Menu
RSS

РОЏЕР СКРУТОН: ЛЕВИ МИСЛИОЦИ УНИШТИЛИ СУ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ЖИВОТ

skruton02Конзервативна мисао је тешка, она се не састоји од модерних слогана или порука наде и марширања у будућност са шаком у ваздуху

Роџер Скрутон, водећи конзервативни филозоф којег понекад карактеришу као „ноћну мору британских левих интелектуалаца“, не плаши се да буде непомодан у својим стајалиштима, било да се ради о естетици, полном моралу или политичкој мисли. Преносимо његов интервју за часопис Spiked (разговор водио Мик Хјум), у ком се осврће на утицај левице на универзитетима, конформизам, на то како је постао конзервативац и шта конзервативизам за њега уопште значи. Такође, открива шта мисли да леви интелектуалци заправо заговарају, изражава забринутост због сукоба западне цивилизације и исламиста и објашњава како види хомосексуалност. Иако сви његови ставови нису спојиви са католицизмом (на пример, његово виђење хомосексуалне полне жеље), сматрамо да ће нашим читаоцима овај текст бити врло користан за упућивање у актуелне интелектуалне и културалне трендове.

Живимо у времену интелектуалног конформизма, кад се изражавање увредљивих мишљења сматра најгорим могућим прекршајем. Академски кругови проглашени су „сигурним простором”, одакле се елиминишу „неугодне” идеје, а због кориштења погрешне речи могу вас оптужити за „микроагресију”. Морате се извињавати чим неко запрети прстом.

Роџера Скрутона очито нико није обавестио о томе. У нашем разговору конзервативни филозоф је мирно, али без извињавања изнео искрена и оштра мишљења о темама од Славоја Жижека до Џеремија Корбина, од забрањивања хиџаба до исламистичког тероризма, од хомосексуалности до лова на лисице. Што год мислили о његовим ставовима, требало би да се сложимо са његовом аверзијом према „радикалном цензурисању свега што узнемирује” и инсистирањем да се о контроверзним стварима „треба расправљати”, а не стално их “гурати под тепих”.

ЛЕВИЦА И АКАДЕМСКЕ ТВРЂАВЕ
Сад му је 71 година, али Скрутон је ноћна мора британских левих интелектуалаца више од 30 година. У својој новој књизи Будале, варалице и перјанице: мислиоци нове левице (Fools, Frauds and Firebrands: Thinkers of the New Left) прописно их је изрибао. Ради се о изузетном делу чији аутор, како стоји у уводу, „не бира речи”, него „провоцира”. На нешто мање од 300 страница Скрутон сецира групу прошлих и садашњих звезда радикалне западне интелигенције, попут Ерика Хобсбаума и Е. П. Томпсона у Британији, Ј. К. Галбрајта и Роналда Дворкина у САД, Јиргена Хабермаса, Луиса Алтизера, Жака Лакана и Жила Делеза у остатку Европе. Проширено и ажурирано издање његове контроверзне књиге Мислиоци нове левице (Thinkers of the New Left, 1985) добило је ново поглавље Кракен се буди и бави се „лудачким чарањем” Алана Бадјуа и нешто новијом звездом академске левице Словенцем Жижеком.

badjuzizekИз помало измученог израза на његовом лицу наслућује се да нисам први који га пита зашто је написао књигу о групи већином покојних или готово заборављених интелектуалаца и култури за коју признаје да „сада преживљава углавном у својим академским утврдама”. „Можда се човеку на улици чине опскурним интелектуалцима, али они и даље доминирају силабусима хуманистичких знаности”, објашњава. „Ако студирате енглески или француски језик, музикологију или нешто слично, морате прочитати гомилу Лакана и Делеза. Узмите Делезову књигу Хиљаду платоа (A Thousand Plateaus) – енглески превод изашао је пре коју годину, али већ је штампано 11 издања. Ради се о огромној посве нечитљивој књизи чији је аутор и не зна да пише на француском”.

