Menu
RSS

ДА ЛИ СЕ НА ЗАПАДУ ОДУСТАЛО ОД РАТА НА БАЛКАНУ?

vucicnemacka2017ЉУБАН КАРАН

До јуче војно решење било је далеко извесније и све припреме су водиле у том правцу. Сада се мирно решење чини као једино


Недавна радна посета државама „Западног Балкана“ Федерике Могерини, високе преставнице ЕУ за спољну политику и безбедност, није изгледала спектакуларно нити као посебно важна. Њен ауторитет на нивоу ЕУ увелико је споран зато што никад није имала снаге да дисциплинује албанске представнике са Косова да бар донекле поштују договорено у Бриселу. Зато и јесте чудно да управо њена посета испада као прекретница када је у питању гледање Запада на начин решавања проблема „Западног Балкана“.

Њен извештај о посети и разговорима са лидерима Црне Горе, Македоније, Србије, Албаније, БиХ и Приштине намењен шефовима дипломатије и вођама ЕУ био је алармантан. Проценила је да шири сукоб сигурно предстоји ако ЕУ хитно нешто не предузме. И, стварно, од тада се гледање ЕУ на ствари у региону битно мења. И не само ЕУ него су свој приступ решавању проблема на „Западном Балкану“ преко ноћи променили и САД и НАТО.

Прво су се, као на траци, редале провокације и серија неповољних догађаја за Србију, међу којима су најпознатији афера са брендираним возом, најава формирања војске Косова, захтев Бошњака за ревизију пресуде против Србије Међународном суду правде против Србије, најава тужбе за геноцид из Македоније итд. Када се очекивала ескалација сукоба, све се преко ноћи променило у позитивне догађаје за Србију: ЕУ, НАТО и САД оштро су критиковали Приштину због покушаја оснивања војске, тужба против Србије из Сарајев је одбачена, друге најављиване нису ни поднесене итд. То што смо ми били изненађени, није ништа према ономе колико су били изненађени Албанци, Бошњаци и Хрвати, навикнути да им сваки безобразлук против Србије сасвим лако пролази.

ВУЧИЋ У НЕМАЧКОЈ
Ипак, некакав врхунац дипломатске победе Србије свакако је посета премијера Александра Вучића Немачкој и самит премијера „Западног Балкана“ у Сарајеву. Чини се да је дугорочна мирољубива политика Владе Србије, која се често чинила претерано попустљивом, почела да даје конкретне резултате. Слика о Србији на Западу променила се и сада се она све чешће спомиње као кључни фактор стабилности на Балкану. Западни медији све више позитивно приказују Србију, а нико не памти кад се то последњи пут догодило. Вучић је оцењен као искрен и поуздан партнер и одговоран лидер опредељен за мир и регионалну сарадњу. Лидер од кога се на Балкану највише очекује и чија је одговорност за нормализацију стања највећа. Овакве оцене водећих западних личности колико до јуче биле су незамисливе, а данас фигурирају као нешто нормално. Јесте то успех српске политике, без обзира ко шта мислио о Вучићу.

Данас се покушаји албанског вођства из Приштине да поново облате Србију чине смешним, па и контрапродуктивним за њих саме. На пример, писмо Хашима Тачија генералном секретару НАТО Јенсу Столтенбергу да Руси наоружавају и припремају Србију за инвазију на Приштину читано је са подсмехом. Не успевају им ни нове провокације које би требало да изазову непромишљену реакцију Србије и враћање на старо – одлука о присвајању имаовине СФРЈ и Србије и хапшење српских политичара због изборног материјала или неких наводних малверзација.

vucicmerkel2017Ствари су се промениле – да ли дефинитивно или привремено, видећемо – а то већина балканских лидера који су свој опстанак на политичкој сцени заснивали деловањем против Србије не може да- схвати и не може тек тако да прихвати. Србија је сад у великој предности јер не мора да мења своју политику чак ни у нијансама. Другима ће бити итекако тешко да се одрекну агресивне политике и да сами почну да прокламују мир и коректне односе према Србији. Сада је најважније питање за Србију да ли је опредељење Запада у погледу мирног решења проблема трајно или привремено.

