Menu
RSS

„МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО“ И ДВЕ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

skopljehaos02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Све док нам над главама лебди опасност од сукоба, рат револуционара и реакционара биће централни конфликт српске политике


1.
Приче о могућности да се политичка драма из Македоније пресели у Србију нису се само, како су догађаји показали, учиниле могућим него је „македонски сценарио“ постао самоиспуњујуће пророчанство. Како? Устрепталим домаћим љубитељима уличних решења – и либералним, и левим, и десним ребелима – није било доста да тврде како је у Србији „македонски сценарио“ немогућ, него су се озбиљно поломили бранећи тезу да је он немогућ и у самој Македонији. Према њима, у Скопљу се заправо не догађа ништа посебно, никакви Албанци нису тема, никакво разбијање македонске државе, никакви странци и амбасаде... Уместо свега тога, само један аутократа (Груевски), коме се не силази са власти. Наравно, тако тупаво резоновање, показаће се, није резултат рђавог сагледавања прилика у Македонији, већ острашћеног и рђавог сагледавања Србије.

Бојазан да би Србија у неком моменту могла да заличи на Македонију потпуно паралише вијуге наших љубитеља улице. Што им се реалнијим чине могућности да се тако нешто догоди и код нас, то су мање спремни да прихвате да се у Македонији догађа било шта. Осим да је тамошњи Вучић, који се случајно зове Груевски, рад да окрене један круг крвавог балканског рата против питомих Албанаца само да га не би срушила тамошња паткица или како се то већ „вика“ на македонском. То ће рећи да наши заљубљеници у улична решења, све док идентификују Груевског са Вучићем, себе несвесно гурају у ципеле Зорана Заева, посебно откад је, онако пребијен, приграбио етикету жртве. А то ће опет рећи да највећу сличност Србије са „македонским сценаријем“ чине управо највећи негатори те сличности.

2.
Таквима чак и веровање да се у Македонији догађа нешто озбиљно, нешто што може бити опасно за све, личи на признање да је Вучић био у праву, што се не сме догодити. А ради се о томе да оно што се догађа у Македонији још увек није постало рат, а престало је да буде мир. Последњим следом догађаја обе македонске групације – и веемероовци Груевског и соросоиди Заева – гурнуте су на пут без повратка. Обе су прешле Рубикон – заевљевци кад су по сваку цену и на превару својих сународника изгласали Албанца на чело парламента; груевскијевци кад је у парламенту просута крв. Колико су те две странке вештим маневром Албанаца и странаца зафарбане у ћошак, говори и то што македонски мир више не зависи ни од једне од њих. У непосредној будућности која ће одредити судбину Македоније и једни и други ће моћи само да реагују на потезе других актера, али не и да имају иницијативу.

Рат и мир су у рукама добро координисаних албанских странака. Самим тим време више не ради за Груевског. Албанци неће наредних дана започети рат, али неће ни дозволити повратак у мир. Они знају да ће политика коју ће водити у том међупростору највише исцрпљивати Македонце, све више истичући дубину њихових подела, док пукотине унутар македонског корпуса не постану сасвим непремостиве.

Отуд, иако је свега тога било, највећи грех Груевског пред странцима није ни његов ауторитаризам, ни корупција, ни руски гас, ни кинеска пруга. Њега је дисквалификовала чињеница да је умео да окупи Македонце око некаквог идентитета, макар измишљеног, и њима влада релативно комотном већином. Глобалисти радије раде са онима који владају тесном већином у подељеним друштвима. Зато су потрошене три године да би се подршка Груевском омлатила и да би се поделио македонски корпус. И то је сад завршено.

