Menu
RSS

ПОВРАТАК „ГРАЂАНИСТА“

sasajankovic06ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Владавина моралистичког говора и недостатак моралног оквира у којем се креће „друга Србија” у корену су њене пропасти као идеологије


Протекли председнички избори и наводно спонтани, а заправо дуго припремани и пажљиво режирани протести који су уследили након њих још једном су отворили питање које већ дуго постоји на српској сцени и које дели, или барем покушава да подели, српско друштво. То је питање каква држава Србија би требало да буде – национална или грађанска. И да ли је, и ако јесте како, могуће помирити те две идеје, односно, како неки воле да кажу, те две Србије? Појмови „друге Србије” и „другосрбијанаца” већ неко време егзистирају у домаћој политици и може се рећи да су већ ушли у речник и свакодневну употребу. Шта је или шта би могла да буде „прва”, а шта „друга Србија”?

„Прва Србија” је Србија онаква каква јесте од тренутка када је створена као држава па до данас, са свим својим ратовима, устанцима, жртвама, променама политичких система и друштвених уређења, са величанственим победама и тешким историјским промашајима, од којих је свакако највећи жртвовање крваво стечене државности, и то два пута, зарад стварања утопистичке масовне српске гробнице – Југославије. Србија је и несрећни грађански сукоб између комуниста и антикомуниста, у време Другог светског рата, период комунизма у којем су Срби прогањали и уништавали једни друге зарад најгоре и најпогубније идеологије која је икад пустила корене у овом народу. Србија је, на крају, и оно што смо добили након обојене револуције 5. октобра 2000, осиромашена, политички окупирана и војно поражена (од највећег светског војног савеза – НАТО), држава која последњих година покушава да се подигне на ноге, да ојача своју уништену економију, обнови своје девастиране војне потенцијале и некако сачува стабилност суочена са бројним и константним претњама вишевековних локалних непријатеља којима, као и толико пута у досадашњој историји, леђа држе велике западне силе.

sasajankovic07Све је то Србија, која је у својој историји много пута страдала, била окупирана и рушена (парадоксално, и од директних супарника и од наводних „савезника“, који су нас у Другом светском рату бомбардовали суровије од фашистичких снага); земља чији је народ претрпео многе и често непотребне жртве, што је кулминирало са два геноцида, у Првом и Другом светском рату, од којих се Србија никада није демографски опоравила нити ће се икада опоравити, а који су били цена плаћена за наскупљу грешку у срској историји – стварање Прве и Друге Југославије, две промашене државне творевине које су духовно девастирале српски народ (односно оно што је од њега остало након убилачких фашистичких похода), територијално га распарачале и заправо припремиле за коначни ударац, односно серију ратова 90-тих који су представљали увод у остварење вековног сна свих наших бројних непријатеља – нестанак Србије као државе и Срба као народа или барем свођење ове земље на парче територије које више ни у ком смислу неће представљати озбиљну државу способну да се одупре било каквим политичким или војним притисцима (што се колоквијално и популарно понекад назива „Београдски пашалук”).

То је Србија, односно – да се изразимо терминолошки исправно у контексту овог текста – све је то „прва Србија”, пошто, паралелно с њом, већ дуже време егзистира и нешто што се – опет колоквијално – назива „друга Србија”. „Друга” или тзв. грађанска Србија нема (и не жели да има) никакве везе са „првом Србијом”, углавном не признаје (или уопште нема интересовања) за њене историјске тековине и у свести и ставовима својих промотера она представља „Србију будућности“, нешто што би тек требало да се материјализује, да заживи и заокружи историјски процес стварања и развоја наше државности. „Друга Србија” требало би, према жељама и надањима оних који је подржавају, да постане коначна фаза у развоју ове земље, последња етапа нашег историјског пута.

ШТА ЈЕ ТО „ГРАЂАНСКА“ СРБИЈА?
Стварање нуклеуса идеје некакве „друге“, односно грађанске Србије некако се поклопило са обновом Демократске странке (сам термин први пут је употребљен 1992. у наслову књиге Ивана Чоловића), почетком 90-тих година, али се у њено убрзано оживљавање и промовисање интензивно кренуло након „демократских петооктобарских промена“, што је процес који траје и данас иако је, мора се признати, у међувремену изгубио на фокусу и масовности, највише због раскола у свом стожеру – Демократској странци – као и поражавајућим изборним резултатима и ДС и странака које су од ње настале, и њиховим међусобним несугласицама и антагонизмима. Политички представници тзв. грађанске Србије су, поред поменуте Демократске странке, између осталих, ЛДП, ЛСВ, покрет Доста је било, Нова странка, и још увек непостојећи Грађански покрет, чије је стварање најавио тренутно најпознатији представник „грађана“ и један од (поражених) председничких кандидата на управо одржаним изборима Саша Јанковић.

