Menu
RSS

МАРКО С. МАРКОВИЋ ИЛИ ПИСАЦ НЕПРОЧИТАНЕ „СРПСКЕ АПОЛОГИЈЕ РУСИЈЕ“ I-II

markomarkovic13aМР РАДОВАН КАЛАБИЋ

Пресудни подстицај за штампање Марковићевих дела у отаџбини дошао је са Свете Горе, од монаха Митрофана Хиландарца

1.
У историји Русије није било странца који се за њу упорније залагао и више написао у њену одбрану од др Марка Србољубовог Марковића (1924 – 2009) (на слици горе лево са аутором текста). Упркос томе овај врхунски политички филозоф, српски православни мислилац и доктор са Сорбоне остао је скоро непознат огромној већини Руса.

Додуше, Марковићево дело није наишло ни на много бољи пријем код његових сународника, за које се првенствено борио словом и речју цео свој емигрантски век. Дакле, нешто дуже од шест стваралачких деценија.

Загранични Срби „сахранили“ су га још за живота пошто његове књиге нису ни читали ни куповали. На његову мудрост, искуство и знање нису се ни ослањали ни позивали ни онда када су у свом западном станишту били изложени најжешћој медијској сатанизацији. Чак су на дан прославе 800. годишњице манастира Хиландара у Паризу, где је Марковић живео, спречили писца Светог Саве да говори о Светом Сави под изговором да би то било „сувише учено“.

Ипак, пресудни подстицај за штампање Марковићевих дела у отаџбини дошао је са Свете Горе, од монаха Митрофана Хиландарца. Тако су у Србији тек 1995, као својеврсна претходница Марковићевом првом повратку из туђег пристаништа, објављена три његова наслова: Истина о Француској револуцији, Пола века српске голготе 1941-1991. и Наличје једне утопије. Ове три књиге изашле су у издању Издавачке куће Образ под уредништвом Небојше М. Крстића. Добродошлицу кући, макар у књигама, писцу Тајне Косова с кадионицом је први пожелео епископ Данило Крстић. Потом су уследила у овдашњим медијима углавном прећутана издања и преосталих појединачних дела Марка С. Марковића у више него скромном тиражу.

За живота је примио једну једину награду у отаџбини од Матице исељеника Србије 2007. године, након чега је у интервјуу Политици сумирао вишедеценијско искуство живљења на Западу:

„Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике, а које је Запад сам напустио (...) Без обзира на то, веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа.“ [1]

На крају овог интервју Марковић је поручио Србима:

„Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа (...) Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом (...) Заборављамо да је Западу управо то било потребно да се догоди да би нас раскомадали из већ познатих и различитих интереса“. [2]

2.
Једино дело које је изашло у пишчевом издању у Србији било је Марковићева двотомна Српска апологија Русије. Њу је објавио одмах након свог првог повратка у родни Београд. Након педест и три године проведених у изгнанству због припадности покрету ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, првог устаника у Европи против Хитлера, Марковић је нашао за потребно да издавање свих својих дела повери другим издавачима, а да само Српску апологију Русије у две књиге објави о свом руху и круху. У нашим књижарама данас се не може набавити ни једна од ове две књиге, а у фонду Народне и Универзитетске библиотеке Србије друга књига Српске апологије Русији недостаје чак и за читање.

У садржај Српске апологије Русије Марковић је уврстио своје студије, есеје, огледе и полемичке чланке које је објављивао у српским емигрантским и француским листовима и часописима од почетка седамдесетих година XX века, када се подигао нови и оркестрирани талас русофобичне пропаганде на Западу.

Прву књигу Апологије, коју је објавио 1998, Марковић је поделио у шест поглавља: Ко је крив, Октобарска револуција, Међународна завера против руског народа, Из дисидентске литературе, Додатак уз чланак „Да ли је исправно изједначавати руски народ са комунизмом“ и Уместо поговора – За васкрс народне душе.

solzenjicinДругу књигу Апологије, која је изашла следеће, 1999. године, Марковић је поделио у три поглавља: Религија, Философија и Књижевност. У њој је писао о Старцима Оптине Пустиње, о Старцу Пајсију Величковском, браћи Путилов, Старцу Макарију... у првом поглављу. О Николају Берђајеву и Николају Лоском у поглављу Философија а у завршном поглављу о Владимиру Мајаковском, као палом Икару, о Александру И. Солжењицину, о Замјатину, Хакслију и Орвелу.

