Menu
RSS

МИЛОМИР СТЕПИЋ: ГРАНИЦЕ НА БАЛКАНУ ОПЕТ ЋЕ СЕ МЕЊАТИ

milomir stepic1 sСадашње границе су атлантистичко наслеђе, и оно не сме да остане. Границе су нереалне, неетничке и неодрживе, вештачке и наметнуте


Држава се не може водити без геополитичких знања. То не важи само за велике силе – империје – него и за мале земље, поготову оне на Балкану. Глобалне геополитичке концепције пројектују се на Балкан и Србију, па се без њиховог разумевања не може успешно ни анализирати дневна политика, а камо ли водити успешна државна политика, упозорава на почетку разговора за Факте проф. др Миломир Степић, чија се монографија Геополитика, идеје, теорије, концепције, објављена крајем децембра 2016, сматра капиталним и незамењивим геополитичким штивом не само за академце него за све који претендују да се политиком баве озбиљно.

— Монографија је намењена широкој публици: од студената завршних година до њихових професора и асистената. Јер многи предају геополитичке предмете, нарочито на приватним факултетима, а, колико ја знам, није њихово знање неког високог нивоа. Углавном се баве дневнополитичком аналитиком, а не знају да је ипак све записано у теоријским поставкама. Међутим, до сада се показало да је велико интересовање међу људима који нису ни географи ни политиколози, док међу тим струкама није онакво какво би било логично да буде. Можда имају приступ да геополитика није битна, или приступ „кисело грожђе“, или већ све знају. С друге стране, велико је интересовање у војсци и међу новинарима, што може само да ме радује, каже Степић.

За кога би посебно било корисно да прочита монографију?
— Намењена је и политичарима који хоће да се озбиљно баве политиком, а не политикантством и који имају амбицију да постану државници на различитом нивоу.

По чему се разликује од других дела сличне тематике?
milomirstepicknjiga— Садржи обиман теоријски приказ геополитике, од њене дефиниције, места у систему наука, методологије, поделе па надаље, јер је то нешто што у нашој геополитичкој литератури не постоји, а ситуација није много боља ни у страној литератури. Тај део може да се тумачи као уџбенички. Књига има карактер научне монографије, али је први део био посебан јер није тако нешто постојало. Једно поглавље разматра односе геополитике са две блиске науке. То је отклон према политичкој географији, из које је геополитика потекла, а други је отклон ка геостратегији, ка којој геополитика тежи у војном смислу. Потом је најобимнији онај део који се односи на геополитичке идеје, па и оне које су постојале и пре него што је геополитика дефинисана, а најважнији је део који садржи геополитичке концепције релевантниих школа.

То није само хрестоматија, приказ тих концепција него критичка анализа у историјском контексту у коме су настајале и како су се развијале. Оно што, чини ми се, нигде другде нема јесте како се те концепције – које су глобалне – пројектују на Балкан и Србију.

У том смислу, једна од главних порука је да Србија уопште није тако „мала, слаба и без утицаја“, у шта желе да нас убеде извођачи атлантистичког пројекта. Где је заправо Србија у атлантистичкој агенди? Зашто нас стално гурају у великошиптарске пројекте, од којих је последњи пример аутопут Ниш – Драч. Вучић тврди да је то пут сарадње, други да је то пут Велике Албаније.
— Наравно да је сваки аутопут, нарочито на слабо повезаном Балкану, добродошао. Штавише, у једном од ранијих просторних планова Србије била је предвиђена градња аутопута Ниш – Приштина – Пећ и његово повезивања са аутопутем Београд – Јужни Јадран. Али аутопут Ниш – Приштина – Драч није садашњи интерес и приоритет Србије, већ експанзивног албанског чиниоца и западних сила да превазиђу тренутну саобраћајну и геостратегијску изолованост Албаније и њиховог „чеда“ тзв. Косова. Уосталом, постојећи пут Ниш – Прокупље – Куршумлија – Мердаре има сасвим добру широку трасу, коју би требало „пресвући“ новим асфалтом јер је садашња у веома лошем стању. И то је довољно јер је густина саобраћаја мала. А приоритет Србије јесу аутопутеви дуж западноморавске долине, до Црне Горе, до Бањалуке...