„Али такве су књиге и даље основа силабуса на хуманистичким факултетима америчких и енглеских универзитета. Зашто? Једини разлог је то што се ради о левичарским делима. Тамо нема преводиве и луцидне прозе, али управо су зато те књиге оклоп око прастарих предрасуда према моћи и ауторитету, стари безоблични програми које је немогуће обликовати”.

ГЕНЕРАЦИЈА РАДИКАЛА КОЈА ЈЕ ДАЛА ЈЕДНОГ КОНЗЕРВАТИВЦА
Скрутону је важно да брани академску слободу од сила конформизма. „Мој живот почео је на универзитету. Тамо сам одрастао и волим свој предмет филозофију, волим целу идеју академског и научничког живота, то да постоји једно издвојено место гдје људи траже истину и преносе то људима који су вољни учити. А конформизам је сасвим уништио интелектуални живот.” Сматра да су левичари главни кривци за оно што бисмо могли назвати затварањем универзитетског ума иако је „сасвим друго питање јесу ли они узроковали то затварање или су његов производ”.

Скрутонова изражена аверзија према „француским шездесетосмашким гуруима и њиховој прози препуној жаргона” вуче корене из студентске побуне у Паризу 1968. Тада се појавила генерација радикалних мислилаца и помогла да бар један млади Енглез постане конзервативац. „Био сам у Паризу и беснио због све глупости коју сам тамо видео. Био сам нормалан млади Енглез, васпитан у породици лабуриста, и, уколико сам имао било какве ставове, они су били донекле левичарски”. Његов отац био је млади радник из Манчестера који је постао учитељ и са породицом се преселио на југ, где је Скрутон похађао Краљевску класичну гимназију High Wycombe, свирао бас-гитару и слушао Битлсе пре него што су га избацили убрзо пошто је добио стипендију за Кембриџ. „На мене су као тинејџера доста утицали Т. С. Елиот и Ф. Р. Луис, који су културу поставили у средиште своје визије. Разумели су ту културу на начин који би данас описали као елитистички, као иницијацију у нешто више од нивоа на коме се човек налази. Мислио сам да је култура наше цивилизације нешто по себи вредно. И даље тако мислим. Мислио сам и да је она нешто што је вредно разумевања и чувања. То ме је усмеравало према конзервативизму. Али, кад сам ’68. био у Паризу, постао сам огорчен на тотално незнање људи који су ми покушавали рећи да је та револуција нешто важно. Нисам с њима могао расправљати о ствари која ми је стварно важна – култури. Њима је то било буржујство. Та ме је реч стварно нервирала. Схватио сам: да, наравно да постоји буржоазија. Ви сте буржоазија, ви угојени, размажени студенти из средње класе, које је занимало једино да бацају камење на људе из радничке класе у полицијским униформама“.

Неки би могли посумњати да ова нова књига служи решавању старих замерки. Прва верзија Мислилаца нове левице била је, Скрутон сада сматра, „катастрофа”, кључни тренутак у његовом избацивању из угледних академских кругова. „Никад нисам могао замислити да ће ме нападати таквом жестином. Моја претходна књига Значење конзервативизма томе је утабала пут – то је била искрена и провокативна књига, и већ сам тада у академским круговима био персона нон грата. По мени, напад на људе на чијим је опусима био утемељен цео нови силабус њима није био само увреда. Било је нужно показати да се ради о производу уског непросвећеног ума. То им је постао лајтмотив и било је доста тешко носити се с тим, но на крају је било и забавно. Човек не може стално да брине о томе шта други говоре о њему”.

1968parizТа гужва из 80-тих била је почетак краја његове универзитетске каријере у Британији, где је био професор естетике на колеџу Birkbeck. Отишао је у Источну Европу да охрабри интелектуалне дисиденте да се боре против стаљинистичког режима, а након рушења Берлинског зида и пада совјетског блока примио је највиши чешки орден за цивиле. Привремено се преселио у Америку и тамо је био професор филозофије на Бостонском универзитету. Данас је опет у Енглеској као гостујући професор филозофије на Оксфорду, и бори се против доминације нове левице у академском и интелектуалном животу.