Одлука Вучића да, и поред свих упозорења на опасност, оде у Сарајево била је храбра и корисна за Србију. На самит је дошао директно из Немачке и учесницима пренео поруке Ангеле Меркел. Порука је била јасна – очекује се економска регионална сарадња, заједничко тржиште и повезивање енергетским и саобраћајним пројектима. Декларативно, сви учесници су подржали такве идеје, али унапред се зна да ће пракса изгледати другачије и да ће бити великих отпора променама агресивне политике према Србији.

ШТА ЈЕ ПРОМЕНИЛО ЦРНЕ ПЛАНОВЕ?
Шта је то отворило очи ЕУ, НАТО и САД и шта је условило да објективније сагледају стање? Још важније питање од тог јесте да ли је то дефинитивна одлука или само привремена. Све указује на то да је одустајање Запада од војног решења проблема на Балкану условио један једини закључак – да у датим околностима на Балкану више није могуће водити ограничен контролисани рат. То опасно сазнање условило је брзу реакцију ЕУ јер је ризик од ескалације и неконтролисаног ширења сукоба постао сувише велики. Све би се могло претворити у рат какав ЕУ, НАТО и САД не желе. Није у питању само пракса према којој они желе само ратове у којима остварују интересе без сопствених жртава него низ релативно нових неповољних фактора који директно утичу на ефикасност НАТО машинерије.

Прво, ЕУ је ослабљена Брегзитом и мигрантском кризом. Њене чланице више нису јединствене и јача сумња у опстанак уније од стране њених чланица. Зато су све више заокупљене сопственим интересима на штету других чланица. Наравно да се то одражава и на НАТО. Још више од тога, НАТО оптерећује однос нове америчке администрације и председника Трампа према том војном савезу. Његова подршка Алијанси сад је декларативна, али сви знају да је она изнуђена унутрашњим и спољним притисцима и да није искрена. За сада европске чланице НАТО пристају на уцене америчког председника у погледу већег учешћа у финансирању. Тако је Немачка већ приликом сусрета Ангеле Меркел са Трампом купила шест транспортних авиона „супер херкулес Ц-130Ј“, вредних 900 милиона евра, америчке компаније Локид Мартин. Али сумње остају да ли ће се Трамп зауставити само на томе или ће, када ојача, кренути у праву ревизију НАТО. Наравно да се у таквим околностима избегава неконтролисани сукоб.

Друго, контролисани ратови на Балкану, као они из 90-тих година, или агресије НАТО попут оне на Србију нису више могући због све већег присуства Русије и Кине на Балкану. Русија је дефинитивно поново постала светска сила, тако да није за очекивати да буде пасивна као некада. Мора се рачунати с тим да би се можда умешала директно, а посредно сигурно. Посредно би се могла умешати и Кина бранећи своје интересе, који већ увелико постоје на Балкану. Да Запад не може успешно контролисати сукоб у који је умешана Русија, показали су ратови у Грузији, Украјини и Сирији. Зато је логично да не желе нови сукоб таквог типа.

putinvaldaj201505Треће, али исто толико важно јесте непредвидиво и веома опасно понашање Турске. Турска је у тихом сукобу са САД и у отвореном сукобу са ЕУ, а ти сукоби директно угрожавају НАТО. Ердоган је убеђен да је неуспели пуч планиран из САД, тако да његова одбојност и неповерење расте и према НАТО, у којме САД воде главну реч. За сада нема конкретних потеза у правцу изласка Турске из Алијансе, али то је више због набавке и одржавања оружја и војне технике са Запада. Већ има размишљања о преорјентацији на руску технику најавом куповине ПВО система С-400. Ердоган осећа да би и лидери ЕУ без изузетка волели да виде Турску без њега. Дипломатски скандал због протеривање из Холандије турске министарке за питања породице Фатме Бетул Сајан Каје био је прави преседан. Није скоро виђено да министра неке државе полиција приведе, изолује а затим протера у државу из које је дошао – у Немачку, која је поступила слично.

