Menu
RSS

ПОДЕЛЕ, КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ, ЦРКВА

njegoskapelaМИЛАН ДАМЈАНАЦ

Црква мора да буде стожер националног бића, све док српска елита не смогне снаге да утемељи српство на културолошким основама


Нејединство народа редовно произлази из непостојећег националног обрасца. Када национални образац једног народа не постоји или када се не промовише кроз медије и образовање, онда то представља увод у анархију, а у анархији, као што знамо, све је могуће и све изводљиво. Анархија у контексту националног обрасца представља различите видове истог, те се тако национална енергија троши на сукобе и поделе уемсто на јединство и заједништво.

Ова слабост културног и националног обрасца је данас у Србији очита, те, уместо две културне политике, како године одмичу, добијамо стодве. Једна је културна матрица самомрзећих Срба. Припадници ове матрице су јединствени и сарађују у оквиру њене реализације, обесмишљавајући јединство народа и национални идентитет. Они подржавају једни друге и преузимају све културне, медијске и образовне институције. Као такви, даље раде на промоцији својих вредности кроз институције државе, стално умножавајући припаднике ове културне матрице, обраћајући се директно млађој популацији.

Са друге стране, припадници друге културне матрице – српске – нису у стању да постигну консензус, те троше своју енергију у међусобним обрачунима, који се генерално спроводе по принципу „два лоша убише Милоша“ кад год неко покуша да унесе глас разума. Отуда је и доживљај патриотизма постао полигон за пребројавање на основу одговарајућих културних матрица. Сада више није тема ни да ли је неко православне вере или не, већ са којег је поднебља, одакле је дошао, да ли диже три скупљена или раширена прста, да ли навија или не за београдске клубове који носе комунистичка имена и симболе итд. Ове будалалаштине троше енергију патриотске сцене, са једне стране, али и показују колико смо интелектуално пропали као народ. (Само упоредите ово са политиком помирења која се спроводи у Русији.)

ЗЛИ ПЛОДОВИ ОКУПАЦИЈЕ
Наш ниво разумевања и трпељивости за припаднике сопственог народа који припадају српском корпусу и мисле слично нама готово да не постоји. Поред тога, постоји и феномен интернет патриотизма, у коме патриоте једни другима држе предавања о правим обичајима путем друштвених мрежа. Све то некако и иде док не налете на неког борца из прошлих ратова, некога ко је свој патриотизам на делу доказао на ратишту, а коме такође почну да објашњавају како треба да се крсти и за који клуб сме да навија.

Ово је све продукт катастрофалних последица окупације, у којој не постоје српске институције. Медији су преузети, образовање и култура потпуно под контролом страног фактора, а САНУ непријатељска испостава у Београду. Када је тако, онда сам народ покушава да заштити национални и културни образац онако како зна и уме, одлазећи у крајности из најбоље жеље и са најбољом вољом да се нешто сачува. Наравно, пошто ово бреме неоправдано пада на народ, онда и „исповедање“ националног обрасца мора бити онакво какво је образовање и разумевање народа. Стога и искључивост, неразумевање и штеточинство које се оваквим потезима наноси.

crkvadecaУ тренуцима кад смо на ивици идентитетског и биолошког опстанка, трошимо енергију на унутрашње поделе, а то већ предуго траје. Нисмо у стању да сагледамо наше националне мане и да се једном засвагда измиримо једни са другима и схватимо да само заједно можемо да преживимо и опстанемо. Сада већ имамо и две православне цркве – СПЦ и једну у егзилу, коју предводи рашчињени владика Артемије, те се и око тога делимо.

Све то су само последице трагичних догађаја који нас мељу, љутње и беса које смемо и можемо да испољимо једино једни на друге, те огромног неразумевања догађаја и нестрпљења. Поред тога, ово је и одговор онима који верују да су наше поделе продукт тога што смо покушали да у своју културну матрицу укључимо и Србе других вера, не схватајући да се сада и преостали Срби једне вере деле по различитим особеностима.

