Menu
RSS

МИЛО ЛОМПАР: СПОРАЗУМ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА НИЈЕ МОГУЋ ПОСЛЕ ЈАСЕНОВЦА [1]

MiloLomparpecat2Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега


Професор на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар интересантан је али и захтјеван суговорник у првом реду зато јер су његови ставови о култури, хисторији и политици, углавном оштро и дијаметрално супротни од уобичајене средње струје погледа на друштво и односе међу јужнославенским нацијама некад и сад, какво у доминантној мјери постоји још од југославенског искуства све до данас. Ако су урбани козмополитизам и лијево либерална оријентација друго име за тај средњи пут који је широко распрострањен у ex-Yu земљама данас, онда се највећа већина заступника таквих либералних схваћања неће сложити са ставовима овог професора. Његове књиге Дух самопорицања, која је била тематска подлога овом разговору, као и Похвала несавремености и Полихисторска истраживања, примјери су једног мишљења, уз пуно цитата, библиографских референци и хисториографских аргумената, које је на концу на јавној сцени у Србији и регији свакако мањинско, у културном смислу традиционално и у политичком смислу национално оријентирано. Вјеројатно је да се овим ставовима неће сложити заговорници неких других националних оријентација, али генерално сви они који имају значајан одмак од такве врсте ставова наћи ће пуно разлога за неслагања с тврдњама професора Ломпара у овом разговору. С друге стране, те тврдње ће многе опоненте – надамо се – потакнути да размисле о другачијим аргументима и супротним хисторијским доказима. За рашчишћавање болних мјеста новије хисторије, што још увијек представља нашу садашњост, као и времена и културе у којој данас живимо, таква могућа полемика крајње супротстављених ставова била би, рекли бисмо, више него корисна.

Професоре Ломпар, као дугогодишњи проматрач и проучавалац културних, хисторијских и духовних кретања, што мислите какво је стање данашње културе?
— Духовна ситуација времена је испуњена снажним садржајима американизације. То се некад именује као глобализам. На делу је одлучујући утицај америчког животног стила као доминанте културног тока. Отуд је ваљано разликовати – како предлаже Ридигер Шафрански – глобализацију, која је незаустављива по природи техничког кретања, од идеологије глобализма која подразумева висок степен унификације јавне свести. Ту унификацију видимо свуд.

Када сам у Берлину, у данима грузијског напада на јужну Осетију и потоњих акција руске војске у години 2008. упоредио писања немачке штампе од левице преко центра до деснице о том сплету догађаја, видео сам само један садржај и један тон. Једино су се разликовали крајњи левичари, "Јунге велт", и наглашени десничари, "Јунге фрајхајт". Тако је и у садашним реакцијама на британски референдум. Имамо доминацију псовачког речника у европској штампи. Плес јавних псовки упућен је онима који су гласали за излазак из Европске уније.

Нико не жели да освести чињеницу да се ради о 17 милиона људи, што је бројније од многих европских држава, него сви говоре о неким социјално деградираним белцима средње животне доби који су вођени својим уским погледима гласали за излазак из ЕУ. Да ли наредни референдум треба да искључи грађане ових особина? Најважнија карактеристика ове тоталне медијске унификације јесте околност да пролази непримећена и отуд остаје неосвешћена.

Зашто се не може критички односити према онима који су гласали за излазак из ЕУ?
— Сводити људе – због њиховог политичког става – на социјално деградирана бића није критички него дискриминаторски однос. Ако себи дајете за право да обезвредите 17 милиона људи зато што се они не слажу са оним како мислите да је требало да гласају, онда је то недостатак основног демократског регистра. И то је основно обележје живота данас. Јер то је живот у симулакруму: позовете људе да гласају, они гласају друкчије него што сте очекивали, па их прогласите социјално деградираним бићима. Шта да је било обрнуто? Тада би 17 милиона било проглашено весницима новог времена, док би оних шеснаест милиона који би – у том случају – гласали против – били деградирани. Живимо, дакле, у једном инструментализованом простору у којем су сужени простори демократије.

Последица у култури је што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава инструментализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни. А присутни можете бити преко тржишног механизма, у којем је новац modus operandi. Њиме се – nota bene – обликује доминантан идеолошки спектар.

Тај спектар, за разлику од комунистичке доминације, нема тежњу да покрије целину него само главни ток. Унутар главног тока јасно је назначено да рубове не смете додиривати, док у дозвољеном простору можете причати шта год хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је та уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која приказује опасне теме.