soros3Поред политичких партија, ту су и незаобилазне невладине организације, финансиране средствима западних фондова, од којих је најпознатији онај чији је оснивач Џорџ Сорош. Ту спадају Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права, Жене у црном, Иницијатива младих за људска права, Центар за евроатлантске студије и многе друге. Међу „грађане“ се убрајају и нека новинарска удружења, студентске организације, као и поједини медији, међу којима су америчка телевизија N1, радио Слободна Европа, Глас Америке, дневни лист Данас итд. Ту су и одређене јавне личности – писци, професори, новинари, глумци и други, којима је заједничко пропагирање тзв. грађанских вредности на којима би, према њиховом мишљењу, требало да се темељи будући друштвени и политички систем ове државе. Случајно или намерно, тек сви поменути или директно учествују на студентским протестима или их здушно подржавају преко поменутих медија.

СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ „ДРУГЕ СРБИЈЕ”
Удружени „грађани“ савремене „друге Србије” – на челу са својом новом политичком звездом Сашом Јанковићем, главним медијским покровитељем телевизијом Н1 и свим осталим невладиним организацијама, студентским, новинарским и другим удружењима и појединцима – како они то кажу, желе грађанску Србију, културну и пристојну, економски просперитетну и ослобођену свих „анахроних“ вредности, примитивизма, национализма, шовинизма, историјских митова и културних матрица који ову земљу спречавају да се развија; желе, кажу, Србију која иде напред и на крају се придружујуе породици „цивилизованих народа“ и држава, којима, опет према мишљењу „грађаниста“, Србија никада у историји није припадала. Представници „другосрбијанаца” већ годинама су познати по томе што воле да деле Србе на необразоване и образоване, глупе и паметне, некултурне и културне, примитивне и цивилизоване и, коначно, сељаке и, наравно, „грађане“. Последњи у низу примера ових подела појавио се управо током последње изборне кампање када су гласачи СНС због једне фотографије са страначког митинга на којој се види пар људи којима фале зуби, прозвани „крезубом Србијом“, што се идеално уклопило у већ постојећу матрицу подела на оне „безвредне“ и оне који, захваљујући свом убеђењу у сопствену „изузетност“, по неком универзалном праву, ваљда заслужују да имају и постигну више јер више и вреде. Овакво омаловажавање и обезвређивање људи само због тога што другачије мисле (и гласају), парадоксално, управо се коси са оним у шта се представници наводних грађаниста највише куну – поштовањем људских права и демократским принципима. Осионост и дрскост, међутим, углавном карактеришу већину „другосрбијанца” и они у томе очигледно не виде проблем, односно не сматрају то колизијом са идејом културне и пристојне Србије.

Поставља се питање шта је то осим пораза политичких непријатеља оно што такозвани представници такозване грађанске Србије желе? Какав је то систем вредности који би њих задовољио, захваљујући којем би се Србија коначно „ослободила окова примитивизма, некултуре и некаквих митова који је држе заробљену у прошлости“? Политичке вредности грађаниста прилично јасно представио је у председничкој кампањи Саша Јанковић када је рекао да је за њега Косово независна држава и да се у Сребреници „догодио геноцид“. У ове две констатације сажет је и политички програм грађанске политичке елите: да би се Србија „ослободила политичког терета“, она би требало хитно да de iure призна независност Косова и Метохије, као и „геноцид у Сребреници“, чиме би се практично отворио пут за укидање Републике Српске. То би такође ишло наруку грађанистима, јер је за њих Српска и тако „геноцидна творевина“ и терет који Србији није потребан и само је вуче на доле. „Грађански“ политичари су такође ватрени заговорници регионализације Србије, давања додатних овлашћења Војводини и још већих права националним мањинама, с обзиром на логичну претпоставку да некакву „грађанску“ Србију, лишену националне димензије, никакво јачање културних и политичких права и идентитета других заједница не би ни могло да угрози пошто она свој већински, национални идентитет више и тако не би имала.