Да се вратимо на то зашто Србију увлаче у великошиптарске комбинације. Балкан је геополитички веома важан у европском, евроазијском и глобалном контексту. То је аксиом. Балкан је „сеизмограф“ свих светских геополитичких тектонских померања. За његову контролу траје стално надметање. Већ једно столеће је под атлантистичком контролом, коју САД желе да задрже и у постхладноратовском раздобљу. У тој намери одређују се балкански фаворити и аутсајдери. Фаворити су хрватски и арбанашки чинилац, јер су компатибилни атлантистичким условима. Њима је намењена важна улога у неокенанистичком „обуздавању“ српског чиниоца, који је апострофиран као проруски, тј. континенталистички (евроазијски). Зато им се толерише све, укључујући и експанзионизам на српску штету. Зато се Србима намећу разни облици интеграција у којима ће бити инфериорни.

Западнобалканско тржиште, односно „царинска унија“, коме је потребно и за шта? Треба ли то Србији или је у функцији оних из Брисела? И да ли то значи да се улазак у ЕУ одлаже на неодређено, пошто се не види чему царинска унија ако ћемо сви ускоро у ЕУ?
— Када би геополитички и геоекономски процеси текли природно, Србија и српске земље били би због својих просторних, популационих, ресурсних и других квалитативних и квантитативних својстава – логичан регионални хегемон. Јер, како би почетком 20. века рекао Ј. Цвијић, „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“. Сходно томе, заједничко тзв. западнобалканско тржиште било би српски интерес. Али овај простор још увек је под атлантистичком шапом и простор коме су наденули погрешан, географски непостојећи, тенденциозан назив „Западни Балкан“ уствари је бесконачна „чекаоница“ за обећани приступ ЕУ.

balkaneu04Бојим се да се од овог простора прави једна врста карантина. Да ће то бити простор затворен споља, а отворен изнутра. Имаћемо лаку комуникацију где ће се кретати неконтролисано робе (и у хигијенском, здравственом смислу – што је јако опасно), шверцована роба и наравно оружје, војна опрема, наркотици и људи. Споља гледано, то у овом моменту делује доста примамљиво и доста прихватљиво – споља гледано – али то у ствари нарушава суверенитете. То је овде и главни циљ: да се покаже као наводно небитно да ли је то простор који припада Србији или је то простор који припада тзв Косову, да се може лако прелазити. Као да је направљен модел функционисања Албаније, косовско-метохијског дела Србије и Македоније, где је тај простор који насељавају Арбанаси уствари једна зона.

То није у нашем интересу, то се намеће као пандан „западном Балкану“. Све што нам долази као предлог из ЕУ и Вашингтона је нешто о чему треба два пута размислити и анализирати са погледом у даљину. За сада не знам ниједну позитивну ствар која нам је у последњих 25 година дошла са те две стране. И ово треба гледати на тај начин.

Главни циљ ЕУ и Америке је не толико да нас интегришу у своју интеграцију колико да нам не дозволе интеграцију према Русији.

Тренутно имамо убрзану реализацију два пројекта – тиранске платформе и Вучићеве царинске уније...
— Ако тзв. царинска унија подразумева чланице у својим међународно признатим границама, тј. целовиту БЈР Македонију и целовиту Србију, онда је то у супротности са тзв. Тиранском платформом. Приметно је да се различите „иницијативе“ појављују као печурке после кише. Све то је завођење за Голеш планину и служи за скривање суштине. А суштина је да на Балкану о(п)стаје стање неограниченог ишчекивања, нестабилности, инхибиције и „држања САД и ЕУ унутра, а Русије ван“.

