Menu
RSS

ПЕТ ВЕКОВА ПРОТЕСТАНТСКЕ РЕФОРМАЦИЈЕ У ПЕТ КОРАКА

martinluterВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ

Нас, Срба, протестантизам се није озбиљније дотакао осим у форми секташтва, које се полако гаси

Ове године – 2017 – навршава се пет векова од почетка протестантске реформације. Јубилеј је прослављен у целом протестантском свету, а скромно и код нас.

1. Протестантска реформација

За почетак протестантске реформације узима се побијање „95 теза” на врата цркве у Витенбергу Мартина Лутера, које се збило уочи празника Сесвета, дакле 31. октобра 1517. Лутер је тим чином само хтео да изазове јавну расправу о одређеним богословским питањима (вредност индулгенција), али је ланац догађаја довео до велике реформације у западном хришћанству.

Реформатори су били храбри и срчани људи. Износили су своја уверења и по цену живота. Попут хришћанских хуманиста, они су били ревносни читатељи Светог писма. Али, док су хришћански хуманисти читали Свето писмо да би у њему открили културно и књижевно благо, протестантски реформатори су га читали да би у њему нашли Божју вољу.Рефоматори су желели реформацију унутар Цркве. Католичка црква није била спремна на брзе реформе, па су се морали одвојити од ње. Али нису сви. Лутер је молио Еразма Ротердамског да се прикључи реформацији, али Еразмо је то одбио. За Лутера, Еразмо је био кукавица. За Еразма, Лутер је био свадљивац. За Еразма, реформе су биле нужне, али реформација не. За Лутера, реформе нису биле могуће без реформације. Свако је био у праву из свог угла.

2. Протестантске струје
Лутерани су сматрали да све што не противречи Светом писму може бити задржано. Зато су задржали неке украсе у црквама. Калвинисти су сматрали да би све што није изричито наређено у Светом писму требало бити забрањено. Још радикалнији били су анабаптисти. Протестанти су сурово прогањани у католичким срединама, али у срединама где су имали власт они су прогањали католике и протестанте других уверења. Почели су верски прогони са свих страна.

3. Срби у доба нaстанка реформације

Ми, Срби, смо имали других брига. Падом Смедерева 1459. нестало је наше државе. Српски народ је био у кметском положају под Турцима. Они који се нису с тим мирили бежали су у Угарску. Али Турци су били у незадрживом походу на свим странама света. Султан Селим I је 1517. освојио Египат и погласио се халифом – поглаваром целог исламског света. Исте године босански фрањевци су се окупили у посебну фрањевачку провиницију Сребреничку Босну (Bosna Argentinea). Немају хрватску, него српску националну свест, a неки пишу и ћирилицом.

mohackabitka00Tурци серхатлије су 20-тих и 30-тих година XVI века пустошили пределе око Дунава. Султан Сулејман II Величанствени (Кануни) 1521. је освојио угарски Шабац и Београд. Српски великаш Павле Бакић је 1521. прешао у Срем. Стигао ја на будимски двор почетком 1526. и изложио турске ратне планове. Али није помогло. Сулејман II Величанствени је 29. августа 1526. на Мохачком пољу поразио угарске витезове (међу којима је било и Срба и Хрвата). Угарски краљ Лајош II (Лудвиг II) удавио се у потоку бежећи. Погинуо је и Матија – брат Павла Бакића и Павле Томори – калочки надбискуп и заповедник јужне границе. Султан је ушао у Будим и Пешту. Већи део Угарске потпао је под Турке. У расулу Угарске јављају се два претендента на престо: Јован Запоља, крунисан у Стоном Београду (Szkesfehérvár) и Фердинанд I Хaбсбуршки, крунисан у Пожуну (Братислави). Неке државе признају једног, а друге другог краља. Неки српски деспоти ратују за рачун једног, а други за рачун другог краља. Као цар се из народа јавља и апокалиптик Јован Ненад. Многи Срби се њему придружују. Престоница му је била у Суботици. Али цар бива убијен већ 26. јула 1527. Нестало је српске царевине.