Ова проста констатација нас води до следећег стуба политичких и културних вредности „грађанског“ система. „Другосрбијански” политички представници верују да „светла“ будућност Србије претпоставља њено суочавање са прошлошћу, не само кроз додатно процесуирање свих „ратних злочинаца“ који су можда неким случајем успели да избегну „хашку правду“, као и „правду“ домаћег суда за ратне злочине, који је српске затворе напунио Србима за које постоји основана или неоснована сумња да су у ратовима 90-тих кршили ратно право, већ и кроз измену образовних програма и додатну десрбизацију медијског и јавног простора. Ту би им у помоћ сасвим сигурно притекле невладине организације (рецимо Жене у црном) које већ имају спремне образовне програме за српску децу која би у школи морала да науче да су Срби народ који је починио „један од најмонструознијих геноцида икад“ (Сребреница), али да су такође Срби једини кривци за све ратове 90-тих, као и за многа трагична историјска дешавања из ранијих периода. Жене у црном се уједно залажу за то да по једна улица у сваком граду у Србији добије назив „Улица жртава Сребреничког геноцида” и да медијски и јавни простор посвети много више пажње свим злочинима које су Срби икад починили или наводно починили како би младе генерације знале како заправо „изгледа њихова прошлост“ и зашто је за њих боље да се од ње што пре и што више дистанцирају.

zeneucrnomsrebrenicaСа друге стране, величанствене српске победе, којима обилују и наша даља и ближа историја, и огромне жртве које је српски народ претрпео, углавном се од стране „другосрбијанаца” маргинализују као непотребно бављење „митовима“ и далеком прошлошћу уместо „оним од чега се живи” и оним што долази. Другим речима, српски политички „грађани“ одбацују историју као безначајну и непотребну „митоманију“ осим у случајевима када та историја може да послужи за такозвано „суочавање српског народа са прошлошћу“, односно пребацивање кривице за све лоше што су неки Срби икад урадили (односно, много чешће, све оно за шта су углавном неправедно оптужени). Парадокс оваквог односа према српској историји заправо врло сликовито дочарава све парадоксе на којима се и заснива ова модерна политичка идеја.

(БЕС)ПЕРСПЕКТИВНОСТ „ГРАЂАНСКЕ“ СРБИЈЕ
Наводно пристојна, демократска и културна, а заправо анационална, антисрпска и празна идеја „друге Србије” више се поставља као вештачка алтернатива захваљујући јакој медијској и финансијској подршци него што представља стварну друштвену и политичку снагу. Неограничени аутошовинизам и либерални екстремизам, који у својој агресивности често надјачавају и најтврђе националисте, немају и не могу да имају упориште у народу, колико год да их форсирају поједини политичари, медији и наводни интелектуалци и јавне личности. Омаловажавање и вређање свега што у овој земљи заправо ваља или је икад ваљало, показују недостатак моралног оквира у којем се креће целокупна „друга Србија”, али и основни разлог њеног политичког суноврата који ће вероватно бити све упечатљивији и интензивнији у времену које долази. Подела на сељаке и грађане је вештачка, увредљива и неодржива. Србију су стварали „сељаци“, којима се псеудоинтелектуална „елита“ сада толико подсмева. Они су дизали Први и Други српски устанак, пешачили преко Албаније у поцепаним униформама и подераним чизмама и пунили јаме и масовне гробнице у оба светска рата. Савремену Србију су стварали храбри и одважни Срби у Орашцу и Такову, а не анационални „грађани“ у београдском кругу двојке. Наравно, грађанистима није важно ко је и уз какве жртве стварао ову државу јер то управо спада у „митоманију“, којом се народ „беспотребно залуђује и заноси“.

nvoklintonОвакави ставови осликавају елементарно непознавање земље и друштва које би ова „грађанска елита“ хтела суштински да промени и предводи. „Другосрбијанци” заправо са Србијом немају никакве везе осим што су (неки од њих) Срби по рођењу, што у смислу суштинске припадности националном корпусу не значи ништа. Њихово подсмевање српској историји, омаловажавање српских жртава и вређање оних које гледају као нижа бића због разлика у политичким ставовима и образовању, показују њихово суштинско неразумевање националног бића српског народа. Зато их ових дана на „масовним протестима“ има од пар десетина до пар стотина, а истраживања рејтинга политичких странака показују да им подршка константно пада. Ни издашна финансијска и медијска подршка појединих западних сила, нити константни политички притисци који већ деценијама гуше ову земљу, ни претње, нити уцене неће од наводних грађанских „другосрбијанаца” никад направити некакву већину због једног простог разлога. „Друга Србија” не постоји. Постоји само једна.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.