Ердоган је био сигуран да се тако нешто не може догодити. Самоуверено је кренуо у придобијање више од три милиона Турака који живе и раде у Западној Европи. Од тога неће бити ништа јер су се лидери ЕУ уплашили радикализације оног дела исламске популације која се одавно адаптирала и прихватила већину западних норми понашања и начина живота. Турски председник и његов штаб који раде на томе да Ердоган приграби комплетну власт у Турској потпуно су изгубили компас. Тешке изјаве које су изгубиле дипломатску форму оптужују Холандију и Немачку за фашизам а њихове лидере изједначавају са Хитлером. Ердоган прелази на класичне уцене и претње, а главно оружје су му милиони миграната, које за сада под контролом држи Турска. Прети да ће поништити мигрантски споразум са ЕУ и пустити нови талас избелица да слободно крене према Западној Европи. Док се не рашчисте односи са Турском, сваки улазак НАТО у неконтролисани сукоб био би велика авантура.

КО НЕЋЕ ДОГОВОР СА САМИТА У САРАЈЕВУ?
Без великих притисака са Запада договор са самита у Сарајеву нема шансе за успех. Потребно је разбити сувише дуго сањане снове у три национална корпуса на „Западном Балкану“ – албанском, хрватском и бошњачком. Албанци још од 1878. године, од Прве Призренске лиге, желе да створе Велику Албанију. Проусташки део Хрватске, који је тренутно на власти у овој држави и проводи стотину година старе циљеве усташког покрета, жели у првој фази проширење Хрватске на велики део БиХ, са још већим будућим аспирацијама које подразумевају и делове Србије. Актуелно бошњачко руководство у Сарајеву жели потпуну контролу над БиХ и увођење радикалних исламских закона и правила у целој држави.

Све три групације су потпуно свесне да своје циљеве не могу остварити сами, него само уз помоћ неке светске или јаке регионалне силе. Тако су настојали да се у својим тежњама уклопе у интересе најјачих у одређеном историјском тренутку. Њихове тежње почеле су се остваривати у време фашистичке Немачке, али су пропале заједно са сламањем фашизма. У модерним временима рачунају на САД и све до посете Федерике Могерини Балкану изгледало је да њихови замишљени територијални пројекти теку по плану, јер су услађени са пројектима ширења НАТО пакта. Одједном ништа више није исто. Јесте то велики шок за њих, сличан ономе када је поражена фашистичка Немачка. Још увек верују да је то само привремено и зато им не пада на памет да без великих притисака мењају своју агресивну политику.

У највећем шоку су Албанци, не само на Косову, јер је Албанија као држава носилац реализације идеје о Великој Албанији а Еди Рама главни координатор свих акција. Није ни чудо да су толико збуњени – Запад им је најпре наметнуо идеју о војсци Косова, да би их након тога оштро критиковао да су уранили и изабрали погрешан приступ пројекту. Да ли је комплетна идеја о Великој Албанији одбачена на Западу као сувише опасна, тек ћемо видети, али једно је сигурно – Албанци од те идеје неће тек тако одустати. Код Албанаца је све подређено територијалним аспирацијама, па и економски развој и просперитет. Одустајање од идеје могуће је само уз велике притиске са стране, и то само до следеће историјске прилике. Тада ћемо причати о некој будућој четвртој Призренској лиги. Не треба заборавити да се идеја Друге призренске лиге остваривала уз помоћ фашистичке Немачке и њене војно-обавештајне службе Абвер а да је Трећа призренска лига основана у САД, па не чуди да је нови покушај стварања Велике Албаније реализован уз помоћ ове светске силе.