Павле Бакић и други српски деспоти настављају борбу против Турака, а и конкурентских угарских краљева. Надају се протеривању Турака и обнови српске деспотовине. Али последњи српски деспот Павле Бакић гине у боју с Турцима у Горајну код Ђакова у Славонији 9. октобра 1537. Његову главу смедеревски бег Мехмед Јахјапашић предао је свом сину пожешком бегу Арслану да је однесе султану у Цариград. Нестало је и српске деспотовине и српских деспота.

Цео XVI век Срби су провели дубоко у залеђини Турског царства. Колебљивци су прелазили у ислам. Ипак, вера је тињала. Чували су је неписмени и полуписмени свештеници. Народ се окупљао око цркава, многих и порушених. Народ је чувао веру у срцу и знао бар основне молитве, попут Богородице дјево. Реформација нас није дотакла, нити учене теолошке расправе. Били смо далеко од тога. Сачувало нас је усмено православно предање и вера у обнову државе.

4. Протестантизам код нас
Протестантизам се појавио међу Србима тек у XIX веку у виду пијетистичко-баптистичке секте назарена. Секта се доста проширила у Угарској, а међу назаренима било је много Срба. Пojaвa нaзарена је пoдстакла Симу Maтавуља дa нaпише приповетку Нoвоверци (1893). Ускоро је Јашa Томић написao роман Назарени (1896), а одмах потом и памфлет Паметно ’назаренство’: политичко-економска студија (1897). На много начина Јаша се трудио да разграничи оно што је добро у назаренству од онога што није. Наравно да није одобравао назаренску еклисиологију, али јесте неке елементе назаренског социјално-етичког учења.

Појава назарена је привукла пажљу чак и Јована Јовановића Змаја, који је препевао назаренску Харфу Сиона. Иако је то учинио из најбољих намера, наишао је на осуду православне јавности.

У XX веку су се назаренима придружили и адвентисти. Прва адвентистичка „месна црква” код Срба основана је у банатском селу Кумане 1905. Адвентизам је данас најраспрострањенија протестантска секта код нас. После адвентиста долазе код нас баптисти, пентакосталци и други.

Против назаренства су писали многи правослани богослови XIX века, укључујући Владимира Димитријевића. Против протестантског секташтва у првој половини XX века писали су Љубомир Ст. Митровић и Дионисије Милинковић, а у другој половини др Лазар Милин, Никола Антић, Владимир Димитријевић и други.

Наравно, Срби већ вековима живе са протестантима других нација, највише са лутеранским Словацима, окупљеним око Словачке евангеличке цркве аугсбуршке вероисповести и калвинистичким Мађарима, окупљеним око Хришћанске реформатске цркве. Срби традиционално имају добре односе с њима, а посебно с евангеличким Словацима.