Шта је данас опасна тема?
paxamericana01— Једна од опасних тема је национална култура. Она је опасна зато што доводи у питање процес глобализацијског идеолошког уједначавање свести. Та тема одјекује на свим тачкама европског простора, али не на свима једнако. Тако се Француска или Немачка налазе у извесном степену ерозије својих културних садржаја, али оне имају и врло старе културне институције: отуд њихова културна ерозија може трајати стотинама година. Људи који воле да ствари гледају у економским параметрима то „унифицирајуће једно“ обично повезују са неолибералним концептом друштва. Мени се чини да се ради о резултату хегемонијалног положаја САД након пада Берлинског зида, када се појавио један свет који личи на Pax Americana, у којем САД диктирају начин живота на свих пет континената.

На који начин функционира оно што зовете Pax Americana?
— Моје речи су нужно упрошћене, па их треба разумети cum grano salis, јер унутар Америке постоје различита мишљења о овим проблемима. Но недавно је потпредседник САД казао да њега не интересују националне културе када је реч о правима LGBT заједница. Та је изјава добар пример. САД процењују, дакле, неку ствар као универзалну ако им тако одговара, да би ултимативно тражили од оних који гледају другачије да се потчине њиховом виђењу ствари. Њихово виђење је наравно недоследно, јер оно што САД траже од Европе у овом случају не могу да траже од Саудијске Арабије. Тамо имају друге интересе. Отуд су лицемерје и лаж неопходни.

Поента је прецизна: треба одржати позицију америчке моћи тако што ће се она универзализовати и тако што ће се интереси западног (америчког) света учинити глобално обавезујућим. То је репресивно кретање које не води рачуна о разноликости људског живота и људског избора. Оно је свакако репресивно и за грађане западних (америчких) држава. У Изворима тоталитаризма Хана Арент тврди да је Хитлер и Немце сматрао малим шрафићима великог система.

Како тоталитаризам по вашем мишљењу функционира данас, након нацизма и комунизма?
— Онако како га је давно описао Јасперс: „Тоталитаризам мора бити препознат у својој суштини као једна максимална претња, која би избрисала наш духовни живот и нашу моралну супстанцу заједно са нашом политичком егзистенцијом“. Тај тоталитарни импулс најбоље се показује у подручју културе и националних традиција. Јер оно је наизглед неутрално. Но свуд делује – у медијима, у стипендијама, у системима одлучивања – мултикултурни пројекат који је постављен пред народе источне Европе, који је у основи високо идеологизован и који те народе обавезује како да се понашају и како да направе распоред фигура културног значаја у односу на задато очекивање. У том процесу се српска култура налази пред великим изазовом зато што је неопходно ускладити њен садржај са наметнутим политичким решењима после пада Берлинског зида.

Што је данас са идејом неслагања, полемике и отпора, као виталним средиштем сваког аутентичног интелектуалног ангажмана?
— То су бивше теме. Оне су од значаја за свет модерне. Постмодерна их је склонила са хоризонта младог човека. Основни импулс младог човека данас није побуна, каква је била актуелна пре 50 година. Последња таква побуна, артикулисана или не, била је побуна 1968. Можда ју је због тога Жил Липовецки назвао елегичном побуном. Њен природни моменат био је бунт. Основни импулс данашњег младог човека је како се уклопити у систем, а не питати какав је поредак. Данашњи млади људи су везани за културу медија. То парадоксално олакшава процес идеологизације. Када дођу до проблема на индивидуалном нивоу, млади људи га не дижу на ниво општости, него га решавају на прагматичан начин.

Систем данас има механизме да побуну неутралише: она се везује за ексцентрике, лудаке, за радикалне политичке оријентације. Она се делегитимизује тамо где поставља битна питања смисла живота. Интересантно је да се побуна поспешује тамо где она разграђује традиционална схватања и облике живота. Тако и ослобађање постаје облик идеологизације. Овакав систем има врло моћан инструмент рестрикција преко система стимулација, стипендија и контролисаних ставова. У таквој ситуацији млади људи немају обавезујући порив према истини и према моралу, јер је то превазиђено. Више није у питању истина, него је питање шта они имају од те истине.