Кључно питање којим се морамо позабавити уколико желимо да опстанемо је питање националног идентитета и његовог успостављања. Такав идентитет мора бити јасан, прецизан и конкретан. У таквом идентитету национални образац треба везати првенствено за културу српског народа, а тек онда за остале садржаје. Српски идентитет мора бити нешто што представља најбоље особине, историјска сећања и поуке нашег народа, а поред тога мора да зацели наше поделе и пробуди веру у нас саме. Без тог осећања идентитета и смисла за постојање колектива, свака даља прича је узалудна. Идентитетска обнова је предуслов биолошке обнове.

Невоља наше патриотске елите је у томе што не разуме неопходност успостављања српског националног обрасца на основу културних особености, већ посеже за нуђењем решења проблема који проистичу из нерешеног првобитног проблема идентитета. Идентитет не може бити нешто што неко може и не мора да осећа, већ мора бити нешто што је довољно снажно и што може чинити окосницу даљег окупљања. Православље је снажно повезано са српским идентитетом, али не може бити једина окосница идентитета, пре свега због тога што у нашем идентитету православље игра улогу везивног ткива, средства, а не суштине. Да преведем: ми смо Срби, а тек онда православци.

ВЕРСКИ И КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ, РАЗЛИКА
Уколико би се ствар обрнула, онда бисмо подредили национални образац верском. Верски идентитет је пре свега личан и свако мора да одлучи сам за себе какву ће му важност дати, али је истина да је српска верзија православља заправо врста компромиса између старе словенске вере и нове хришћанске. У српском православљу су се сачували обичаји и идентитет нашег народа, те су стога Срби који су прелазили у друге вере временом губили обичаје, а они који су остали православци нису.

СПЦ се успоставила као српска црква, што је унело пуно проблема у наш доживљај наше вере, са једне, и националног идентитета, са друге стране. Ми бисмо да наша вера служи одржању нашег националног обрасца, а истовремено хоћемо да будемо добри хришћани, а и да сачувамо старе обичаје. Ово уноси конфузију, посебно са доласком свештеника који се сада образују и који ће све више и више наметати стандардан хришћански образац који народ није у стању да прихвати пошто још увек посматра православље кроз искључиво националну призму.

Православље је дакле још од турске окупације постало једина институција која је чувала национални образац, те се од ње очекује да то чини и даље. Ово новонастало раслојавање на две православне цркве на одличан начин сведочи о конфузији и народа и целокупног доживљаја улоге цркве у друштву.

Моје је мишљење да црква мора наставити да функционише као стожер националног бића (што рече А. Рајс) све док српска елита не смогне снаге да српској цркви скине камен са врата и утемељи српство на културолошким основама, а цркву, језик и писмо стави на место које им и припада – важно, али не и одлучујуће. Одлучујуће је осећање припадности нацији, српству, обичајима, култу предака, јунаштву, части, образу и сећању. То одлучујуће није могуће замислити без славе, без Божића, без Видовдана.

Међутим, сасвим је замислив Србин који није верник, али поштује и практикује обичаје; као што је замислив и верник који је прво верник, а тек онда Србин. Обичаји се морају сачувати и ван вере. СПЦ је важна институција која чини Србе Србима, али немојмо ни од себе ни од СПЦ правити оно што није – нити је црква ту како би удовољавала нашим хировима, већ је напротив ту да нам пренесе Христово учење и брине о нашем моралном васпитању, нити смо ми осуђени да целокупну српску културу сводимо на православље. Обичаји се поштују и морају се поштовати због културних вредности, предака, потомака, идентитета, а не због цркве, ма колико нечијим ушима ова теза не пријала.

crkvavojskaСрбин, био верник или не, зна чији су манастори и чија је СПЦ, зна своју културу, зна вредност својих манастира. Потребно је само да елита ту огромну и разуђену културу претвори и уоквири у српски културни и национални образац. Док то елита не учини, делићемо се, мрзећемо се, и, како је писао Рајс, радићемо увек и свагда на своју штету.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.