Полазећи од тезе да се кључ светске историје крије у заустављању развоја, у слабљењу, сламању и распарчавању Русије, Марковић нас подсећа на ступце које су Карл Маркс и Фридрих Енгелс записали у Новој рајнској газети, одмах након пораза Мађарске револуције из 1848. Разочарани, они су за тај пораз окривили Немце и Русе. Ове прве зато што су наводно издали своју историјску мисију и нису водили расистички рат. А Русију зато што је постала центар окупљња и заштитник непријатеља Револуције.

„Само је рат против Русије“, пишу Маркс и Енгелс још половином претпрошлог века, „рат револуционарне Немачке, рат којим она може избрисати грехе прошлости (...)  као што мислимо, расистички рат у коме је Немачка профанисала ново доба које се отвара пред њом.“ [3]

У погледу Русије Енгелс је изричит и неумољив:

„Заједно са Пољацима и Мађарима, ми можемо сачувати револуцију само најодлучнијим тероризмом против тих словенских народа. Ми сада знамо где су окупљени непријатељи Револуције: у Русији и у словенским земљама Аустрије.“ [4]

Наводећи ове редове из Нове рајнске Газете Марковић с пуним правом изводи закључак да су „очеви научног социјализма“ први у модерној европској историји заговарали расну дискриминацију, тероризам и геноцид. Па на крају закључује :„Са њима геноцид улази у политички програм савремених народа, а нашем столећу ће припасти срамна улога да га реализује.“ [5]

3.
Прво перо српске политичке емиграције и њена најгосподственија фигура, годину дана пре НАТО агресије на Србију, опомињао је:

bombardovanjemala„Мало их је који виде да православним народима прети заједничка опасност и да је смрт православља први и главни циљ наших непријатеља. Они су напустили бољшевизам зато што су њиме били разочарани, јер није до краја испунио свој задатак – истребљење највећег православног народа – мада је ипак остварио најстрашније гоњење Христове цркве у историји. Сада су вођи Новог светског поретка преузели на себе мисију уништења православља, само што овог пута делују директно, и то од мањег ка већем, од Срба ка Русима. За уништење Срба поново су искоришћене две најважније полуге на Балкану: ислам и Ватикан.“ [6]

У свом чувеном интервјуу из 2007, датом немачком недељнику Шпигл, Марковићев савременик и такође некадашњи емигрант Александар Исаиевич Солжењицин је оценио како је тек агресија НАТО на Србију променила Русију и освестила многе Русе. Руски нобеловац и носилац Ордена Светог Саве, највишег одликовања које додељује Српска православна црква, појаснио је тада:

„Ситуацију је најпре изменило сурово НАТО бомбардовање Србије. То је обележено црном непоправљивом цртом односа према Западу – и, истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва.“ [7]

Писац Српске апологије Русији својевремено се залагао за стварање православног блока од Северног Мора до Средоземља, који би касније ушао у савез са Кином. Реалполитика је ту одбрамбену шансу пропустила, па је Марковић променио свет у зебњи, али и у опоручној нади:

markomarkovic11a„Бојим се да су руски и српски народ у опасности да изгубе своју душу. Зато први корак на путу спасења мора бити национално јединство и васкрс народне душе. Кад се душа буде препородила, пробудиће се и свест.“ [8]
_________
Упутнице:

[1] „Политика“ од 22. априла 2007.

[2] Исто.

[3] Марко С. Марковић: Српска апологија Русије, књига прва, Издање писца, Београд, 1998, стр. 18.

[4] Исто.

[5] Исто, стр. 19.

[6] Исто, стр. 240-241.

[7] Александар Солжењицин: Бомбардовање Србије је променило Русију, НИН, 26. 7. 2007.

[8] Као под 3, стр. 242.

Излагање на Међународној конференцији православних научника „Православље и наука“, Београд, 23-25. октобра 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.