане.

Хтела бих да поменем и неке врло важне ствари које су утицале и на одржавање Осме седнице, а врло много су утицале на њен исход, и то дугорочни исход.

slobanarodВи имате тада, после Титове смрти, имате на челу државе у Србији генерала Љубичића. Он је пре тога био тринаест година начелник Генералштаба. И Иван га цитира, то имате у тој његовој књизи Корен зла, како он каже: „Југославију ће бранити Срби и ЈНА, од кога? Од других народа са којима они живе?”. И како мислите да могу други народи у том тренутку то да доживе него бар као упозорење да може доћи до рата.

МЕМОРАНДУМУ САНУ ЈЕ ОБЈАВА РАТА
После смене Ивана Стамболића, у Србији је поново дошао на њено чело генерал. Војска је била протагониста система против више партија, против владавине институција. Дакле, то је једна ситуација која је припремала појаву човека. И Осма седница, по моме мишљењу, по ономе што знам, читам, размишљам је, у ствари, чишћење партије српске од тог дела који је хтео да се споразумева са другима у Југославији. Значи, решавало се на бази односа снага после Тита, после Устава, јер и Устав је донет на бази односа снага, само су Срби били против, сви остали су били за тај, рецимо, федерални, али је врло близу конфедералном моделу државе, али је тачно имао фиксиране циљеве – значи, заједничке функције, прецизно дефинисане и доследно спровођене, све остало одговорност република, које јесу већ биле државе и које су отишле у национализам јер је у великој мери ово било заустављено.

Пажљиво сам читала (текстове) који су писани ових дана о Осмој седници, мислим да је врло важно да се о томе почело разговарати, али било ми је упадљиво да скоро нисам нашла, извињавам се ако ми је то промакло, текст о Меморандуму Српске академије наука. То је био одлучујући докуменат зато што је дошао из установе са високим научним ауторитетом и угледом. И то је та осетљива разлика на којој се цепају Иван Стамболић и Слободан Милошевић. Иван Стамболић зна да је то објава рата другима. Написана је једна одлична књига о томе, аутор је Александра Ђурић Боснић из Новог Сада, где су тачно анализирана та два дела. Ви имате један део у коме се брани тај државни социјализам, државно-својински однос, одсуство тржишта и тако даље, а у другом се констатује да је Србија апсолутни губитник у Југославији, да она од Југославије није добила ништа. Шта је то него позив на отпор.

Тако да ви имате широк консензус. Значи, имате Цркву, која нарочито активно делује на Косову, имате Српску академију наука, имате медије, имате, на крају, Партију са Осмом седницом, коју на том програму преузима Слободан Милошевић. И имате – то су истраживања, то нису утисци – тај национализам почиње из културе. Узмите Удружење књижевника Србије, које одржава своје седнице, призива много људи около. Они сви говоре против Косова, они сви говоре о томе да су исувише велика дата права Албанцима. Сетите се тог периода на Косову после Осме осме седнице, сетите се те такорећи војне управе.

dobrica011Ја се сећам, тих дана сам, кад су одлазили људи који су водили Косово у то време, срела Милована Ђиласа на улици, и он ми каже: „Па, добро, Срби су полудели, они гоне последње Албанце који разумеју Југославију и који су за Југославију – Каћушу Јашари, Азема Власија – држите митинг на коме вичу 'ухапсите Власија'“. Дакле, која је ту атмосфера и шта је све у њој од тог поверења за будућност потрошено бар кад је у питању неки опрез о намерама. То се наставило у рату. Није случајно да је Фихми Агани, који је био један од најистакнутијих интелектуалаца албанских и који је био за дијалог, за преговоре, убијен.

Дакле, то су неке чињенице које ми, ако стварно хоћемо да видимо шта је стварни исход Осме седнице, морамо да разумемо.

„ПРЕКО НОЋИ СВИ ПОСТАЈУ СРБОФОБИ“
Милошевић није ни имао други програм, он није могао без Косова, које му је послужило као окидач. Без тога није могао. [Зоран] Ђинђић говори у својим својим књигама да је, прво, у две ствари учинио невероватне грешке – да је мобилисао Србе у Хрватској и Босни и свуда где они живе, дакле, на сукоб с народима са којима они деле територију и историју вековима. Ђинђић за то каже да је то „погрешка без исправке”. И то је тачно. А други проблем је свакако био у томе што он није хтео реформе, он није хтео промене, то је већ тада на маргини онога што се догађа у Источној Европи. И, ако читате, рецимо, дневнике наших интелектуалаца, који то нису могли јавно рећи, али су говорили у својим дневницима – један је сада темељно анализирао Цветићанин о Константиновићу, други је Богдан Богдановић, трећи је Александар Тишма – они сви говоре о томе да је то један спој бољшевизма и у ствари национализма. Дакле, то је та подлога која је онда збила и те масе и довела их у ситуацију, како каже Тишма у свом дневнику, „преко ноћи сви у Југославији постају србофоби иако то нису били”. Дакле, велика је грешка била та мобилизаиција Срба у Хрватској, у Босни, на Косову у интересу Србије, која се показала, наравно, катастрофалном. Дакле, то је један контекст у коме се ово догађа.

И било ми је занимљиво да је Иван Стамболић, који се ангажовао против рата, који се ангажовао за демократске промене, ликвидиран онда кад је, по мом мишљењу, био најбољии најзрелији, на један окрутан начин. То је припремљен злочин, до детаља. Али он је добио судски епилог. По моме мишљењу, далеко смо од историјског епилога тога догађаја.

Тако да мислим да је добро што се обележава тридесетогодишњица, да је добро вратити се на истраживања, да је добро удаљити се од ових појавних дијагноза шта је довело до Осме седнице и упустити се у та суштинска збивања која су, наравно, утицала на рат и на такав начин разлаза југословенских народа, који би можда нашли неку цивилизованију форму.

Мислим да је то веома важно и због ситуације у којој се налазимо, и врло ми је драго што се људи враћају и на питање институција, и на питање јавног говора, и на те слогане који стално хомогенизују ту масу, траже некога ко ће да је води, тај обично потраје у Србији. И, разуме се, неког кретања напред нема, а, слушајте, то да смо ми након свега што је прохујало овом земљом, не само у првој и другој Југославији него и у 19. веку, довело дотле да ми заправо немамо плурализма, да ми немамо дебата, да ми немамо тог широког простора слободе, која је неопходна, разуме се, због речи, због мишљења, због идеја, али која је неоходна и због иновација – ви без тога не можете покренути људе да стварају, да развијају земљу.

stambolicmilosevicНекако ми се чини да млађа генерација историчара почиње да размишља о томе; држим до књига које излазе, надам се да ће оне имати ширу проходност колико ситуација буде тежа и колико нам буду неопходнија решења и размишљања људи који су на трагу некаквог излаза. Али људи ме увек питају, кажу: „Ви сте рекли једном да народи пропадају” - па, наравно, гробља су пуна пропалих народа и зна се зашто они пропадају, то није непознато. А то што би требало овде чинити – јачати институције, демократију, ширити простор слободе, повезивати се са светом – то је овде још увек више лимитирано него стварно.

Излагање на трибини која је под називом Осма седница, тридесет година после, поводом обележавања три деценије од Осме седнице ЦК СК Србије (23-24. септембар 1987), одржана 26. септембра у Центру за културну деконтаминацију у Београду. Опрема и међунаслови НС


ЛДП

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.