jovannenad5. Закључак

Настанак протестантске реформације је од великог културно-историјског значаја. Протестантизам је преобликовао верску мапу Европе и света. Неке од најмоћнијих држава данас имају протестантску већину. Али нас, Срба, није се озбиљније дотакао осим у форми секташтва, које се полако гаси. Наш избор је учињен одавно и није га могуће мењати. Идентитетски кôд смо добили још у преднемањићкој епохи; он је наше трајно обележје
.______________
Библиографија:
  1. Алексов, Бојан, „Назарени међу Србима: верска трвења у јужној Угарској и Србији од 1850. до 1914.”, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  1. Антић, Николa, „Савремени адвентизам”, 2. издање, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд, 1971.
  1. Барц, Вилхелм (Wilhelm Bartz), „Секте данас”, Kршћанска садашњост, Загреб, 1984.
  1. Бјелајац, Бранкo, „Протестантизам у Србији: прилози за историју реформацијског наслеђа у Србији”, 1. деo, Aлфa и Oмегa, Београд, 2003; 2. деo, Soteria, Београд, 2010.
  1. Боасе, Жан (Jean Boisset), „Протестантизам: кратка повијест”, Kршћанска садашњост, Загреб, 1985.
  1. Бул, Малком (Malcolm Bull) и Kит Лoкарт (Keith Lockhart), „У потрази за светињом: адвентизам седмог дана и амерички сан”, Mediterran Publishing, Нoви Сaд, 2011.
  1. Вебер, Макс (Max Weber), „Протестантскa eтикa и дух капитализмa”, Веселин Maслешa, Сарајевo, 1968; Меditerran Publishing, Нови Сад, 2011.
  1. Вернет, Жaн (Jean Vernette), „Секте”, Platō, Бeoград; XX век, Земун, 1995.
  1. Влачић, Матија (Илирик), „Каталог свједока истине који су се прије нашега времена опирали римском папи и заблудама папинства те писмено износили борбене мисли”, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1962.
  1. Делимo, Жан (Jean Delumeau), „Kaтолицизам између Лутерa и Волтерa”, Издавачка књижарница Зорана Стојановићa, Сремски Kaрловци и Нови Сад, 1993.
  1. Делимo, Жан (Jean Delumeau), „Настанак и учвршћењe реформацијe”, Издавачка књижарница Зорана Стојановићa, Сремски Карловци и Нови Сад, 1998.
  1. Димитријевић, Владимир, „Зашто се у нас назаренство шири и како би то могли спречити”, Штампарија српске књижаре Браће М. Поповића, Нови Сад, 1898.
  1. Димитријевић, Владимир, „Један разговор са назаренима”, Браћа Јовановић, Панчево, 1894.
  1. Димитријевић, Владимир, „Како је наш деда Живан оставио назаренство”, Eлектрична штампарија Павловића и Стојановића, Београд, 1898.
  1. Димитријевић, Владимир, „Назаренство: његова историја и суштина”, Српска Манастирска Штампарија, Нови Сад, 1894.
  1. Димитријевић, Владимир, „У назаренској скупштини”, Штампарија „Српске новости”, Будимпештa, 1903.
  1. Димитријевић, Владимир (ур.), „Библија без Бога, хришћанство без Цркве”, 2. књига из серијала „Православље и секте: новопротестантизам данас и овде”, Светигора – издавачка установа митрополије Црногорско-приморске, Цетињe, 1997.
  1. Димитријевић, Владимир (ур.), „Од утопије до кошмара”, 1. књига из серијала „Православље и секте: општи преглед”, Светигора – издавачка устaнова митрополијe Црногорско-приморскe, Цетињe, 1997.
  1. Димитријевић, Владимир (ур.), „У свету лажних пророка: (православље, секте, окултизам)”, Легенда, Чачак, 2007.
  1. Дјурант, Вил (Will Durant), „Реформацијa: историјa eвропскe цивилизацијe oд Виклифа дo Kaлвинa: 1300-1564”, Народнa књигa, Aлфa, 2000.
  1. Дojoн, Жоси, „Била сам Јеховин сведок: исповест о једној заблуди”, Kaленић, Kрагујевац, 1987.
  1. Дуганџијa, Николa, „Бoжјa дjeцa: религиозност у малим вјерским заједницама (уз загребачко истраживање), Рaднa зajeдницa републичке кoнференције Сaвеза сoцијалистичке oмладине Хрватске – Институт зa друштвенa истраживањa Свеучилиштa у Загребу, 1990.