Српска култура, којом се ви као професор бавите дуги низ година, прошла је хисторијски жрвањ траума и искушења?
— Српска култура, онда када је формирана, била је култура контакта. Држава Немањића имала је своју православну и католичку област. То се види у целокупном политичком и културном животу: имате јако пуно архитектуре и пластике у Дечанима или Студеници која потиче из мајсторских школа из Котора или Италије. То вијугаво води и до традиције латинитета. Фреске су увек биле, као симбол православности целокупне поруке, византијских својстава.

svetisava01Потом је дошло до тога да је исламска култура оставила дубок траг и постала део српске традиције. Двадесет посто првог издања Вуковог Српског рјечника представљају турцизми. Идеја српске националне државе, као и у другим европским државама, повезана је у 18. и 19. веку са успоном секуларизма. То обеснажује инструментализовано мишљење по којем је национална држава везана за верску компоненту. И светосавска и косовска традиција стално су биле у контакту са другим традицијама. Јер српски народ се – у тзв. метанастазичким кретањима на Балкану – померао са југа на север и са истока на запад. Тако је дошао у дубок дотицај и са средњоевропском традицијом. Сретен Марић је тачно рекао: „Црњанскове Сеобе носе име наше судбине“.

Како у том смислу проматрате 1918. годину и крај Великог рата?
— У том тренутку Србија је имала своју државу и једина је – од јужнословенских земаља – била на страни сила победница. Имала је очврслу националну идеју (национално уједињење), државну идеју (једна држава) и војну идеју (потврђена војска). Требало је створити јединствен културни образац који би премостио различите културне моделе: православно-византијски модел, средњоевропски културни модел, све до снажног утицаја протестантског модела, везаног за Доситеја Обрадовића, снажне личности српског и јужнословенског секуларизма. То је подразумевало сто година изградње једног културног обрасца који ће бити довољно флексибилан да уважи различите традиције, да споји социјално различите људе, динарску и равничарску структуру, свет градова и рурална подручја.

Сматрате ли да је стварање заједничке државе 1918. била погрешна идеја?
— Стварање југославенске заједнице није морало бити само по себи погрешно. То је била врло сложена заједница различитих традиција и крупних антагонизама. Она је, међутим, значила престанак рада на српском културном интегрализму. Како је много касније писао Слободан Јовановић: „У Југославији су Срби извршили националну демобилизацију“. Започет је рад на концепту југословенског интегрализма. То није могло да успе: због историјског наслеђе му није било дато да успе. Сам југословенски интегрализам имао је велике унутрашње противнике. Реч је о католичкој акцији везаној за католичко становништво источне обале Јадрана, које је било предмет сталне бриге Ватикана. Југословенска идеја је била сумњива, али не зато што је била српска, него зато што је била наднационална, можда масонска: није било вероватно да би католички Хрвати могли постати православни Срби, али је било могуће да – у секуларном концепту – постану Југословени. Тада у њиховом идентитету католички чинилац не би имао одлучујући досег.

Но, тек је комунистички концепт задао смртни ударац укупној егзистенцији српске културне идеје, зато што је тај концепт – насилним друштвеним инжињерингом – стварао нове нације. Људи то не разумеју, јер полазе од здраворазумске идеје да је култура неко природно стање. Не, као што само име каже, култура је нешто што се обрађује, то је један конструкт. Отуда и борба култура: намеће ли нама неко свој концепт или ми њему или се одвија неутрализација два кретања. Комунистичка идеологија у Југославији наметала се тако што је између осталог негирала и српску грађанску традицију. Она је то чинила на насилан, беспризиван и тоталитаран начин. Да би је могли спроводити, српски комунисти су – програмски – пристали на самопорицање.

Али Срби су сами пригрлили, прво југославенство а онда и комунизам?
— То „пригрлили“ је под знаком питања. Ту не треба бити једнозначан. Са једне стране, Србија није имала снаге да наметне силама Антанте, Француској и Енглеској, решење јужнословенског питања, нарочито зато што је Русија 1917. победом бољшевика испала из игре. Унутар српске традиције дошло је до идентификације са југословенском идејом, а унутар хрватске, односно словеначке традиције није до тога дошло. Хрватска и словеначка традиција имале су – у свом доминантном току – неку врсту уговорног односа са Југославијом, док је српска традиција образовала идентификациони однос. Пренела је сва обележја идентификације српства на југословенство и отуда је унутар хрватског и словеначког доживљаја ствари то било схваћено као национално наметање, а са српске стране је њихово понашање доживљено као одрицање.