На крају књиге Скрутон се пита зашто је та нерепрезентативна група левих интелектуалаца постигла такав успех, те излаже неке разлоге. Како сам истакао, он не сматра да је један од разлога мањак конзервативних интелектуалаца, са изузетком мога суговорника.

„Слажем се да постоји мањак конзервативне мисли. Делом је то учинак доминације левице. Ако у контексту универзитета иступите као конзервативац, наћи ћете се на маргини. Али моје објашњење је да је конзервативна мисао тешка. Она се не састоји од модерних слогана или порука наде и марширања у будућност са шаком у ваздуху и свих осталих ствари које аутоматски нађу следбенике. Састоји се од помњивог, скептичног промишљања о уопште готово немогућој чињеници људске егзистенције”.

„НИХИЛИСТИЧКА ВИЗИЈА“ НОВЕ ЛЕВИЦЕ
У књизи Fools, Frauds and Firebrands Скрутон напада леву идеју мисли за циљ, „политике са циљем”. Као контраст, он каже: „Конзервативци су, по својој нарави, људи који настоје да одбране и одрже егзистенцију без циља”. Једноставно, задржати ствари онаквима какве јесу? „Ми сви очито желимо да мењамо ствари, али препознајући да је људски живот циљ сам по себи, а не средство којим се сам живот замењује нечим другим. А бранити институције и компромисе врло је сложено и није узбудљиво, али је свеједно истина”.

Према Скрутону, привидна приврженост левих интелектуалаца вишем циљу само прикрива оно што они заправо заговарају: „Ништа”. Он пише да, „кад је у делима Лакана, Делеза и Алтизера машина бесмислености почела избацивати своје недокучиве реченице, од којих се могло разумети само да им је мета капитализам, изгледало је као да је Ништа коначно пронашло свој глас”. У новије време, „Жижеково блебетање и Бадјуови нонсенси” постоје само „да би промовисали један и апсолутан циљ”, који „не допушта компромис” и „нуди спас свима који их промовишу”. Име тога циља? „Одговор се налази на свакој страници тих глупавих написа: Ништа”.

Шта је онда са тим Ништа? „Моје мишљење је”, каже Скрутон, „да се испод свега тога налази једна нихилистичка визија под маском кретања према просветљеној будућности, али она никад не застаје да опише какво ће то друштво бити. Само се губи у негативности о постојећим стварима – институционалним односима попут брака – али никад се не пита јесу ли те постојеће ствари заправо део оног што људска бића јесу. Код Жижека је стално присутна претпоставка да постоји право да се те ствари одбаце јер стоје на путу нечем другом, а испоставља се да је то друго –  Ништа”.

Сложили смо се да се не слажемо о његовој идеји да постоји ужасан леви континуум од Француске револуције до данас (а ја сам љубитељ прошлих револуција, али и историјски материјалиста који верује у гледање на ствари у њиховим специфичним контекстима). Како било, у својој књизи ипак признаје да се у левичарском мишљењу нешто променило: „Ослобођење и друштвена правда су бирократизирани”.

„Шта год ми мислили о револуцијама”, каже, „изворни слоган Француске револуције  – слобода, једнакост, братство – био је само слоган, и никоме није пало на памет да се запита јесу ли слобода и једнакост у пракси компатибилне. Историјска збивања која су уследила илустрација су тог сукоба”.

