Menu
RSS

ЈЕВРЕМОВА УЛИЦА

gradnjabg01МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Довољна је мала шетња по најпитомијим деловима Београда да би се и тамо уочиo поремећај на фасадама као на лицима


Да ли свет постоји [1] или, окружени природом, човек и друштво стварају свет као постојаност, оно треће које нису нашли ни у себи, ни у друштву, ни у природи. Па опет свет је очекиван јер је, као језик, настао по узору језика, и тако је очекивано да се увек нађе као што се налазе речи, макар у тренутно постојаном смислу (колико је само људске вере и судбина уложено у такве тренутке). Идеја света се не мења, али свет итекако, па тако и његове представе и све што је у њему, али са светом је могуће разговарати, што је немогуће са природом. Кад је човек наслутио идеју света, спознао је и Бога, закорачивши у трансценденцију, оставивши магијску свест природе. Савез са Богом је отворио свет за човека и истину [2]. Међутим, у свету, свет је остао везан за језик по пореклу, природи и изразу, и поред свих других медија, израз света за свест човека остаје језик и реч. Тако да настајање, живот и нестајање језика, прати и једнак ритам светова. А све се то догађа у друштву, у бесконачној отвореној игри људи који стварају и уништавају светове, а самим тим и своја друштва.

Друштва су, не само по идеологијама, језичке игре људи. Уосталом, ни свет не постоји без језика. Друштвена анализа нема неког великог смисла и остаје неухватљива ако се не уради језичка, јер само ова стиже до свих друштвених и егзистенцијаних димензија и разуме међузависност установа људског живота, без којих је човек бачен у ништа.

О КАКВОМ ТО СВЕТУ ЈОШ ПРИЧАЈУ МЕДИЈИ?
Уосталом колико пута чујемо: ја овај свет више ништа не разумем. А онда, кад погледамо око себе, видимо да се баш у њему најбоље сналазе конфузни људи. А да је свет око нас, дакле наш, као и наш језик [3], почео да буде за мало, а најчешће пола броја нетачан, само што се то више не примећује, колико год постајао разрок, мутав у раштимованости која узима замах. Угураност (конгломерантност) која се увећава и изобличава, непоправљиво мењајући свест, изливајући се на све форме, па и материјализујући се као у архитектури града. А ми већ дуго у Београду јесмо сведоци најнеобичнијих градитељских подухвата (давно сам писао о оном случају стуба уличног осветљења који пролази по средини тераса) који читаве крајеве града поставља као урбанистичке споменике духовне опустошености, где целе улице немају више своје приче, него су то зграде без везе и смисла, величине, једна поред друге, а улице тек случајна веза неприлагођена месту и животу [4]. Реч је о просторима препуштеним индивидуално конфузним подухватима, као и цело наше друштво. Јер све долази од истог, нашег све безличнијег света, индукције плитке провинције, имитације којој не треба језик, па отуд провала туђег, страног, нарастајуће случајности и инфлације решења – све слабије језичке стварности. Уосталом шта код нас значи реч и колико дубоко зна – изгледа ништа – растварајући у простаклуку читаве димензије егзистенције човека и друштва, кога је и по много чему тек било у траговима.

gradnjabg02aИначе, какву нам стварност заговарају речима медији, институције, и о каквом то свету још причају?

Тако ослабљеност језика повратно убрзано увећава и све ништавнији свет безличности и конфузије друштвених димензија, који као да гради по Борхесовом предлошку за Алефов свет уз много буке и кежења постхуманог зверињака (а и тамо је суманута архитектура док човек живи по рововима досегавши сањану вечност).

СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО СА ДВЕ АЛПСКЕ КУЋЕ НА ВРХУ ЗГРАДЕ
Уосталом, погледајмо савремени филм. Већина наших филмова ретко причају причу о савременим животима у Србији (скоро увек је то изнова, или престабилизовано, или пропаганда), а то не успевају ни културни есеји, реферати, ни елаборати, ни инститиуције, медији (данас чујем од људи да је нека жена просила у аутобусу за трошкове да сину извади личну карту), све, као мере посустале речи и ослабелог језика – зар се још увек гротескно замишља да ће то слабашна економија и тржиште позавршавати, као нека Аладинова лампа?

Да ли је још све само економско удешавање, а све изван тога популизам? Иако је ту већ довољна мала вечерња шетња по најпитомијим деловима Београда да би се и тамо уочиo поремећај на фасадама као на лицима, клатно језика не осцилује предуго у правилном ритму самог нашег постојања, не налазећи га, као што то потврђују читаве унакажене четврти. Све је кренуло од две алпске куће на врху зграде на прилазу Бранковом мосту, да би се до данас раширило, и то свуда, па и у старом језгру, у малим помацима који показују да је реч о суштини, самом језику, задржавајући линије, али уништавајући без стида садржај односа. Јер тамо где су била два нивоа, сад су и три, и додати у комотности понегде још неки. Ето, да се нађе инвеститору, који не мора више да мари за целину.

gradnjabg03aЗанимљиво је само што баш ти, из овог старог језгра кад отпутују, управо тамо хвале ту целину о којој не маре у својим инвестицијама, док се на српском изговарају све безначајније и неразумније речи, али још звуче. Такав се образац понавља у свим димензијама друштва, и много пута делује мало, тако да ништа не значи, па опет, као и језик, само се брише у самозабораву и потире новим догодовштинама, повећавајући број делатника језика (Хумболт) у губљењу језика, док остају оне обичније зграде и улице.

___________________
Упутнице и напомене:

[1] Gabriel, Markus, Warum es die Welt nicht gibt, Ullstain, 2013.
Као и многе оправдане реакције на његов концепт негирање света и онтолошки плурализам, што је оживело преко потребну полемику о свету.

[2] Критика Декартовог програма Милана Брдара, али и Герхарда Фолкера, да без Божије „гаранције“ нема ни надаље истине, само је ова гаранција сад повучена у сенку (како знам да је истина?)
(Брдар, Милан, Између бездана и неба, 2015; Gerhardt, Volker, Glauben und Wissen - Ein notwendiger Zusammenhang, 2016)

[3] „Сваки посебан језик својом формом и садржајем одређује природу мишљења које се у њему исказује...“ (по Хумболту), у: Жуњић, Слободан, Филозофија и њен језик 1, 2012.
А шта кад говорник постане „мутав“, јер је изгубио разум мере и пристојности; да ли и тај језик пропада, коначно постаје свачија прћија и са разним именима на крају нестаје.

[4] При чему у свету нема града који нема ружне крајеве, запуштене, архитектонске промашаје, али овде се не говори о томе него о читавим старим улицама на Врачару, Звездари у новом руху, и по другим општинама.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.