Можете ли дефинирати то српско југославенство?
aleksandarprvi02— Срби су се идентификовали са нечим што је била будућност, за коју нису знали каква ће бити. Уместо тога је требало је да имају уговорни однос са југословенском заједницом, као што су то имале хрватска и словеначка заједница. Имате полемику српских интелектуалаца Љубомира Стојановића, Милана Ћурчина и Лазе Поповића 1923. године у часопису „Нова Европа“, који је излазио у Загребу, у којој се каже како је „српска идеја умрла“. У тренутку док се тврди како јасно постоје и словеначко и хрватско становиште наглашава се како је најопасније ако би се појавило и посебно – српско становиште. Какав је то начин мишљења? То се говори у време када Стјепан Радић још није признао Видовдански устав.

Уговорни однос са дистанцом и рефлексијом, када знате шта добијате, шта губите, могао је бити пуно здравији и повољнији за Србе. Они тада нису могли утицати на спољашње односе у Европи, али су могли утицати на унутрашње односе у Југославији. Између два светска рата највећа брига је било понашање Италије. То је много мање погађало српске од хрватских и словеначких интереса. Тај идентификациони синдром Срба према Југославији полази од недовољно промишљеног критичког односа према традицији Запада. Ти пројугословенски српски интелектуалци – још пре Првог светског рата – „били су јаче осетљиви за лепе, него за ружне стране западне културе“. То каже Слободан Јовановић у емиграцији: када је све већ било иза њега. Толико времена му је било потребно да се помири са туробном истином и онда је саопшти.

Спомињете културне моделе у стварању јужнославенске државе. Који културни модел је тој држави понудила Србија?
— Она је имала образован француски културни модел, док је у бившим хабзбуршким земљама доминирао средњоевропски. У неким областима је предњачио – имате то код Матоша – а негде је заостајао. Требало је да дође до постепеног неутралисања супротности. То је процес до ког се долази временом. Србија је постајала спремна да се одрекне многих својих традиција, постепено је пристајала и на федерализам (Бановина Хрватска), као што их се – после Другог светског рата – и одрекла.

Срби нису били спремни да се одрекну државне идеје, чак више него – националне. То је било катастрофално. Хрвати су имали искуство пасивног отпора и опструкционог деловања према угарском сабору, као и Чеси према бечком двору у мирним временима, док су Срби имали искуство буна и устанака у ратним временима или у временима окупације. Процена енглеског историчара Ситон-Вотсона 1911. године била је да су Срби „храбри и војно спретни“, али да ће Хрвати и Словенци у новој држави преузети водство као културно зрелији.

Да је то значило да ће их западне државе у томе здушно помагати, показује његово мишљење да би „победа српске идеје у новој држави значила победу источне над западном културом“, чему би се он „као неко ко припада западној култури“, како каже, „јако противио“. То је нека врста оријентализма о којем је говорио Едвард Саид у својој чувеној књизи. Јер, Ситон-Вотсон источну традицију посматра као мање вредну, као нешто што мора потчинити и чиме треба да управља.

За концепт јужнославенске заједнице су се залагале многе хисторијске личности, од Ј. Ј. Штросмајера, преко краља Александра до Јосипа Броза Тита. Да ли је тај спој истока и запада на овим просторима икада био могућ?
— Тај спој је у основи немогућ. Учињен је очигледно немогућим након Јасеновца. Од тада споразум између Срба и Хрвата више није могућ. Јасеновац представља границу која је непрелазна. То је нешто што није могуће неутралисати и нешто што обелажава трајно искуство српског националног постојања. Искуство геноцида је неупоредиво са било којим искуством тешких српско-хрватских размирица пре њега. Отуд више није могућ неки политички хрватско-српски спој. То не значи да нису могући индивидуални односи Хрвата и Срба. Како ће се уредити појединачни животи и међусобни односи, свако може да одлучи како год жели, јер је то ствар индивидуалних избора. Но у колективним формацијама ти спојеви више нису могући.

jasenovac16Уосталом, тај спој више није могућ ни између Јермена и Турака, а између Јевреја и Немаца је могућ на један вештачки начин – тако што Јевреја у Немачкој практично више нема. Тај однос са Јеврејима више није ствар немачког актуалитета већ немачког сећања. На томе сећању се у Немачкој јако пуно радило од 1945. до данас на начин да се немачко сећање навеже на то искуство погрома Јевреја. У Титовој Југославији се никад тако није понашало због доминантне идеолошке матрице о великосрпској хегемонији. Као да било каква хегемонија може бити разлог за – геноцид. Или можда може: ако је реч о народу „источне културе“?