„Али ти велики идеали, за које су се људи уистину борили и умирали, под притиском политике 20. стољећа постали су бирократски процеси, који стално изједначавају, стално доносе мале законе да обезбеде да нико никог не дискриминише, да се нико не истиче и не учи нешто што га ставља у вишу категорију од других. Слобода је такође бирократизована у смислу да више не представља слободу људи да се ослободе, да раде оно што стварно желе. Замишљена је као облик оснаживања – држава вам то даје у облику јамстава или привилегија које можете имати, на пример, као хомосексуалац, жена или етничка мањина. Тако су та оба идеала престали да буду идеали и постали су власништво државе, која их распоређује међу људима према томе каква је већ тренутна мода”.

korbinmladПре неких 15 година, кад сам писао рецензију његове књиге Елегија за Енглеску (England: An Elegy), поменуо сам да би Скрутон могао бити изгубљени вођа британске левице јер дели неке од њихових конзервативних, носталгичних националних предрасуда, које је елоквентније изражавао. Сада се, наравно, Лабуристичка странка окренула друкчијем традиционалисти, државном социјалисти Џеремију Корбину. Не изненађује да Скрутон не обожава Корбина нити „идиотизам” дозвољавања активистима да бирају страначке вође. „Није га изабрала парламентарна странка, него људи који имају луксуз да уоколо шире своја мишљења без одговорности да за њих одговарају. Корбин представља идиотизам директне демократије и културе замерања која то искориштава”.

КАКО БИТИ КОНЗЕРВАТИВАЦ
Какво је онда стање на десници? Скрутонова претходна књига је Како бити конзервативац (How to be a Conservative, 2014). Данас се чини да је већини торијеваца тешко упркос победи на општим изборима у мају прошле године. „Изборни резултати открили су веома важну истину”, инсистира Скрутон. „Медији, академски кругови и сви остали заправо покушавају конзервативни покрет приказати злим, себичним, свим уобичајеним карикатурама. Избори су показали да људи дубоко у себи знају да то није истина”.

Само мало. Ко то мисли да су резултати избора излив искреног ентузијазма за конзервативце? „Не, наравно, нема више ентузијазма за конзервативни покрет. Иако сам наишао на нешто ентузијазма међу младима – имам ја својих следбеника, веровали или не. Конзервативна странка греши што ме игнорише. Годинама сам се трудио да искажем ствари језиком који би конзервативци могли да користе кад би им се само дало да размишљају, али не да им се“. Пролазе ли појединци попут Камерона и Озборна његов тест конзервативности? „Па да, они по својим инстинктима, сигурно јесу конзервативци. Оуборн је интелигентан човек, као и Камерон. Али рецимо да не схватају најбоље комплексна социолошка и филозофска виђења која бих ја волио да имају”.

Социолошка и филозофска визија коју Скрутон преферише за конзервативизам укључује морални кодекс, као и тржишну економију. „Питање одржавања озбиљног моралног поретка уз дозвољавање економске слободе мучило је људе од почетка историје, и увек је код конзервативних мислилаца било напетости, још од Едмунда Берка. Традиционални начин помиривања те две ствари била је религија, која је поједине ствари уклањала са тржишта. Секс је уклоњен са тржишта и претворен у религиозну церемонију, као и односи родитеља и деце, образовање итд. Мислим да је то велика добробит коју је религија вековима омогућавала људима. Одузмете ли то, не знамо шта ће се тачно догодити”.

БРАК И ХОМОСЕКСУАЛЦИ
А шта са модернизовањем моралне политике које је провела торијевска влада, коју симболизује њен ентузијазам за легализовање истополних бракова? „Аргументи за нуђење нечега групи која до тад није имала привилегије имају своју тежину. Међутим, много је важнији учинак који то има на институцију брака. Мој став је да нам ту треба озбиљна антропологија. Морате схватити да обреди иницијације нису власништво појединца, већ целе заједнице. То су начини на које заједница дефинише саму себе и своје обавезе према следећем нараштају. Не можете радикално, метафизички мењати институцију попут брака, а да не буде дуготрајних последица, а чини се да нико не жели да разговара о њима”.

antigej09Питање за хрићанина попут Скрутона јесте, на пример, шта би његов брак и његови завети супрузи Софи значили у светлу тих промена. „А мој брак значи и моју децу, не само моју жену, а та су деца плод наше заједнице, и наше је постојање на овој земљи оправдано у њима. То се сада, наравно, не може прекопирати на истополне бракове”.

