Menu
RSS

ЈЕГОР ХОЛМОГОРОВ: РУСИЈА ОСЕЋА ДА ЈЕ НАПАДНУТА

jegorholmogorov00Све што Русија ради интерпретира се као напад на читав светски поредак, као манифестација агресије, и као игра супротна правилима

Када сам пре неколико недеља био у Москви, упознао сам руског конзервативног мислиоца Јегора Холмогорова. Нажалост, мој интервју са њим је био прекинут након само пет минута, али сам могао да снимим део изјаве коју је на брзину дао на конференцији којој смо обојица присуствовали. Испод су транскрипти интервјуа и Јегоровог говора на конференцији. И у једном и у другом он објашњава своју филозофију „офанзивног изолационизма“.

Пишем књигу о руском конзервативизму и желим да вас питам за коментар о неколико ствари које сте претходно рекли. На пример, кажете да је Русија острво и говорите о неопходности руског изолацонизма, али у исто време говорите о стратегији „офанзивног изолационизма“. Можете ли да прокоментаришете ову очигледну контрадикторност?
— Поента је да је Русија у смислу културе и цивилизације као држава заинтересована за изолацију. То јест, да се претерано не меша у глобалне односе кад год је то могуће. Она не би требало да интервенционистичким средствима континуирано подржава глобалну равнотежу у далеким земљама, посебно зато што она поприма све апсурдније форме. Пример је геополитички мотивисана интервенција у Сирији. Сада руски муслимани очекују да би Русија требало да казни режим у Мјанмару, а Мјанмар је у потпуности ирелевантан за већину руских грађана. Међутим, ту је проблем повезан са чињеницом да је оно што ми сада називамо Русијом настало 1991. на прилично апсурдан начин. Русија као субјект међународног права дефинитивно је била мања од Русије као историјске чињенице, историјске територије, и територије насељене Русима. Сходно томе, у нашим садашњим објективним околностима изолационизам је немогућ јер се налазимо под континуираном претњом. Амерички тенкови су у Естонији, сто километара од Санкт Петербурга. Војне базе НАТО могу да се појаве у Украјини. Тако је Русија тренутно принуђена да напада или на неки начин проводи контранапад, јер је објективно угрожена.

Шта подразумевате под речју „напад“?
— Ширење нашег утицаја.

Коришћењем меке моћи?
rusijasirijanapad06— Не нужно. У одређеним питањима познат сам као жесток интервенциониста. Када се расправљало о ситуацији у Украјини, увек сам подржавао тврдо решење овог проблема, и залагао се за употребу руских оружаних снага против режима који је преузео власт у Кијеву. Због тога што је он објективно криминалан. То је држава која не може опстати у постојећој форми. Украјина ће или бити агресор који вуче Запад у рат са Русијом или ће се нешто догодити са њом попут распада на два или више делова. Све у свему, то је заиста мека моћ, ради се о изградњи система дипломатских коалиција, система културног утицаја, онога што се назива „руским светом“. За велике делове Европе и Азије руска култура је средство помоћу кога се ти простори укључују у светску културу. Узмимо за пример Молдавију. Молдавија се није прикључила највишем нивоу светске културе преко Шекспира или Гетеа, већ преко Пушкина, који је дуго живео у Кишињеву, и тако даље. Ако говоримо о подизању квалитета културе, квалитета живота читавог простора познатог као постсовјетске земље, фраза коју не волим и која је проблематична за читаву тематику Совјетског Савеза је она да је њихов „покрет на горе“, њихов развој, на један или други начин повезан са Русијом и да се десио уз руски утицај. Сваки покушај њиховог усмеравања према Западу или, рецимо, према Саудијској Арабији, завршиће се деградацијом, катастрофом.

Али ви сте били против интервенције у Сирији.
— Не бих рекао да сам био против. Просто сам био скептичан према томе. До сада се ништа страшно није изродило из тога. Када су ме упитали да ли ће Сирија постати нови Авганистан, истог тренутка сам одговорио „не“, јер је то другачија земља са другачијом географијом. Само је у околностима у којима се Русија суочава са великим бројем хитних проблема, у којима је оптерећена још увек нерешеном украјинском кризом на својим границама, летење у далеке земље бесмислено.

Шта мислите о идеји да је Русија другачија цивилизација? Да ли сте ви руски националиста који сматра да „Русија припада Русима, или сте евроазијац?
— Ја дефинитивно нисам евроазијац. Ја сам националиста.