Ипак, везано за питање како је српско хрватски однос постао немогућ, у књизи београдског новинара Момчила Ђорговића Трагедија једног народа – шта људе у Србији нагони да раде против себе убиство хрватских представника на челу са Стјепаном Радићем у београдској скупштини 1928. објашњено је на начин да је тим убиством „у неколико секунди уништена идеја Југославије“…
— То је прост начин размишљања, нетачан и идеолошки инструментализован. Убиство краља Александра 1934. године, који је спровео бугарски ВМРО у сарадњи са хрватским усташким покретом, било је такође индивидуални политички атентат. Ако је једним политичким атентатом била немогућа Југославија, онда је она сигурно била немогућа и другим политичким атентатом. Јасеновац је колективно, дуготрајно и систематско убијање читавог једног народа; између осталих и стараца, жена и деце који нису имали никакве одговорности ни кривице. То нису упоредиве ствари.

Убиство Стјепана Радића је атентат велике политичке тежине који је изазвао природну реакцију широких маса у Хрватској. Али подсећам да је Влатко Мачек, у годинама после убиства Радића и после убиства краља Александра, водио удружену хрватско-српску коалицију и у Крагујевцу имао предизборне скупове пред неколико десетина хиљада људи. Показало се да није проблем да један Хрват буде на челу хрватско-српске листе. Као што је један Хрват 35 година – дуже од свих Карађорђевића – владао Југославијом. Оно што се догодило 1941. могло је остати таквим само под комунистичком владавином.

Један од значајних српских интелектуалаца Борислав Михајловић Михиз говорио је да и након свега „у сваком Србину чучи један Југославен…“ Како данас објашњавате југославенство значајног броја Срба?
— То је Михиз рекао 1990. Поента је у томе што је тај осећај деценијама подстицан и награђиван: од стране свих наших власти. Разговарамо у Београду, у којем можете видети како је креирано писање штампе и како је структурисан ТВ програм. У јавном простору тај Београд, осим нешто српских фолклорних елемената, делује као потпуно југословенски град. У њему је могуће радити најнеобичније ствари. У својој књизи Дух самопорицања наводим да је директор Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ Влахо Богишић одабран да обликује српско лексикографско одељење у Службеном гласнику у Београду. Ако је могуће да један државни службеник из Хрватске креира једно државно предузеће у Србији, онда питам: је ли могуће и обратно? Није могуће.

005Krleza na Brionima1128Када је 4. јула 2016. године исти тај времешни човек докторирао на Новосадском универзитету, са слабом тезом о Крлежи, већ 7. јула 2016. године (узгред: на дан рођендана Мирослава Крлеже), на РТС, у централном термину политичке емисије ОКО-магазин имате извештај о том догађају. У истом јулу 2016. године, једна знатно млађа и несравњиво супериорнија кандидаткиња одбранила је – под мојим менторством и менторством колегинице Рихтер из Халеа – први двојни (српско-немачки) докторат на Филолошком факултету у Београду. То значи да је истовремено постала доктор књижевних наука и у Србији и у Немачкој: две дипломе, никаква нострификација. Рад о утицају Хале-Лајпциг круга на просвећеност Доситеја Обрадовића написан је и на немачком и на српском језику, тако је и брањен, комисија је имала три српска и два немачка члана. О томе није било ни речи у јавности: ни на РТС. Каква је то онда јавна и медијска окренутост Европи? Није, дакле, реч о Европи, него о подстицаном и награђиваном занемаривању европских у корист југословенских засада.

Зашто вас та отвореност града смета? Они људи којима је Београд симпатичан, наглашавају његов шарм и козмополитски дух, шаренило латинице и ћирилице…
beograd1975— На јавним местима доминира латиница, ћирилице је у ишчезавању. Њен дозвољен простор су натписи на пекарама, понекој занатској радњи и на гробљима. Ако бисмо се сада прошетали по Кнез Михајловој и по Теразијама, лако бисте се у то уверили. Тако је било деценијама у Хрватској. Зар је то нормално? Београд – за оне који не негују нежан однос према титоистичком југословенству – није отворен него затворен град. Степен његовог космополитизма и елитизма утврђује се према јавно и прикривено непријатељском односу према српској традицији. То није космополитизам него распршена и програмирана нехајност. Његов шарм је облик његове неуређености, несолидности и одсуства норме. Тако је могуће – у срцу овог наводног космополитизма, у „Политици“ – на основу човековог имена и презимена, одређивати човека као „једног Црногорца“. Када је то могуће? Када он заступа политичко мишљење са српског становишта. Ко га тако дискриминише? Најватренији заступници наводног космополитизма. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Откад су мртваци постали тако симпатични?

Разговарао БОЈАН МУЊИН

Наставиће се


П-портал

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.