Иако се противи било каквој дискриминацији хомосексуалаца, и даље има карактеристично немодерне ставове. „И даље мислим оно што сам рекао у својој књизи Сексуална жеља: филозофско истраживање (Sexual Desire: A Philosophical Investigation, 1986), али данас је то много опасније говорити. Мој је став тада био у првом реду – зашто да то не кажем, сад сам стар човек – хомосексуалност није једнообразна стварност. Лезбијство је обично женин покушај да нађе ону љубав са обавезивањем коју од мушкараца не може добити јер мушкарци искоришћавају жене и иду даље. Често се ради о реакцији на неко такво разочарање. А мушка хомосексуалност, будући да је не ограничава женина потреба да натера мушкарца да се скраси, јако је промискуитетна – статистике су страшне. Ту је и опсесија полним органима, а не самом везом, та усмереност према фалицизму, опсесија младошћу, све сличне ствари, које значе да хомосексуална жеља, нарочито између мушкараца, како ја то видим, није исто што и хетеросексуална жеља иако се не ради о перверзији. То не значи да осуђујем људе или да би их требало дискриминирати. Али ни нас, старомодне јадне хетеросексуалце, колико год да су наши интереси можда небитни, не би се смело лишити тих институција које смо изградили на нашим облицима самопожртвовне љубави. Мислим да је апсолутно разумно рећи то у четири ока, али рећи то у јавности више није апсолутно разумно ни могуће”. Роџере, схватате ли да то говорите у јавности?, показујем на диктафон. „Да, да. Више ме није брига”.

СУКОБ СА ИСЛАМИЗМОМ
Нешто за што Скрутона јесте брига је сукоб између западне цивилизације и исламиста, што су у први план ставили масакри у Паризу. „Већ 30 година говорим да је интегрисање имигрантских заједница главни задатак и да би учитеље требало подстицати да раде на томе. То је јако тешко, али морамо се потрудити. А нисмо се потрудили. Управо супротно: кад би неко то само поменуо, левичари би га оптужили да је расиста“.

Скрутон је то осетио на сопственој кожи у 80-тим, кад је у његовом конзервативном листу The Salisbury Review објављен злогласни чланак школског управника Реја Ханифорда, у коме тврди да промоција мултикултурализма у школама и неинсистирање да се говори енглески штети деци из свих заједница. „То је уништило моју каријеру у истој мери као и књига о новој левици, али сам и даље присталица идеје о интеграцији”.

Скрутон је препаметан да би подржао неки идиотизам попут предлога Доналда Трампа за верски тест којим би се свим муслиманима забранио улазак у САД, али он има сопствени предлог за тест за муслимане у Уједињеном Краљевству. „Муслимани се морају суочити са чињеницом да се у Уједињеном Краљевству понашамо на одређени начин: не односимо се тако према женама, не скривамо лице у јавности. Французи су то јако добро решили”. Мисли ли да би забрана покривања попут оне француске била добра замисао? „Дакако, јер смо ми друштво где човек гледа другог у лице. То дефинише наше међусобне односе кроз идеју о ја-ти односу – преузимам одговорност, гледам те у очи”.

Неки од нас мисле да проблем није толико у томе да би муслимане у Уједињеном Краљевству требало натерати да прихвате одређене британске вредности, колико у томе да шира британска јавност одлучи које су те заједничке вредности. Ако, на пример, стварно верујемо у слободу и толеранцију, сигурно би било боље критиковати, па чак и осудити, нешто попут вела, него тражити од државе да га забрани. „Можда, можда”, слаже се донекле Скрутон, „али мора бити расправе. Све се гура под тепих, ни о чему се не расправља, а ово што гледамо је неизбежна последица”.