* * *

Говор Јегора Холмогорова

С обзиром на чињеницу да сам прилично дуго времена био политички новинар, чини ми се да могу да кажем неколико речи које уопште неће бити тривијалне. Пре неког времена, отприлике пре две године, написао сам чланак у часопису Notebooks on Conservativism о књизи Освета географије (Revenge of Geography) Роберта Каплана. Роберт Каплан је формулисао прилично агресивно тезу да је разлика између либералних политичких идеалиста и конзервативних политичких идеалиста у дебатама о америчкој спољној политици исто што и разлика између људождера. Један канибал тврди да би требало узети само најлепше и најукусније младе девојке. А други каже: не, ми сви делимо исте принципе и требали би да једемо све и увек. Прва позиција је типично реалистичка. Друга је типично либерална: једимо свакога, јер ми имамо принципе и идеје. То можемо видети у разлици између два приступа према, рецимо, Југославији или Ираку. Једни кажу да све зависи од тога колико далеко наши дронови могу да лете и колико смо уверени да можемо да извршимо ваздушне ударе. Други кажу: не, ми морамо по сваку цену да доведемо демократију у овај или онај регион.

kisindzer01На почетку ове године, након инаугурације председника Трампа, постојао је период у коме смо се надали дијалогу са америчким реалистима. Хенри Кисинџер је обично сматран гуруом оваквог приступа. И на врхунцу ових превирања и надања одлучио сам да проучим његову последњу књигу Светски поредак (World Order) како бих разумео принципе на које би требало обратити пажњу када су у питању амерички реалисти. Ти принципи су откривени. Први је безусловна оријентација према интересима и корелација ових интереса кроз плуралистички тзв. Вестфалски систем, који омогућава мноштву малих држава да међусобно креирају коалиције усмерене против било ког хегемона. У реалности ово није само историјска концепција, јер, ако се присетимо земаља које су потписале Вестфалски мир, примећујемо да су све нестале са сцене у наредних 250 година и да су замењене великим националним државама са империјалним елементима.

Друга ствар коју сам запазио је да Кисинџер не разуме јасно како интегрисати своју представу Русије у овај Вестфалски систем. Русија је превелика, и она је као слон који је изненада ушао у кутију са песком у којој се играју мала деца и рекао им: ја ћу да се играм са вама. А, када слон по истим правилима крене да се игра у песку, примећујемо да у делу кутије у којој се игра истог тренутка почиње да побеђује. Тако се поставља питање како слона извући из кутије са песком и како га уопште раскомадати на мање делове тако да он не може да игра никакве игре, или да макар не проузрокује такав осећај страха. А, када Кисинџер говори о Русији, он одједном пређе на хладноратовску реторику, са својом кључном тезом да је Русија у константном страху и да се због тога агресивно шири у свим правцима. То је апсолутно ирационалан процес, који не може бити заустављен, па је прилично немогуће играти игру са Русијом на високом нивоу у складу са правилима. Каплан је говорио о истој ствари, само суптилније, што ме је изненадило. Изненадило ме је да човек попут Каплана, који је агресивно окренут свету изван граница САД, разуме Русију са извесном дозом сензибилитета. Конкретно, он разуме да је сваки колапс Русије само привремени феномен и да након циклуса колапса долази циклус поновне обнове.

СА РУСИЈОМ ЈЕ МОГУЋЕ ПОСТИЋИ СПОРАЗУМ
Морамо да разумемо и препознамо да ствари изгледају веома другачије када се посматрају из Русије. Русија је у претходних 400 година издржала четири велике интервенције из Европе: из Пољске у 17. веку, из Шведске у 18, за коју морамо признати да смо ми почели; затим из Француске и читаве европске коалиције у 19. веку; и немачког Рајха у 20. веку. Имајући ово у виду, смешно је рећи да Русија има ирационалан страх од инвазије. Било би много разумније решити проблем разлога који подстичу ову или ону интервенцију у дубину Русије и које се, по обичају, не заврше добро по оне који интервенишу. Ипак, историја се понавља. Када се каже да није могуће постићи споразум о спољној политици са Русијом, мислим да се у потпуности греши.

Како видимо Русију? Као геополитичког субјекта? Политички субјекти немају разум нити интелект, само географске границе. У складу с тим, они не могу да разговарају ни о чему. Међутим, ако говоримо о владама и идеолошким чиниоцима који стварају владе, онда можемо да видимо да је у другој половини 20. века руска спољнополитичка идеологија кренула ка одбацивању било ког облика интервенционизма и ка прихватању изолационизма као основног принципа спољне политике руске цивилизације. Довољно је помењути имена попут Александра Солжењицина и Вадима Цимбурског. У првом случају, у питању је национални идеолог који је у свом харвардском говору настојао да произведе глобално разумевање руске перспективе. У другом случају, у питању је велики геополитички мислилац, који, нажалост, на Западу није добро познат. Читајући Каплана, запазио сам, нажалост, да он уопште не познаје руску геополитичку традицију и да се осврће на у потпуности неважне фигуре када тумачи руске геополитичке погледе.

