Menu
RSS

ЕУ ПОЛИТИКА ПРЕМА МАКЕДОНСКОЈ КРИЗИ ИЛИ ПУТ У КАТАСТРОФУ

makedonija201704АЛЕКСАНДАР ГАЈИЋ

ЕУ и њене чланице својим вођењем политике према кризи у Македонији себе увлаче у тешке проблеме, који могу да их скупо стају


ЕУ и њене водеће државе чланице одиграле су кобну улогу у распаду Југославије имајући делом различите геостратешке циљеве од главних потпаљивача кризе – англоамеричких атлантиста. Док су атлантисти кроз „кризни менаџмент“ желели војно да покрију простор Југоисточне Европе у свом напредовању ка црноморском басену и просторима евроазијског „срца земље“, уз стално одржавање отворених криза које се шире и на ЕУ а које изискују њихово стално „стабилизујуће“ присуство – земље ЕУ су их следиле са циљем да, колико год је могуће, пацификују овај простор и заштите се од дестабилишућих утицаја по „европско здање“. Нажалост, ЕУ и њене водеће чланице су ову пацификацију виделе увек и само кроз захтеве за чињењем озбиљних уступака на само једној – православној страни, најчешће оној српској. Узгред, требало је зауставити и стратешку пенетрацију Турске преко балканског простора, која би стварала основе за уцењивачку политику њеног пријема у ЕУ а који би из корена променио њену природу. Оваква политика настављена је и на на самом почетку 21. века, када је „европски пројекат“ још увек био у пуном полету.

У последње време, са крупним геополитичким променама током 2016. године (Брегзит, победа Доналда Трампа, неупешни пуч у Турској, продужавање украјинске кризе и затегнути односи са Русијом), политика ЕУ – иако и даље на речима предана евроинтеграцији ових простора и спречавању његове „балканизације“ – почиње значајно да се мења. Почевши од Конференције о Западном Балкану у јулу 2016. године у Паризу, преко ширења идеје о царинској унији земаља овог простора и само вербалној подршци даљим евроинтеграцијама, па завршно са самитом у Сарајеву у марту 2017. године, ЕУ је простор „неинтегрисаног“ Балкана суштински препустила самом себи и оставила га по страни. Истовремено, током целог овог процеса ЕУ је почела да суштински врши улогу „потпалитеља“ криза у овом делу Европе, а не њиховог „ватрогасца“. То се најсликовитије види на примеру Македоније.

ЕВРОПСКЕ СИМПАТИЈЕ ЗА ЗАЕВА
Иако је почетком века била један од важних актера за заустављања сукоба између Албанаца и Македонаца, који су резултовали Охридским споразумом, од 2016. године званичници ЕУ заузимају све непријатељскији став према македонској власти. Прошле године ЕУ је је чак запретила ономе ко у Македонији омете решавање текуће политичке кризе санкцијама у виду забране уласка у ЕУ или замерзавања банковног рачуна. Медији у ЕУ су тада са симпатијама гледали на опозиционе демонстрације које су их носталгично подсећале на устанак на кијевском Мајдану пар година раније.

ivanovtuskУ садашњим приликама, када неупоредиво већи број грађана Македоније протестује и даје подршку председнику Ђорђу Иванову да ускрати мандат за формирање владе на противуставној платформи сачињеној у суседној земљи, европски медији су напрасно изгубили симпатије за уличне видове грађанског протеста. Порука званичног Брисела поводом блокаде за формирање владе у Скопљу гласи да се решење мора наћи у оквиру институционалног поретка саме земље, уз поштовање принципа демократије, владавине права, као и критеријума које Македонија као кандидат за чланство у ЕУ мора да поштује. У пракси, међутим, тумачење мирног превазилажења кризе своди се на притиске званичника ЕУ на председника Македоније Иванова да, наводно, почне да поштује вољу успостављене већине у парламенту и – „у интересу македонских грађана“ – преиспита своју одлуку да ускрати додељивање мандата за састав нове владе опозиционом лидеру СДСМ Зорану Заеву. Незванично, поруке које су у својим посетама Скопљу изнели Федерика Могерини и Јохаес Хан биле су неупоредиво оштрије и представљале су праве ултиматуме. Политику грубих притисака треба очекивати и приликом посете Македонији Доналда Туска, председника Европског савета.

ЈАЧЕ УКЉУЧИВАЊЕ РУСИЈЕ И ТУРСКЕ
Еврократе из Брисела су се, дакле, ставиле на чело либерално-глобалистичког плана америчке „дубоке државе“ да, кроз подршку стварања владе у Скопљу на темељима „тиранске платформе“, која несумњиво води ка дезинтеграцији државе, отворе нову дубоку регионалну кризу. Ова криза треба да учини приближавање нове Трампове администрације и Кремља немогућим и трајно их антагонизује. У тако осмишљеном сценарију а након попуштања створене кризе, „двонационално“ редефинисана Македонија под новим именом, са новим обележјима и у новом институционалном аранжману била би способна да откочи постојеће блокаде за напредовање ка ЕУ и НАТО ако би се та творевина уопште могла назвати државом. Но то је за креаторе кризе најмање битно.

makedonija2017aГлавни проблем европским инспираторима овог сценарија није ситуација у којој ће се наћи простор данашње Македоније, па ни околних земаља – јер сва је прилика да би се криза отела контроли и раширила по целом региону. Основи проблем лежи у томе што ЕУ и њене земље чланице вођењем овакве политике саме себе увлаче у тешке проблеме, који могу да их скупо стају. Дестабилизација прилика нужно ће натерати Русију и Турску да се јаче укључе у дешавања у региону: ако и не успеју да спрече сценарио поступне декомпозиције Македоније, утицај ове две силе ће ојачати у околним државама, које стрепе од сличног сценарија, а све на штету позиција ЕУ. Као друго, шира кризна ескалација могла би да се одрази и унутар ЕУ, која је ионако добоко поларизована, па и супростављена по читавом низу других питања. У склопу са могућим погоршавањем односа са Турском, која може да отпусти брану преко које ће се прелити милиони миграната у ЕУ у изборној години, када се у многим чланицама ЕУ одлучује о њиховом односу према Бриселу, самоубиствени је потез довођење на власт у Македонији коалиције иза које стоје сорошевске структуре, главни извођачи покретања и усмеравања маса миграната према срцу ЕУ. Замислимо само ситуацију у којој су у ексалирајућој кризи у Македонији, уз Албанији и сецесионистичко Косово, на овај или онај начин инволвиране и Бугарска, Србија и Грчка, док милионске масе миграната тутње овим просторима ка Немачкој, и све ће нам бити много јасније. Због свега тога питање – зашто ЕУ и њене водеће државе воде овакву по своје интересе погубну политику према македонској кризи – постаје више него важно.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.