Шта значи то што иза тих комбинација стоје Немачке и Меркелова, за шта то треба Немцима у овом тренутку и да ли више треба Немцима или бриселској администрацији?
— Немци размишљају, планирају и пројектују дугорочно. Они користе ЕУ ради остваривања сопствених интереса, али не желе да буду њени таоци ако не испуњава циљеве. Немци се већ спремају за постЕУ време, када ће се Немачка вратити традицијама mitteleurop-ске и континенталистичке оријентације. Њена непосредна интересна сфера јесте Централна Европа, тј. „завеса“ од Балтичког и Северног до Јадранског мора. На Балкану и она рачуна на словеначки и хрватски, али и муслимански/бошњачки и арбанашки чинилац. Може да се очекује повратак немачке и руске интересне сфере на Балкану.

Где ће бити границе тих интересних сфера?
— Оне ће се тек постављати. У нашем је интересу да се самопрепоручимо великим силама, а пре свега Русији, која на неки начин стоји иза нас. Да кажемо Русима зашто њихова интересна сфера не би требало да на западу буде само до Дрине.

Велике силе, као Русија, ствари посматрају у широком дијапазону. Руска и немачка интересна сфера – а сад ме доводите у деликатну позицију – значи редефинисање граница које је неизбежно. Јер садашње границе су атлантистичко наслеђе, и оно не сме да остане. Те границе су нереалне, неетничке и неодрживе, вештачке и наметнуте. Пројектоване су тако да српски чинилац на Балкану чине немоћним.

putinmerkel007Немачка интересна зона је свакако Словенија и један велики део Хрватске, али ми не смемо да дозволимо да то буде цела Хрватска. Немачка има стари интерес да се њена сфера простире од Балтичког и Северног мора до Јадрана, али то не значи да треба да се простире на целу балканску страну Јадрана, коју највећим делом држи Хрватска. Ту негде треба дефинисати границу. Али, свакако да и део Хрватске и БиХ не смеју бити препуштени немачком интересу, јер је онда немачки интерес да форсира хрватски чинилац, муслимански и словеначки. И, онда, ако је њихова интересна сфера до Дрине, онда ће ићи преко Дрине.

На који се начин у целу рачуницу уклапају Британци?
— Британци ће деловати криптогеополитички, као што су деловали до сада. Није им стало да имају конкретну територијалну сферу, али ће да сметају да то имају Немци као издвојена сила која се вратила сама себи, поготово не Руси. Мој колега историчар Љубодрг Ристић је рекао да су британски и руски интерес у природном антагонизму. Британци, нарочито сад кад се извлаче из ЕУ и из европских континенталних послова, неће више моћи ни да имају интересну сферу у терироријалном смислу. А Руси и Немци би требало да учине све да се они коначно потисну са ових простора.

Ако излазе из ЕУ и континенталних послова, шта је порука одлуке да британске трупе први пут дођу у Србију на вежбе ове године?
— То је покушај да се задржи нога у вратима. Велика Британија има империјални дух и понаша се као империја. Међутим, њене објективне моћи су без Америке врло мале. То је покушај да не долазе америчке него британске трупе, мада је то исто.

Далеко од тога да сматрам да Британију треба занемарити – она је у врху земаља по издвајању за војне потребе – и жели да задржи шаку на Балкану. Просто ће бити мерило моћи Русије, Немачке па и Турске колико је Британији дозвољено да буде на Балкану.

