Menu
RSS

УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР: НИКОЛА КОКА ЈАНКОВИЋ (1926-2017) ИЛИ СМРТ ПРЕЖИВЕЛОГ ЂАКА

nikolajankovic01aБИЉАНА БОШЊАК

Никада Никола Јанковић није заборавио лик тог Немца из дворишта


Преминуо је Никола Кока Јанковић, дугогодишњи члан Српске академије наука и уметности, професор Академије ликовних уметности... Аутор је бројних споменика, међу којима Николи Тесли у Крушевцу (1979), Палим родољубима на Теразијама (1983), Јоакиму Вујићу испред Народног позоришта у Крагујевцу (1985), Доситеју Обрадовићу у Новом Саду и Приштини (1990), војводи Путнику у Крагујевцу.

У стваралачком животу десило му се и да два пута ради „исти споменик“ – песнику Алекси Шантићу у Мостару. Први, урађен 1974. године, у рату су срушили, минирали, постоји прича да су остаци у Неретви завршили. Десет година од рушења поново су позвали Николу Коку Јанковића да направи споменик песнику. Други је постављен је 2002. године. Вајар Јанковић га је изнова радио, није имао стари модел, те им је новог Шантића направио нешто већег.

Треба рећи и – преминуо је преживели крагујевачки ђак. Веоватно само у нас таква реченица не звучи нелогично. И сви, бар из нешто старије генерације, знају шта „крагујевачки ђак“ значи. Ни у поодмаклој старости Никола Кока Јанковић није заборавио ниједан детаљ тог 21. октобра 1941. године, кад су Немци стрељали ђаке. Присетио се тог јутра у разговору пред ретроспективну изложбу његових радова у галерији САНУ 2010. године. Био је гимназијалац. Почело му је као и свако друго јутро, ђачко, уобичајено – доручком у очевој кафани...

„... мајка је рано отишла на пијацу да купи намирнице за кућу и кафану, и видела да Немци одводе људе. Брат од тетке и ја смо још доручковали, а два друга су нас чекали да кренемо у школу, када се она вратила и рекла: 'Децо, вратите се кући, видела сам да и младе одводе'. Отац се, са још неколико млађих гостију, склонио на кафански таван, а мене су послали кроз двориште, наше и суседне кафане Лапово код комшије месара, швабе, чика Драгог. Жена и он били су напред у радњи, нису чули да лупам на капију. Пронашао ме у дворишту Немац, огроман човек, тупог израза. Тражио ми је легитимацију и рекао да сачекам док он види кога има у пекари у истом дворишту. Све је видела тета Олга, власница кафане Лапово. Док је Немац био у пекари, закључала ме у један од три дворишна клозета и рекла: 'Ћути ту, купе све живо'. Чуо сам из клозета како је Немац пита где сам, а тета Олга каже да сам отишао. Цело одељење су Немци одвели. Троје су стрељали. Стрељали су и мог брата од тетке који је то јутро доручковао са мном.“

nikolajankovicsantic01Никада није заборавио лик тог Немца из дворишта. Игром случаја десило се да баш Кока шминка Љубу Тадића кад је још као статиста у крагујевачком позоришту играо Немца у представи Најезда Леонида Леонова. Хтео је да га нашминка тако да личи баш на тог Немца из дворишта. Ставио му је доста црне боје око очију, и сам је признао да је му је ипак више личио на чудовиште др Франкенштајна. Публика је Љуби Немцу, наравно, звиждала чим се појавио на сцени.

Када се радио спомен комплекс Шумарице на предлог вајара Миодрага Живковића, Никола Кока Јанковић добија да ради рељеф на вратима Музеја „21. октобар“. Позвали су га и рекли да мора бити готов до 15. фебруара, Дана самоуправљача, јер долази Тито да отвори музеј. Главни у комитету, неки Ровчанин, додао је: „Слушај, то има до тада да буде готово иначе сви ћемо да висимо, и ти и ми”.

Рок је био толико кратак да није било времена да одлијем рељеф у бронзи, признао је Кока у нашем разговору пред изложбу у САНУ и објаснио како се снашао.

Ноћ пред отварање сам са мајстором из Ивањице сам до три сата ујутру намештао гипс, поливао га врелом водом . Свет се слио, нико није приметио да је уместо бронзе био гипс, а Тито, наравно, није ни дошао. Касније је постављен бронзани рељеф.

nikolajankovicsanticНикола Кока Јанковић Академију за ликовне уметности завршио је у Београду 1950. године у класи професора Сретена Стојановића, а две године касније 1952. постдипломске студије код истог професора. На место наставника за предмет Обрада гипса на Академији за ликовне уметности у Београду постављен је 1955. године. За асистента на Академији за ликовне уметности, за предмет вајање, изабран је 1958. године, а 1965. за доцента , да би 1970. године био изабран за ванредног професора. Био је члан групе Самостални, Београдске групе и Друштва српских уметника Лада. Први пут излаже 1947. године, а прву самосталну изложбу отвара 1971. године у Ваљеву. Редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду био је до новембра 1992. године.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.