Menu
RSS

МИСЛЕЋИ О ЊЕГОШУ, МИСЛИ СЕ О СЛОБОДИ

njegosakademija02aМИЛИМИР МУЧИБАБИЋ

У времену потпуног релативизма, у којем је све допуштено и могуће, шта ће Његош нама данас и како га уопште читати?

Представља ми неизмјерно задовољство што пред овако пробраним скупом имам привилегију да вам искажем лично задовољство што смо заједно. Неколико реченица о нашем времену и односу према прошлости и вриједностима које су нам оставили преци у обавези да их сачувамо.

У години када обиљежавамо 800 година од крунисања Стефана Првовјенчаног, првог краља у лози Немањића, и 170 година од штампања Горског Вијенца, ми уствари на посредан начин и обиљежавамо 1847. годину, годину која има изузетан значај за српску науку и културу.

Да се подсјетимо, те године Вук је штампао свој превод Новог Завјета на српски језик, Бранко своје Песме, Даничић Рат за српски језик и правопис, а Његош Горски Вијенац.

Није спорно да нас је неолиберализам – разумијеван као нови империјализам – увео у еру постистине, страха и несигурности, што ће рећи да, у вријеме кад историјске чињенице не обавезују, „сила Бога не моли“. Свједоци смо урушавања правне цивилизације. Данас, када се замјењују улоге, када жртве постају злочинци, а злочинци жртве, хероји постају терористи, а терористи ослободиоци и хероји – примјена дуплих стандарда постала је наша свакодневица. Медијска манипулација и инструментализација једина су реалност и извор истине. Појединац губи интерес за све што надилази лични ниво. Из природе несигурности данашњег свијета, тријумфовала је равнодушност и тако обојила наше вријеме.

Ми, наравно, не можемо бирати вријеме у коме живимо, али је једно од прворазредних питања какав је наш однос према прошлом и будућем времену. Неко ко слави осам вијекова од крунисања свог првог краља свакако мора бити поносан на ту чињеницу, али истовремено и обавезан да промишља пређени пут.

Златно доба српске државе и културе почело је у Средњем вијеку. Кад смо изгубили државу, стекли смо рајетнички менталитет, вијекови су прошли да бисмо је поново успоставили и утопили је у Југославију. Данас, када државу поново стварамо, са жељом да одбранимо себе од другог и друге од себе – то, истина, није нимало лак ни безболан посао.

Кад је било саборности, било је и самосталности и суверенитета. Готово иста судбина је и данас: моћници одређују с ким ћемо, куда ћемо и како ћемо, а међу нама налазе оне којима је опште друштвено у сјенци личног.

Није ли ово тренутак да напокон кажемо шта хоћемо, а не стално шта нећемо? Данас би требало сагледати стање нације у цјелини, њене невоље и недаће, независно из којег дијела српских земаља долазе. На пређеном путу главне теме за промишљање су наше заблуде, порази, али и побједе, стално у том промишљању имајући као узоре и лучоноше наше славне претке (Стефана Немању, Светог Саву, Карађорђа, Милоша, Доситеја, Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Теслу, Пупина, Миланковића и патријарха Павла). Уз то, буду ли нам знање и образовање најважнији, онда имамо прилику да направимо снажну државу коју нација заслужује, и у том смислу наше бављење прошлошћу и позивање на великане није ламентирање над истим и препрека ка модерној и просперитетној Србији – напротив.

njegosakademija03aУ времену потпуног релативизма, у којем је све допуштено и могуће, шта ће Његош нама данас и како га уопште читати?

Некад неизоставан писац на нашим просторима, данас је непожељан и у својој родној Црној Гори. У бестијалности и у неразумијевању суштинског код Његоша иде се толико далеко да га, на примјер, неки на Универзитету у Сарајеву тумаче као геноцидног писца, а то мишљење дијеле и неки наши црногорски квазиинтелектуалци, што је равно скандалу.

То је пјесник слободе и филозоф, религијски мислилац и енциклопедиста, духовник и државник, чије дјело има најдубљу психолошку, религијску, хришћанску и етичку вриједност. Његово разумјевање и поимање слободе садржи општехуманистичко значење које далеко надилази границе ових простора. Отуда је наш интерес за њега више него разложан. Горски Вијенац у себи садржи изванредну интерпретацију различитих култура, од наше српске, преко културе Запада, до исламске. То је енциклопедија српског живота у Црној Гори и историја која надилази границе и добија универзално енциклопедијско значење.

Дакле, шта нам ваља чинити? Нашу традицију желимо сачувати и суочити се са европским вриједностима, а при томе желимо да очувамо наш национални идентитет, прије свега наш језик и културу.

СПКД „Просвјета“ покушава да ради на окупљању српских интелектуалаца, сабирању и интеграцији нашег народа расутог по различитим државама и континентима, подијељеним токовима идеолошких заблуда и искључивости на којима су почивале и почивају све наше подјеле и расколи.

Када сам у овом часном дому на нашој посљедњој трибини најавио тему о Његошу, многи су ме касније са чуђењем питали да ли је то потребно и ко данас уопште гаји интереса за историју. Ова трибина је одговор на то, и наше присуство овдје је одговор на то – јер данашњи човек, као и многобројни народи, прижељкују слободу.

njegosakademija01aА о самом Његошу и Горском Вијенцу говориће вам најкомпетентнији међу нама – митрополит Амфилохије и академик Матија Бећковић. Такође користим прилику да се захвалим свима који су нам помогли да обиљежимо овај јубилеј, а нарочито проти Петру Лукићу, старјешини Саборне цркве у Београду, Воју Вучичевићу, оснивачу хуманитарне организације Стара Рашка, као и, наравно, свим медијским кућама које су присутне са нама овдје вечерас.

Беседа на Свечаној Академији поводом 170 година Његошевог Горског вијенца, одржаној у Коларчевој задужбини у Београду 4. октобра 2017. у организацији СПКД Просвјета Београд

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.