Немци подмећу причу о дестабилизацији Србије од стране Русије. Мора ли Србија да то оповргне, односно шта значи чињеница да власт у Србији не оповргава да је Русија дестабилизује? Да ли то значи да смо толики робови да за елементарну лаж не смемо да кажемо да је лаж?
— Западне атлантистичке силе (а Немачка још увек припада тој групацији) желе да задрже status quo. Ако неко намерава да то промени и ствари врати у нормалу, наравно да Запад то назива дестабилизацијом. Дестабилизацијом својих позиција, а не стварном дестабилизацијом. Уствари, баш Запад је знатно допринео дестабилизацији Балкана успостављајући вештачке односе регионалне (не)моћи. „Повратак” Русије на Балкан није дестабилизација и јесте у српском интересу, али није у интересу заговорника „безалтернативног пута у ЕУ”.

Карл Билт је рекао да је бриселска администрација донела одлуку да се подухвати потискивања Русије са Балкана. Да ли је то већ кренуло?
djukanovicbajden— То никад није ни престајало. Уосталом, Карл Билт је део проамеричке, атлантистичке, а не аутентичне Европе. Он је репрезент збигњевистичке геополитике да Европа (укључујући Балкан) треба да остане „најважнији амерички мостобран у Евроазији”, што значи објект, а не субјект глобалних односа. Његова порука односи се на превентивно антируско деловање, и то у тренутку када се ЕУ и Запад у целини боре са тешко решивим проблемима.

Ко и са којим последицама гура Црну Гору хитно у НАТО? Спомињао се чак и преседан да би она „приступила“ и да САД нису ратификуовале споразум са Подгорицом? Одакле та хитност?
— Журба је да се заузму позиције које ће касније бити тешко променити. Црној Гори је намењена улога искључиво антисрпска и антируска – да се „покрије” целокупна балканска обала Јадрана, комплетира опкољавање Србије балканским Rimland-ом, дугорочно онемогући њен излаз на море, изврши додатно слабљење српског чиниоца и обесмисли „топломорска” руска идеја у јадранском сектору. Расрбљивањем Црне Горе и њеним индукованим антисрпством то би требало да се зацементира.

Такозвана војска Косова се наводно формира против воље НАТО. Верујете ли у то или је реч о ономе – „ми ћемо се мало бунити, али ви само гурајте”. И чија је то заправо војска?
— Српска (гео)политичка јаловост је синдром са којим се суочавамо све време југословенског „разби-распада” (одличан термин М. Кнежевића). Наше политичке вође више се чак ни вербално не супротстављају. Зар неко може да поверује у тезу да се војска арбанашких терористичких сепаратиста у косовско-метохијском делу Србије формира мимо воље САД и НАТО, који су њени неупитни спонзори? У ствари, све се свело на timing: да ли пре или после избора? Да се не доведе у питање процес лоботомије. Легализована тзв. ОВК биће тренажни терористички центар. Заваравају се сви који мисле да ће их лакше контролисати ако су организовани. Биће их уствари лакше инструментализовати и употребити.

Шта може да заустви стварње Велике Албаније? Насупрот њој стоји концепт обједињеног српског простора, па чак и православног балканског простора.
— Великоалбанске претензије трају дуго. Сви балкански народи имају великодржавне пројекте. Некада се и тежња да се спречи фрагментација етно-историјског и државног простора анатемише као великодржавље, као што је у српском случају. Српска државна интеграција требало би да се легитимно стави на сто. Српско питање је првенствено геополитичко питање. Такође, логично је да земље угрожене великоалбанском експанзијом – Србија, Црна Гора, БЈР Македонија и Грчка – формирају антивеликоалбанску коалицију. Али то неће бити могуће све док не буду спремне да америчком атлантизму, који је очигледан великоалбански патрон – кажу „не“.

У ком је тачно положају Србија између Турске, која прети да пусти милионе исламиста у ЕУ, и Мађарске, која нам их већ враћа?
— Не зна се шта је погубнија дефиниција положаја Србије – „кућа на друму”, „евроазијски мост”, „запад Истока, а исток Запада”...