3.
Али има и срећних околности за Македонију. То је чињеница да се земља нашла на удару са Запада у моменту кад је нешто што се доскоро звало западном политиком престало да постоји као иоле хомоген концепт. Штавише, тешко је говорити и о америчкој политици, пре ће бити да постоји нешто што се зове политика амбасадора у Скопљу Џеса Бејлија, који у првом реду представља ставове америчке „дубоке државе“, чији је шеф дипломатије, барем на Балкану, изгледа Џон Мекејн. Политика администрације према Македонији – а то ће рећи и према Балкану – још увек не постоји, и што овде стање буде нестабилније у часу кад уочи Дана независности буду замењени амбасадори САД, то су веће шансе да се Стејт департмент у артикулацији тих политика поведе инерцијом.

skopljehaos01Кад је о Македонији реч, чини се да не постоји ни сасвим хомогена немачка политика, будући да је видљива уздржаност Ангеле Меркел у македонској причи, док после доласка Мартина Шулца на чело SPD та партија почиње да у међународним пословима личи на некадашње зелене Јошке Фишера. Уз доста јасну промакедонску подршку Русије, Бугарски став који подржава суверенитет те земље и уздржаност Србије и ћутање Грчке, не верујем да је Груевски потучен на бази међународне подршке, бар не као што би био да му се све ово догодило две године раније.

4.
Да су хтели, глобалисти су давно могли да подигну нови албански устанак у Македонији. Циљ је, међутим био, да се претходно изазове темељан раскол у самом македонском корусу, чиме одбрамбени капацитети нације драстично падају. Ако сличност између Груевског у Вучића постоји, она постоји у и у наступу глобалиста. Албански устанак у Македонији мораће да буде праћен устанком у Прешеву, преко кога би се Македонија одсекла од Србије, једног правца одакле ће јој уопште стићи нека помоћ.

Да ли је онда јасније зашто, са позиције глобалиста гледано, није било добро да Вучић победи у првом кругу председничких избора. Стварање јаког опозиционог противника и, рецимо, тесна победа у другом кругу били би плодно тле за поделу српског друштва. Кад то није успело, исти циљ је требало остварити преко извођења студената на улицу. А кад се и то показало као ћорак, добар је био и онај Муслиу из Прешева, чији задатак је био да излуди Вучића и натера га га да направи грешку залетајући се на Прешево. Кад ни то није упалило, Муслиу је наставио са својим провокативним изјавама овај пут циљајући их на онај део јавности који од Вучића очекује да ухапси полуделог Албанца и коме веома смета што Вучић не реагује.

5.
Наравно, врло је занимљива та политичка група Срба којима се заправо обраћа Муслиу. Ради се о онима који би радо натерали Вучића да албанског локалца сместа ухапси и не би му дали да види дана осим кад би га мењали за Вучића. Само тад би га пустили, и још би га нахранили пре тога. Та групација – чији ћемо опаки учинак видети тек ако се овде буде даље кувало – јесте доминантан историјски ток овдашњих политика у последњих 200 година.

Насупрот том току, Вучић инспирацију за своју политику тражи између наслеђа Обреновића, Милана Стојадиновића, па и Милана Недића. Ту политику, условно речено, карактерише тежња ка унутрашњој организацији земље уместо укључивања у шире токове по сваку цену. То је политика ширења утицаја уместо ширења територије, трпељивости изнад конфликта. Речју, то је она врста политике која искључује сваки револуцонарни занос, која сваки дисконтинуитет види као друштвени регресију. Међународни заштитник такве српске политике у 19. и 20. веку често је била Немачка, уз јак ослон на Русију, кад год је то било могуће. Обрачуни са том политиком из круга другог политичког тока – револуционарног – били су у историји сурови: атентати, прогони, затирања, све до историјског прећуткивања. То је она врста политике – којој су заштиници обично били Енглези – где се нагомилани друштвени и политички проблеми секу мачем и дисконтинуитетом, политике којој је конфликт главно средство у свим играма моћи.

skopljehaos036.
Зашто је важна та подела на револуционарну и реакционарну политику, где се боље разумеју либерал и националиста ако су револуционари, но националиста револуционар и националиста реакационар. Зато што ће, све док над нашим главама лебди опасност од сукоба, полемика између револуционара и реакционара постати централни динамички конфликт српске политике. И од исхода тог конфликта зависиће све.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.