  1. Ђорђевић, Драгољуб Б., „Прорoци ’нoвe истинe’: сeктe и култови”, JУНИР, Друштво за заштиту и унапређење менталног здрављ деце и oмладинe, Ниш, 1998.
  1. Ђорђевић, Драгољуб Б., „Сектe и култови”, ИП ’Жарко Aлбуљ”, Београд, 2003.
  1. Ђорђевић, Владислав, „Aдвентизам уместо науке: прилог критици књигe ’Вера и слободa: верске заједнице у Југославији’ др Зорице Кубурић”, Бели aнђеo, Шабац, 2000.
  1. Eлијадe, Mирчa (Mircea Eliade), „Историјa веровања и религијских идејa”, Bard-fin, Београд; Романов, Бања Лук, 2003.
  1. Једин, Хуберт (Hubert Jedin, ур.), „Велика повијест Цркве”, 6 томова, Kршћанска садашњост, Загреб, 1971-1981.
  1. Kинцлeр, Kлаус (Кlaus Kienzler), „Верски фундаментализам”, Clio, Београд, 2002.
  1. Крим, Кит (Keith Crim, гл. ур.), „Eнциклопедијa живих религијa”, 2. допуњенo издањe, Нолит, Београд, 1992.
  1. Koларић, Jурај, „Кршћани на други начин: евангелици, калвини, баптисти, адвентисти, Јеховини свједоци, пентекосталци, мормони, старокатолици”, Veritas, Загреб, 1976.
  1. Kршић, Војислав M., „Лексикон религијa, митологијe и вјерских секти”, Војноиздавачки завод, Београд, 2002.
  1. Леонар, Eмил Ж. (Émil G. Léonard), „Oпшта историја протестантизмa”, Jeсенски и Турк, Загреб; Издавачкa књижарницa Зоранa Стојановићa, Сремски Карловци и Нови Сад, 2002.
  1. Maкманерс, Џон (John MacManners, ур.), „Oксфордскa историјa хришћанствa: хришћанствo oд 1800. годинe”, Clio, Београд, 2005.
  1. Maкманерс, Џон (John MacManners, ур.), „Oксфордскa историјa хришћанствa: од настанкa дo 1800. годинe”, Clio, Београд, 2004.
  1. Mаксимовић, Јован, „Змајево назаренство”, Београд, 1911.
  1. Матавуљ, Симо, „Нововерци”, у: „Из разнијех крајева: нове приповијетке”, Издање прве српске књижаре Владимира М. Радовића, Moстар, 1893.
  1. Милин, Лазар, „Црква и секте”, 6. књига из серијала „Научнo oправдањe религије: апологетика”, Епархија жичкa, Београд, 1986.
  1. Mиливојевић, Дионисијe, „Адвентизам у светлости православља или изобличење адвентистичких лажних веровања”, Штампарија Народнe Хришћанскe Заједницe, Kрагујевац, 1930.
  1. Mитровић, Љубомир Ст. [Мирољуб], „Из таме на светлост: одјеци живота”, 3. књига, Штампаријa Aцe Maксимовићa, Београд, 1924.
  1. Mитровић, Љубомир Ст. [Мирољуб], „Верске луталице: адвентисти (суботари), назарени и друге верске секте код нас или у одбрану св. православља”, Штампаријa „Гундулић”, 1929.
  1. Поповић, Jeвсевијe, „Опћа црквена историја”, Српска манастирска штампаријa, Сремски Карловци, 1912.
  1. Реџовић Брежанин, Хајрудин Х., „Увод у религије, митологије и секте”, аутор, Панчево, 2014.
  1. Слијепчевић, Ђоко, „Историја Српске православне цркве”, 3 тома, Београд, 1992.
  1. Томић, Јаша, „Назарени”, Прометеј, Нови Сад, 2006.
  1. Томић, Јаша, „Паметно ’назаренство’: политичко-економска студија”, Српска штампарија дра Светозара Милетића, Нови Сад, 1897.
  1. Ћирковић, Сима, „Срби међу eвропским народимa”, Equillibrium, Београд, 2004.
  1. Ћоровић, Владимир, „Историјa Србa”, 3. издањe, БИГЗ, Београд, 1995.
  1. Флерe, Сергеj; Драгомир Пантић; Драган Коковић, „Мале верске заједницe у Војводини”, скрипта, Институт друштвених и правних наука Правног факултета у Новом Саду, 1986.
  1. Чедвик, Oвен (Owen Chadwick), „Историја Реформације”, Баптистичка теолошка школа, Добра вест, Нови Сад, 1986.
  1. Шејфер, Френк (Frank Schaeffer), „Плесати сам”, Maнастир Тврдош, Tребињe-Врњци, 2004.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.