Ако погледамо глобалну интервенционистичку концепцију евроазијаца, како то тумачи Дугин, видимо да је и она прилично изолационистичка. Она је заснована на неизбежној контрадикцији између идеја мора и копна, а односи се на не више од пола света, угрубо речено. Ако је упоредите са глобалним америчким концептом, који у принципу не признаје никакве границе, она је прилично умерена у својим претензијама. Ја је још увек сматрам неприхватљивом и прилично апсурдном, али свеједно, компаративно посматрано, сасвим умерена.

Вредна присећања је прича о Солжењицину када је био позван на доручак са председником Реганом и када је позив одбио у веома оштрој форми, јер су хтели да га ставе да седи са дисидентима са одлучним антируским ставовима. Русофобични Ричард Пајпс је требао да буде на том састанку. Солжењицин је написао веома занимљиво писмо Регану, на једној страни и које је вредно читања. У њему је рекао:

solzenjicinharvard„Господине председниче, Ваши најближи саветници попут Пајпса ме систематски дискредитују говорећи да сам ја руски националиста и да проповедам агресију. Међутим, ако моје идеје победе, прва ствар коју ће Русија урадити је да одбије ову сулуду империјалистичку политику у удаљеним крајевима света. Шта је требало да ставим на њено место? Дошао сам овде верујући да ће Америка помоћи Русији да се ослободи комунизма, и шта видим? Видим америчке генерале који расправљају о плановима за нуклеарне ударе на руске делове Русије, надајући се да ће ослабити Совјетски Савез. Мислио сам да желите да нас ослободите од режима који спроводи геноцид, али ви размишљате о томе како најбоље извршити геноцид.“

ИСКУСТВО СОЛЖЕЊИЦИНА
Дакле, Солжењицин је увек размишљао са чисто руске етничке тачке гледишта, и то је био смисао његове геополитичке мисли и његовог разочарења око могућности дијалога са Западом, што је врло карактеристично, и може се видети у овим редовима. Ако вас занима пут који руску мисао води далеко од љубави према Западу и ка отуђењу од њега, а ка нечему што се може окарактерисати као дефанзивна тачка гледишта, онда напросто читајте Солжењицина.

Данас можемо да препознамо једноставну чињеницу да, када људи говоре о оживљавању руског интервенционизма, кажу да Русија жели да се меша у односе у целом свету и да Руси опет покушавају да освоје нешто. То је у суштини реакција на чињеницу да Русија није била уништена у геополитичком смислу када се ослободила комунизма 1991, већ се конвертовала у једну од жртава канибала. Велики делови су били печени на тихој ватри како би били поједени. А сада руска мисао, која је, по својој оријентацији, у потпуности изолационистичка, осећа да ће, уколико направи било какав компромис, одмах бити нападнута, а затим нападана изнова и изнова.

Пре годину дана Њут Гингрич је рекао да је Естонија предграђе Петербурга. Данас тамо видимо тенкове. Недавно смо рекли да не би требало увредити Русију, а Украјина је веома близу томе. Сада видимо америчку морнаричку базу у Одеси. То није питање глобалне политике. Када нација види да није господар у сопственој кући и на својим границама онако како их она види, онда је природна тежња да се проведе нека форма контранапада. Морамо да препознамо да ово настојање према контранападу није производ руске владајуће идеологије. Оно је реакција на осећај да су ствари отишле далеко – још један корак и бићемо поједени, уништени.

Мислим да морамо да трагамо за неком врстом идеолошког и геополитичког компромиса. Ми се суочавамо са проблемом да Запад веома арбитрарно бира 1991. годину за почетну тачку оријентације своје политике и жели да сачува тај поредак света по било коју цену. И све што Русија ради интерпретира се као напад на читав светски поредак, као манифестација агресије, и као игра супротна правилима. Због тога они затварају очи када дискусија доведе до Косова или Ирака. Међутим, у овим околностима није могуће провести било какву врсту дијалога са Русијом, тако да у Русији расте негативно расположење, и тренутни изолационистички тренд се мења у правцу политике засноване на пркосу. Пркос насупрот оним силама које нам не дају да живимо. И мења се идејама да морамо да уништимо америчку империју свом својом снагом и не дозволимо тој трави да израсте поново. Тужан сам што се налазимо у ситуацији у којој је Русија нападнута.

putintramp09Вратимо се Кисинџеру. У једној од својих претходних књига под насловом Да ли је Америци потребна спољна политика? (Does American Need a Foreign Policy?) он каже да је једини услов за дијалог са Русијом да она призна своје садашње границе. Другим речима и грубље речено, реални услов је заправо потпуно нереалан, а идеалистички услов је базиран на идеји „дајте нам да вас сада потпуно поједемо“. Чини ми се да, уколико се не промени тај став према Русији, дијалог неће бити могућ.

Разговарао и забележио ПОЛ РОБИНСОН
Превео ИВАН РИСТИЋ

Irrussianality

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.