Menu
RSS

ПУТИН ПО ТРЕЋИ ПУТ У БЕОГРАДУ: РЕАКЦИЈЕ И ПОСЛЕДИЦЕ

putinbeograd201417

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ

Остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован

Што као председник што као премијер Русије, Владимир Владимирович је трећи пут посетио Београд. Не рачунајући наш комшилук, са којим смо повезани низом билатералних уговора и мултилатералних аранжмана, не постоји државник који је последњих деценију и по чешће посећивао Србију. Још је значајније за анализу и то што је ово друга његова посета у последње три године. Чешће него у Србију, билатерално је одлазио само у Белорусију и Казахстан. Да ли се Путину баш свидео Београд? Или су неке друге ствари у питању.

Прва посета Владимира Путина Београду била је организована 2001. године. Тада је био тек устоличени председник Русије, а Војислав Коштуница тек изабрани председник СР Југославије. Обе земље налазиле су се на почетку новог пута. Тадашњи Путинов долазак било је својеврсно „подвлачење црте“, упознавање са оним што је после Јељциновог периода на Балкану остало и разматрање на шта Русија убудуће може рачунати. У Србији је примљен као председник велике пријатељске земље, али су разговори вођени углавном о економској сарадњи и дуговима за гас. Информисање, култура, наука уопште нису спомињани. Што се политичких тема тиче, разговарано је о „косовском питању“ и поштовању оквира међународног права, али се даље од тога није одмакло. Са једне стране, Путин је пред собом имао велики посао у самој Русији, а, са друге стране, у Србији су и даље била свежа сећања на Виктора Черномирдина. Београдска чаршија је и даље причала о томе како је руски представник током своје дипломатске мисије у време НАТО агресије на СР Југославију напуштао састанке са Слободаном Милошевићем да би примао позиве из Вашингтона. Незванично, чак му је преко Мартија Ахтисарија било и обећано да га САД виде као замену за Бориса Јељцина, само ако „добро одигра“ у Србији. Нити је 2001. Путин имао простора да размишља о већем ангажману на Балкану нити је у Србији постојала вера да до тога може брзо доћи.

putinkostunica-790x525

ДРУГА ПОСЕТА

Друга посета се догодила 2011. и то је већ била и са политичког и са организационог аспекта сасвим друга ствар. У међувремену, Русија се под Путином консолидовала, постала важан чинилац у међународним односима. Српско-руски односи су током тих десет година унапређени, изграђена је више него искрена и пријатељска сарадња на „косовском питању“, а договорено је и заједничко учешће у Јужном току – пројекту од континенталног значаја. Између две земље је потписан већи број уговора, а операционализовано је и питање рада Српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Србија и Русија су постигле договор о стратешком партнерству, што је од изузетне важности, без обзира што су тумачења овог корака била свакојака. Још 2011. године Владимир Путин је својим доласком у Београд послао поруку да на Србију рачуна као на партнера и да ће због тога иницирати свестрани и свеобухватни развој билатералних односа. Србији су била отворена врата, могла је од Русије да тражи шта год је хтела, барем када се ради о енергетици, економији и целом сету политичких питања. Колико је Србија ту своју прилику користила, друго је питање, и то је мање зависило од Путина и руског односа. Ово је отприлике садржано у тадашњој Путиновој поруци да он „не може бити већи Србин од Срба“.

ТРЕЋА ПОСЕТА

Трећи долазак 2014. је опет сасвим другачији у односу на претходни из 2011. Аналитичари у Србији су то слабо приметили, али Владимир Путин већ годину дана није изговорио своју ранију поштапалицу да „не може бити већи Србин од Срба“. Сада је изговорио да Србија и Русија имају „добру будућност“. Идентичну формулацију употребио је приликом последње посете Кини. Е, сада, Србија није Кина, па се ни у „изградњи српско-руске добре будућности“ не могу користити иста средства као што је то у случају прављења стратешких руско-кинеских договора. Цела посета Путина Београду од 16. октобра, уз потписивање новог сета важних билатералних споразума, обећавање инвестиција у висини од 10 милијарди долара и организовање војне параде, заправо је порука да је Србија Русији много важнија него што се до сада рачунало. Српски етнопростор је могући ослонац руског повратка на Балкан и Путин је то недвосмислено показао.

putinbajkeri

ШТА МОРА РУСИЈА

Наравно, гледајући из данашње перспективе, јавиће се многе недоумице. Са једне стране, питање је: да ли је Србија кадра да изнесе такав терет? Србија, наравно, има интересе због којих би нову улогу могла да прихвати. На крају, боље је бити први у селу, него последњи у граду. Место ЕУ-периферије које заузимамо не гарантује нам никакву перспективу. Међутим, евентуално приближавање Русији може изазвати оштре контрареакције западних центара моћи и узроковати невиђену кризу. Могуће је чак и да у таквим околностима дође до нових оружаних конфликата, за које Србија није спремна. Са друге стране, питање је: да ли Русија има капацитета да изведе један овакав пројекат? Уколико Русија жели да од Србије прави ослонац свог економског, енергетског и политичког продора на Балкану, она мора да у њу инвестира много више од 10 милијарди долара. Мора да је наоружа. Мора да политичку, културну и пословну елиту веже за себе. Мора да буде много присутнија у Србији кроз медије које ће овде отварати (пре свега телевизију), преко културне и научне размене и коришћење средстава меке моћи. Једноставно речено, Русија од сада у Србији мора да ради све оно што до сада није радила у Украјини.

Све су ово ствари због којих треба бити опрезан. Да, нови руски наступ у Србији јесте најављен Путиновим трећим доласком у Београд. Али остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован. У доброј мери велики број ствари ће зависити и од развоја околности. У зависности од тога како се буде развијала ситуација унутар саме ЕУ или на Блиском Истоку. Према томе ће се и Русији ширити или сужавати маневарски простор за наступ. Ипак, ако треба бити опрезан, не треба бити и дефетистичан. За сада, довољно је само констатовати да је Путин 16. октобра најавио како му је Београд врло битан у будућности. За Србију је то добро и ту, за сада треба ставити тачку. О свему осталом нешто више се може коментарисати у наредним месецима. А, када је о руском председнику реч, стар је 62 године и има право на још један председнички мандат, што указује да на челу земље може остати још целу деценију. За Србију је то сасвим довољно да се упристоји живот једне целе генерације. Ово су најбоље разумели на Западу, па су и уследиле многобројне (полухистеричне) реакције по његовом одласку из Београда. У Србији, и даље се сабирају утисци и прави рачун.

Фонд стратешке културе

 

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.