tacivojskaХрватска промену курса настоји да избегне по сваку цену. Зато њихов премијер није присуствовао самиту у Сарајеву. Тако шаљу поруку да они нису део Западног Балкана и да их се не тичу проблеми овог региона. Држава која је директно одговорна за серију негативних догађаја за последњих 30-так година, сада тврди да није на Балкану – као да не знају географију и да су најпоузданије границе Балкана реке Сава и Дунав. Уствари, они сматрају да, на основу тога што нису присуствовали самиту, немају ни конкретних обавеза по питању регионалног повезивања и нормализације односа. Тако није случајно да су у време одржавања самита у Сарајеву хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, министар иностраних послова Давор Иво Стијер и група загребачких научника били у у БиХ, у Неуму, на „знанствено-стручном скупу“ под називом „Хрвати Босне и Херцеговине – носитељи еуропских вриједности“, који је организовао хрватски члан председништва БиХ Драган Човић.

ВАЖНО ПИТАЊЕ ТУРСКЕ
Генерални закључак скупа јесте да је уставни положај Хрвата у БиХ тежак и неравноправан. Закључак је намењен онима који су пратили скуп у Сарајеву јер су тако хрватски лидери, иако нису присуствовали самиту, поручили шта имају да кажу. Поручили су да треба мењати Устав БиХ, па тако у Дејтонски споразум. Наравно да су то поруке које призивају сукобе и да су супротне порукама из Сарајева. У Хрватској је присутан још један велики страх због кога су избегли Сарајево – да их неко силом не утера у неку нову државу типа Југославије, јер их најновије идеје о царинској унији, заједничком тржишту и регионалном повезивању стратешке инфраструктуре држава „Западног Балкана“ управо на то асоцирају.

Бошњаци своја агресивне планове све више везују за Турску. Ердоган најављује увођење смртне казне, а ЕУ одговара да се Турска удаљава од Европе и да никад није била даље. Значи, ако ова многољудна држава није имала шансе да постане чланица ЕУ у време када су по неким стандардима били најближе том циљу, онда нема шансе да се то догоди данас када је на сцени радикални ислам. Уосталом, љутњу Турске није изазавао само поступак према њиховој министарки, него се осећају преварени. Као најпоузданијој и другој по војној моћи чланици НАТО, штошта им је обећавано, али ништа од тога није остварено. Зато се могу очекивати радикални заокрети у политици Турске и по питању чланства у овој алијанси. Готово је сигурно да Турска, као најача регионална војна сила, планира самосталну политику и још активнију улогу на „Западном Балкану“. Управо на то рачуна раикализовани бошњачки врх у Сарајеву, који је у све већем раскораку са бившим ментором САД.

Наведене геостратешке промене диктираће будућа дешавања на „Западном Балкану“. Можда је рано за дефинитивне закључке, али, тренутно посматрано, једино је актуелна политика Србије компатибилна са најновијим намерама ЕУ, НАТО и САД, по питању смиривања ситуације и регионалне сарадње. Све остале политике су агресивне и дестабилизујуће. Зато не чуди што је Србија на крају препозната и на Западу као фактор мира и стабилности и најодговорнија за регионални просперитет.

erdoganalbanciИпак, да ли су ствари постале тако добре за Србију и да ли смо на путу мира и стабилности, тек ће се видети након сусрета Путин – Трамп, који сви са нестрпљењем очекују. Тек тад ће се дефинитивно знати како ствари уистуну стоје и какав је нови геостратешки положај Србије. Пробни балони су Македонија, Косово и БиХ и, ако тамо ствари крену ка мирном решењу, тек тад можемо доносити велике закључке. И поред доброг тренда догађаја, Србија не сме заборавити да све то може бити само привид и да све може да се распрши као балон од сапунице. Зато јачање одбрамбене способности и даље остаје највећа гаранција мира и јак аргумент за преговоре са свима на Западном Балкану. Јер свима мора бити јасно да војним притисцима не могу уцењивати Србију и да на војна решења у остваривању својих мегаломанских циљева и не помишљају.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.