Menu
RSS

ПРИЛОГ НОВОМ СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ОБРАСЦУ

vidovdangazimestan МИЛАН ДАМЈАНАЦ

Све док се држава и елита не консолидују, док не успоставимо наше институције, СПЦ мора служити одржању националног обрасца


„О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност дјелом и врлином!“
Петар II Петровић Његош

Пошто сматрам да је неопходна озбиљна расправа о реконструкцији српског културног и националног обрасца, у наставку прилажем други део прошлог текста. Ова два текста требало би посматрати као мој прилог расправи. Потпуно имам у виду то да ово мора бити дебата у којој је потребно чути различита мишљења и конструктивно сукобити ставове. У преводу: потенцијални читалац се не мора сложити са мном, али се оваква расправа једном мора отворити.

Српски национални и културни идентитет, народна веровања и обичаји су турску окупацију преживели само захваљујући СПЦ и њеној улози. Свештеници су били народни људи, те се и црква „понародила“. С обзиром да су Турци поистовећивали конфесију и државу, и ми смо то чинили, те смо поистоветили православље са српством. Ово је омогућило очување народне традиције кроз једину институцију која нам је остала. Међутим, народна традиција и култура су много шире од православне вере и свој израз су нашли и у Видовданском култу, косовском миту, епским песмама. Ми не бисмо преживели турску окупацију без Цркве. Црква нам је помогла да преживимо као народ пошто је била једина преостала институција, а од Турака смо научили о поистовећивању вере и нације, те смо на тим темељима створили државу, а касније су исто учиниле и друге нације проистекле из наше. Дакле, црква је била најважнија у нашем преживљавању, али се тако перцепција карактера и улоге цркве у народу изменила. Црква је од средства за очување српског националног и културног идентитета у дискурсу -код доброг дела данашњих патриота постала циљ националног деловања, те се национализам поистовећује са православљем.

НАЦИОНАЛНИ КАРАКТЕР ИЗНАД ВЕРСКОГ
Скоро је Милан Миленковић у неком тексту споменуо, са правом, Шпенглера. Шпенглерова визија културе као органске и свеобухватајуће, која има своју младост, доба снаге и позно доба, доба пропадања, овде ће нам послужити као добра метафора за објашњење овог феномена. Црква је преко ноћи постала начин и средство за очување идентитета пошто друга институција није ни постојала, а српски идентитет је пре свега културолошки, и он се вековима само прилагођавао и мењао форму испољавања, али садржај- врло мало. Црква је била само још једна форма која треба да заштити садржај. И црква, и ми сами, је само манифестација српске културе. Српска култура се „сакрила“ у цркви, нашла је уточиште ту, сачувала се од страног обрасца. Култура је преживела, модификовала се, развијала се онолико колико је могла, кроз језик, усмено предање, гусле и цркву, с тим што је црква била симбол времена и континуитета, једини материјални симбол јединства. Међутим, форма није суштина. Сада треба делове културног обрасца које је црква сачувала унети у нови културни образац који морају имати сви Срби.

srbija00Да преведем: сви Срби, атеисти или верници било које вере могу бити Срби уколико поштују и спроводе ове обичаје о којима сам говорио у претходном тексту. Уколико то не раде, онда они полако напуштају српски идентитет. Обичаје, култ предака, писмо, морални кодекс, однос према историји, суштина слава и њихово светковање морају бити заједнички. У супротном, само ће православци имати приступ српским обичајима, који су кроз православље модификовани и очувани. То је и објашњење изласка из националног корпуса оних Срба који су прелазили у друге вере. У православљу су сачувани српски обичаји и култура, док су се преласком на друге вере обичаји и српска култура углавном губили пошто још увек не постоје изван православља.

Расколничка црква Артемија је заправо покушај да се оно национално из цркве сачува, имајући претпоставку да је то исто нападнуто од стране екумениста. Артемијева расколничка црква, ма колико минорна била, показује један други феномен културе: српска култура се брани чак и од цркве уколико осећа да је оно национално у оквиру цркве и вере нападнуто. Дакле, када говоримо да црква има национални и хришћански, верски карактер, у перцепцији обичног Србина, национални карактер је доминантан и изнад верског.