muslims in europe 2Што се тиче домаћег фронта, губитак вере у сопствене вредности на Западу довео је до бројних напада на слободу говора, о чему смо извештавали у овом часопису. То је Скрутона недавно подстакло да пише у одбрану права да се увреди, против „људи који усавршавају уметност увредљивости пре него што знају шта ће их то заправо увредити”. „Морамо се заузети не само за слободу говора и за појединца него и за све што смо баштинили од просветитељства и од хришћанства. Зашто томе окренути леђа? Ономе што је дало Бетовена, Џорџ Елиот и Толстоја, што би требало да бранимо? Не желим да реагујем ограничавањем слободе говора. Мислим да морамо ограничити доста јавног кретања да бисмо нашли терористе, и много је тешкоћа, али не, не смемо дозволити оно што они желе. Мислим, заиста, што се тиче ствари попут карикатура Мухамеда, њих би требало објављивати и о њиховој наводној увредљивости расправљати са свима који с тиме имају проблема. Онако како сад ствари стоје, немамо појма око чега се створила толика гужва. Зар се од нас тражи да порекнемо да се Куран може протумачити као хушкање? Да је Мухамед био ратник? Да постоји нешто попут џихада, чија бисмо мета могли бити ми, неверници? Цензура заправо подстиче муслимане да не заузимају критичан став према својој религији, који би требао свима нама, а њима понајвише”.

Но нико не би смео да мисли да је Скрутон некакав подивљали класични либерал или присталица гледишта нашег часописа на примат људске слободе. „Мислим да је послушност, исправно схваћена, ако не највећа врлина (то би ме чинило исламистом), онда она врлина која је претпостављена свима осталима: послушност закону, моралу, ауторитету, онима који те воле и онима који зависе од тебе. У томе се састоји слобода, као што је Кант мудро разумео”.

КО ЈЕ ТУ ЗАПРАВО СНОБ?
Једна слобода која се често везала уз Скрутона је слобода лова на лисице са псима. Раније тог дана ишао је у лов, где је следио траг који је поставио човек, а не лисица, што је у складу са законом о забрани лова на лисице. На својој фарми у Wiltshireu, где последњих 20 година живи као сеоски џентлмен, има пет коња. Својој љубави према лову и високој култури, у комбинацији са презиром према популарним разонодама попут фудбала и телевизије, може захвалити за оптужбе за снобизам. То га иритира готово као да сте га назвали социјалистом. „Моје занимање за лов потиче из љубави према коњима и селу, а ловци су овде углавном фармери. Аристократа готово и нема”. Мисли да они који користе термин „сноб” као увреду „тако сами себе оптужују за то што запажају”, гледајући на друге с висока. Што се тиче културног снобизма: „Морали би ми запретити концлогором да заволим поп-културу, али већина те културе је сасвим очито смеће? Помислите што би рекао Џорџ Орвел. И сетите се да сам у свом роману The Disappeared хвалио heavy metal”. Пази, Роџере, још би те могли назвати head-banger-ом.

Пре више од деценије постао сам први и вероватно последњи стари либертаријански марксиста који је са породицом посетио фарму Скрутонових Sunday Hill, где су се наше ћеркице играле у пољу и јахале коње са малим Семом и Луси Скрутон (у кући није било телевизора). Деца Скрутонових сад су у интернатима. „Јако су срећни тамо”, каже њихов отац уз познати иронични осмех. „Виђам их свако толико”.

skrutonsandejhilУ међувремену, Софи Скрутон је на фарми покренула бизнис продаје домаћих сирева (сеоски еквивалент индустрији домаћег пива у Лондону). Фирма Athelstan Farmfoods име је добила по „краљу који је овде у Малмесбурију окруњен за првог енглеског краља пошто је поразио Данце”. Неко ће можда ускоро морати да крунише Роџера Скрутона за последњег живућег енглеског конзервативног интелектуалца.

Превела АНА НАЛЕТИЛИЋ
Прилагодио НС

 

Битно

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.