Цунами „нове велике сеобе” може да се заустави ударом у мађарску ограду, коју ЕУ, уместо садашње осуде, одједном може да прогласи за antemurale christianitatis. А онда ће Србија да се претвори у велики контумац на цивилизацијској граници.

erdoganalbanciЕУ ће обећати силну материјалну помоћ да муслимански мигранти остану у Србији. А потом ће захтевати од Србије да поштује њихова људска, верска и национална права – дозволи градњу џамија, употребу језика, образовање, шеријатско право, стамбено их обезбеди, запосли... А Србија, како би доказала своју хуманост, и то већу од оне у коју се куне сама ЕУ, урадиће и више од тога. Ето прилике да се и мигранти који су већ у ЕУ врате у лепу, зелену, водом и плодном земљом богату, а демографски све празнију – Србију. Реците ми да овај сценарио није могућ!?

Видимо прекомпоновање и у редовима домаћих муслимана. Да ли вас изненађују помирљиви тонови који од зимус владају међу муслиманским фактором у Србији (Љајић, Угљанин)?
— Ради се о подизању цене пред промену односа моћи и преуређење Балкана. Кохезија, била она орочена, компромисерска и утилитарна, увек значи бољу позицију. Уз то, и моћном спонзору из Мале Азије не иде баш најбоље, а исто важи и за регионалног „извођача радова” у Сарајеву.

Поводом атлантистичке концепције за БиХ, како видите фактор Милорада Додика и РС у контексту заштите српских националних интереса на Балкану. Он је на прослави 25 година од доношења Устава РС рекао: сад смо тамо где не желимо (БиХ), желимо да будемо са Србијом, а где желимо – бићемо. То је било директно пред још један пут у Москву.
— Морамо коначно рећи шта хоћемо. И радити на томе. И само се препоручити великим силама, које могу да заступају (и) наше интересе. Јер велике силе сликају свет у широким потезима. Неопходно је указати зашто управо њима није у интересу мали, слаб и фрагментиран српски чинилац на Балкану, подељен границом на Дрини.

Какве су прогнозе за догађаје у Македонији и, последично, за коначно превладавање великоалбанског фактора?
— То је чудно настала земља. Морамо научно бити тачни: Македонија је титоистичка творевина, као и њена нација и црква. Замишљена је као тампонска држава, која ће бити између интереса Бугарске, Грчке, Албаније и Србије. Историјско-географски прецизно речено, та држава је настала на простору Старе Србије. Само је њен крајњи југ историјско-географска Македонија.

Назив Македонија је протегнут на север, на део који није Македонија. То је једна несрећна комбинација, јер та земља, бежећи од утицаја Србије, све више се конфронтирајући са Грчком, све више потпада под великодржавне албанске амбиције (а помало и притајене бугарске).

Све што је македонско руководство мислило да ће их заобићи од 90-тих година сада им се у концентрованом облику сручило: да великоалбански чинилац не може да се избегне. Срачунао сам колики би простор велика Албанија заузела од земаља на које претендује: преко 60 одсто данашње Македоније, укључујући главни град Скопље.

Једини начин да се то спречи је, као што сам рекао, да се направи антивеликоалбанска коалиција од ове четири државе које су угрожене (Македоније, Грчке, Црне Горе и Србије). Међутим, то није могуће док су те земље под великим утицајем и притиском атлантиста и САД, који су патрон велике Албаније, као што је то раније била Аустроугарска. Када ове земље постану минимално еманциповане – у геополитичком смислу – нужност је да се великоалбански експанзионизам потисне. То је просто природно.

Шта нам говори тајминг: прво председнички избори у Србији у априлу, онда изјашњење „скупштине Косова“ о стварању војске крајем априла, потом одлука о уласку ЦГ у НАТО у мају, а „царинска унија“, како је Вучић најавио – у јуну...
izbori201706— Механизам се не разликује од неких ранијих померања „болних решења” да не би засметала да победи „онај који треба”.

Разговарала ДИАНА МИЛОШЕВИЋ


Факти

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.