ПОВРАТАК СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ОБРАСЦУ
Поновно формирање националног идентитета код Срба након окупације је било изражено у негацији. Ми смо постали све што Турци нису. Они су заправо добили (оправдано, да не буде забуне) статус митолошког зла против којег се боримо. Читава наша култура, песме, предања градила су се у односу на њих. Када су Турци протерани са Балкана, ушло се у проблем идентитета. Више не постоји моменат одношења на који реферишемо, Турака нема, те је наш национални образац почео да се окреће према нама самима. Ту је наша елита начинила кључну грешку и, уместо да реконструише српски православни национални образац и начини интегралистички српски образац, она бира „лакши“ пут и ту започиње стварање идеје о југословенском обрасцу који би аспорбовао српски идентитет и идентитете свих осталих народа произашлих из српског.

Овај образац је имао за циљ да буде свеобухватан и интегралистички иако уређење државе демантује ову замисао о интегрализму. Југословенски национални и културни образац је покушао да се успостави као надобразац, који би прогутао постојеће обрасце и лакше интегрисао у себе све оне Србе других вера који нису припадали српском православном корпусу. Ово је кобна грешка зато што овакав образац није довољно добро обухватио ниједан од постојећих образаца сем српског, те је добрим делом успео да утопи српски образац у југословенском, а ојачао остале обрасце што се манифестовало у Другом светском рату. Још горе је учињено у СФРЈ, када је рађено на потпуној разградњи српског националног обрасца, а не укључивању у нови југословенски образац.

У протеклих неколико деценија српски образац је систематски разграђиван иако је и сам, да се вратимо на почетак овог разматрања, био у лошем стању након прогона Турака, и захтевао реконструкцију. Идеје на којима се српски православни образац заснивао биле су превише негативно одређујуће у односу на окупатора. Међутим, уместо да се крене у реконструкцију, елита је кренула у разградњу обрасца сопственог народа. Тако је народ остао слуђен и разбијен. Негативна последица пропуста да се реконструише српски идентитет је склоност ка самоуништавању и самонегирању и деобама, која нас прати до дана данашњег. Пропуштена је могућност да се утемељи нови образац који би подразумевао врло важну и утицајну улогу у друштву и држави за СПЦ као стожера националног бића, већ је СПЦ остављена на нивоу народне цркве, која никада није добила одговарајући значај ни привилегије.

Са друге стране, није се приступило изградњи културног и националног идентитета кроз систематско народно образовање на кодексу части, националним песмама, историји, који би се манифестовао кроз све институције српске државе и којем би могли да припадају сви Срби, без обзира на вероисповест, све док не допусте промену имена и презимена. Имена и презимена су врло важна и показују народни карактер и форму, те је национални образац који је било потребно изградити, морао да подразумева успоставу јединствених имена и презимена, а то значи да имена и презимена морају припадати словенској или православној традицији, ма које вере је сваки Србин који га носи. Такође, пропуштено је да се направи одређени јединствени језички стандард, као и још много тога.

crkva rumija 308 360Данас је на делу повратак српском националном обрасцу кроз визуру православља, који и даље не решава првобитни проблем од којег је цела прича и почела, и врло је могуће, нажалост, да ће се клатно историје вратити на почетну тачку, и да ће наша елита (при том мислим на патриотску) опет покушати да утопи српски идентитет у неку нову Југославију. Та неспособност патриотске елите да се позабави кључним питањима опстанка сопственог народа још један је доказ изгубљености. Све док се држава и елита не консолидују, све док не успоставимо наше институције, СПЦ мора служити одржању националног обрасца, али је нужно да национални образац у неком тренутку постане свеобухватнији и шири од тога и помогне просечном Србину да сагледа цркву и државу из друге перспективе. Овај национални образац мора бити изграђен око камена темељца који нас све спаја – Видовдана и тежње за слободом.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.